Nas roditelje ubijene dece mnogi ovih dana pitaju gde smo nakon godinu dana od masovnih zločina, šta je urađeno, a šta smo kao društvo propustili da uradimo?
Propustili smo mnogo toga, a pre svega da se pozabavimo decom. Deca i dalje nisu u fokusu.
U maju 2023. godine, kada sam dala intervju za Nedeljnik i Kurir, zajedno za oba medija, kako bih poslala neku poruku razumevanja, zajedništva, „iskoraka“, pričali smo o raznim temama – zašto nam se ovo desilo, šta je sa našim društvom, da se pokrenemo, da se fokus stavi na decu, da se prekine nastavna školska godina, da se deca rasterete, da se deca prigrle, da im se ponude sadržaji od strane kulturnih ustanova, sportskih društava, raznih naučnih udruženja, da se svi pokrenu, da budemo solidarni, da nekako povratimo zajednicu, da iskorenimo podele – razgovarali smo o mnogo tema, a da nijedna nije otvorena. Pričali smo da sva pažnja, briga i akcije budu usmerene na svu našu decu u narednom periodu, jer su sva deca na neki način stradala, i da od naredne školske godine mora da se krene sa radom na totalnoj reformi sistema obrazovanja. Jer je obrazovanje osnova svega.
Država je propustila da donese važne odluke
Jedino što je urađeno je to da je prekinuta školska godina, i to ne samo nastavna (što nismo ni tražili), i to mi pojedini spočitavaju. Osim toga, uspeli smo kao društvo da napravimo i nove podele, ne samo među roditeljima u „Ribnikaru“, nego i šire.
Kako je Miljana Martinović, majka ubijene Kate, lepo primetila – neke od pomenutih podela su nastale zato što neki vide 3. maj kao uzrok svih (njihovih) problema, dok mi drugi doživljavamo tragediju 3. maja kao kulminaciju problema nagomilanih decenijama unazad u ovom društvu. Moj utisak je da nijedan segment i nijedna tema nije ni zagrebana a ne da se bilo šta na tu temu radi. I to je onako prilično poražavajuće.
U međuvremenu su se porodice ubijenih povezale, prigrlile, napravili smo jednu našu malu zajednicu, sada smo mi kao jedna porodica. Povezali su nas tragedija i neprebol koji nosimo
Država je najpre propustila da donese odluku da učenike „Ribnikara“ zajedno sa nastavnicima i osobljem izmesti iz tog prostora, a da oni očuvaju svoje zajednice. Neka deca su ispisana iz „Ribnikara“, i o njima niko ne vodi računa. Njih nema ni u jednoj analizi stručnjaka za mentalno zdravlje. Znam da nijednu odluku nije bilo lako doneti. Među decom koja su ostala u školi su i braća i sestre ubijenih đaka. To su porodice kojima je oduzeto sve. I toj deci je bila bitna psihosocijalna podrška. Posle svega što se dešavalo u protekloj godini u toj školi, moj utisak je da deca tamo nemaju nikakav osećaj sigurnosti. A povrh toga, zbog zločina koji je tu izvršen, sam taj prostor, taj mrak koji je zahvatio školu, od svih podela, izveštavanja, u čemu nije bilo nimalo dostojanstva, a često ni empatije, solidarnosti, sigurno da nije dobar za decu, jer to nije okruženje u kom treba da odrastaju. I sad kad je školska godina pri kraju, kod mojih prijatelja koji su ipak odlučili da im deca ostanu u „Ribnikaru“, postoji osećaj uznemirenosti zbog svega što su prošli. I osećanje da je to ipak bila pogrešna odluka. Ako ne pogrešna, onda iznuđena. Ali nisu samo roditelji pozvani da donesu tako tešku odluku, država je morala to da uradi i da preseče.
Za ovih godinu dana propušteno je i da se utvrdi gde su sve institucije zakazale, šta moramo kao društvo da zahtevamo od škole, od države, kako menjati obrazovni sistem, da li je postojao način da se na nekom nivou ovi zločini spreče, i pored rđavog vaspitanja i/ili zanemarivanja od strane roditelja, kako naterati institucije da rade svoj posao. Citiraću i Ninu Kobiljski, majku ubijene Eme, koja je na suđenju jednom prilikom rekla: Nisu oni bili na pogrešnom mestu u pogrešno vreme; oni su bili na pravom mestu i u pravo vreme, u školi!
Naše škole ne primećuju takve probleme, i to jeste veliki propust u sistemu. Mora da se napravi mehanizam da škole to prepoznaju. Na stranu roditelji počinioca zločina, koji su po mom mišljenju najodgovorniji za zločin u „Ribnikaru“, ali živimo u Srbiji koja je siromašna i neki roditelji rade po 12 sati da bi spojili kraj sa krajem, možda i pružaju deci sve što mogu, ali to za neku decu ne bude dovoljno, i onda ta deca krenu u školu. To znači da škola mora da bude korektiv. Obaveza države je da takvo školstvo uspostavi, s obzirom na to da je naša ustavna obaveza da decu pošaljemo u školu, a mi tamo ne možemo da uđemo i da ih štitimo. Škole moraju da se bave decom. A u školama nisu zadovoljni ni nastavnici, ni deca, a ni roditelji kod kuće. Nemoguće da škola ne može da se organizuje tako da bude udobnije mesto za sve.
Nije uspostavljen Registar žrtava
Konačno, propušteno je da se uspostavi Registar žrtava. To je upravo razlog zašto sistem ne primećuje decu koja su se ispisala iz „Ribnikara“. Iskustva u svetu su takva da se registar uspostavi već u prvih mesec dana od tragedije, jer je to polazna tačka za sistemski pristup pomoći žrtvama, kako onim najdirektnije pogođenim, tako i indirektnim. Naša država, dakle, još uvek ne zna, ne prepoznaje, ko su sve žrtve, ko je sve pogođen majskim tragedijama.
Takođe, Vlada je 4. maja 2023. usvojila Zaključak br. 56-3807/2023 (u vezi s moratorijumom na izdavanje dozvola za držanje i nošenje kratkog vatrenog oružja), a 5. maja 2023. Zaključak br. 56-3866/2023 (u vezi sa uslovima za držanje i nošenje kratkog vatrenog oružja). Šta je sa tim zaključcima Vlade? Dokle se stiglo sa akcijom predaje oružja i pitanjima u vezi s oružjem? Sećam se da sam naišla na te zaključke Vlade posle više od šest meseci od usvajanja, i pomislila – vidi šta su sve lepo napisali, a da li je išta od toga urađano? Imali smo akciju predaje oružja, odnosno više zamolnicu negu akciju, u kojoj jeste prikupljen značaj broj oružja, ali to nije dovoljno! Potom smo imali slučaj u Nišu da je oružje koje je zaplenjeno nestalo. Da li se pokrenulo pitanje gde je to oružje, šta je sa istragom, da li je uopšte pokrenuta, kako država može na to da ćuti?
Najviše bismo voleli da mesto Memorijalnog centra bude „pupoljak“ koji bi iznedrio razne ideje, odakle bi ponikli različiti projekti, odakle bi sve krenulo da se razvija na bolje i odatle preliva na celu zemlju
Društvo je zanemelo, a mediji su, takođe, propustili da stave u fokus bitne teme. Sećam se kako su svi govorili tih dana, u maju 2023, da ne mogu da poveruju da se ovo nama desilo, da se to dešava u tamo nekoj dalekoj Americi i Rusiji, bili smo šokirani što se desilo i nama. I kad je prošao taj šok onda je ostalo – ništa. Čast izuzecima. Umesto da smo pokrenuli diskusije na temu zašto se to nama sada desilo, šta se desilo, mi smo zaćutali. Umesto da se pristupilo analizi, održavanju emisija, skupova, tribina, okruglih stolova, koji bi se bavili svim ovim temama, u medijima je prikazan samo rijaliti šou u vezi sa zbivanjima u „Ribnikaru“ – borbe i podele roditelja. Dalje nijedan medij nije otišao, nije ni zagrebao. Sada je na delu nešto što doživljavam kao utrkivanje medija ko će da nas dovuče u svoj program zbog godišnjice, i to sa tobože razlogom „da se deca i Dragan ne zaborave“. Degutantno. Kako mogu to da kažu?! Mi njih nikada nećemo zaboraviti i to nama niko neće oduzeti. A društvo, ako treba da ih zaboravi – nek ih zaboravi. Kao da mi vodimo neku ličnu borbu da se naša deca ne zaborave.
Ne, ne treba mediji to da rade zbog našeg (ne)zaborava, nego je potrebno da se mediji uključe u borbu za opstanak ovog društva, ako to ima više ikakvog smisla. Drugo, ako misle da ne treba da se zaborave, a sad su se tek setili kad je godišnjica, gde su bili prethodnih 12 meseci? Niko nije ništa pokrenuo od tih televizija, niti osmislio ili realizovao neku suvislu ideju, niti se majske tragedije nešto spominju u medijima, svih boja, osim kad je bilo šest meseci ili neka mesečnica: „Toliko i toliko je prošlo od nezapamćenih tragedija u ’Ribnikaru’, Malom Orašju i Duboni, koje su uzdrmale i potresle celo društvo…“. Par reči eventualno o memorijalnom centru i to je to. Ako misle da je nezaborav ta konstatacija, to prosto nije dovoljno. Nijedna od tih televizija ili medija nije se bavila time šta se zapravo desilo 3. i 4. maja. Ili neki serijal o našoj deci, mladima iz Malog Orašja i Dubone, i Draganu, da se o njima priča u kontinuitetu, da njihovom nevinošću, plemenitošću i dobrotom oplemene ovo društvo, da deci i mladima pruže priliku da se upoznaju sa svojim stradalim drugarima, da razvijaju empatiju kod njih, da se povežu sa njima i našim čika Draganom.
Mediji nisu izveštavali sa dužnom pažnjom
Da je moguće drugačije pokazao je Veran Matić, koji je uz nas gotovo od početka. Pokazao je da je ipak moguće da se novinar kontinuirano bavi stradalima u majskim tragedijama, a da pritom još i sledi profesionalne i etičke principe sadržane u Kodeksu novinara Srbije. A to je na prvom mestu trebalo da radi RTS, kao javni servis. Ne da uradi jednom, nego u kontinuitetu da radi.
Odbila sam da učestvujem u dokumentarcu RTS-a, nakon razgovora sa novinarkom, kojoj sam rekla da mislim da je ideja da se snimi emisija i emituje na RTS-u važna, ali sam pokušala da joj objasnim značaj konteksta koji mora da postoji na javnom servisu. Shvatila sam da teško da će moći bogzna šta da urade osim tog dokumentarca. Rekla sam joj da je to jako tužno jer RTS ima tu moć, i kad bi bio ono za šta je i ustanovljen – javni servis u službi građana – mogli bi da istražuju i izveštavaju o problemima u društvu, organizuju okrugle stolove, pokrenu diskusije, da se utvrdi koji su problemi i šta nije dobro urađeno, da se priznaju greške, i da naučimo kako treba dalje, da se prepoznaju problemi među decom i omladinom, da oni kao javni servis ponovo uspostave i promovišu poželjan sadržaj za decu i omladinu, da se prepoznaju problemi u roditeljstvu i vaspitanju danas, problemi sa vršnjačkim nasiljem i nasiljem uopšte, problemi u obrazovanju, da se tako izvrši pritisak, odozdo, na državu da nešto uradi. Ovako, oni izveštavaju i prenose samo ono što im država kaže, ili odobri, izgubili su svaki smisao postojanja, i zato ih ljudi ne vole. I nisam mogla da učestvujem. Neke porodice su pristale, zato što je važno pričati o našim dušama, i to zaista razumem i podržavam njih, jer su dobrodušni, plemeniti i dovoljno snažni da to iznesu.
Ali nije samo RTS izašao sa tim pristupom, kao što rekoh svi mediji, svih boja, imaju sad istu tezu, i ne možemo da se odbranimo od njih ovih dana.. A gde su bili prethodnih 12 meseci?
Ovo što se desilo u jednoj školi, u Duboni i u Ravnom Gaju moglo je da se desi bilo gde jer institucije ne funkcionišu, jer je sistem zakazao. To je toliko zastrašujuće da sam šokirana apatičnošću ovog društva
Nismo dotakli ni pitanje odgovornosti. Kad pričam o odgovornosti, ne pričam o krivičnoj i materijalnoj – za to se vode postupci. Pričam o tome kako smo dozvolili kao društvo da dođemo do ove tačke. Kod nas je na neki način svaki pojedinac zakazao. Svako od nas bi trebalo da se priseti da je deo zajednice i da sve ovo utiče na sve nas. Jer ovo se desilo u jednoj školi, i moglo je i može da se desi u bilo kojoj školi. Iako pišem „desilo se“ nije u pitanju incident, i svi koji se usude da porazmisle to znaju. Isto kao što je zločin u Duboni i u Ravnom Gaju mogao biti izvršen u bilo kojoj zajednici, i može biti izvršen u bilo kojoj zajednici, jer institucije ne funkcionišu, jer je sistem zakazao. To je toliko zastrašujuće da sam šokirana apatičnošću ovog društva.
Kad bi se bar svako od nas zapitao šta se ovo dogodilo, kako je to moglo da se dogodi, negde bismo se pomerili. Jer, nakon majskih tragedija, jasno je da više ne možemo da ostanemo u našim malim krugovima, mehurima, koje smo godinama gradili kako bismo opstali.
Povodom obeležavanja godišnjice ubistava u OŠ „Vladislav Ribnikar“ 3. maja porodice ubijenih složile su se da je ključna reč „buđenje“. Jer, ovo se društvo nije probudilo. Mene je reč buđenje asocirala na „iskorak“. Iskorak svakog od nas. Ali nije se desio. Opet čast izuzecima.
Jedino značajno što se desilo u društveno korisnom smislu je što smo uspeli da formiramo Multidiciplinarni tim koji će sprovesti opsežne konsultacije i pripremiti preporuke i predloge konkretnih mera radi uspostavljanja Memorijalnog centra, njegovog programskog rada, formulisanja uslova međunarodnog idejnog arhitektonskog konkursa i izbor najboljeg rešenja za taj centar. Vlada Srbije donela je na naš zahtev odluku o obrazovanju Radne grupe za Memorijalni centar u znak sećanja na žrtve masovnog ubistva 3. maja prošle godine, kao i da taj deo škole u kojoj se desila tragedija neće biti korišćen za nastavu.
Memorijalni centar treba da bude „pupoljak“ novih ideja
Mnogi zameraju što ta odluka nije doneta ranije, ali iskreno, postojala je volja države da se ranije oformi tim, nego mi nismo hteli da dozvolimo da bez nas i naše procene budu odabrani članovi tima. Tim smo tražili mi, porodice ubijenih, i formiran je u saglasnosti sa nama, dok je „potraga“ za članovima trajala oko četiri meseca. Memorijalni centar ne treba da bude neko tmurno mesto koje će ljudi da obiđu jednom godišnje. Najviše bismo voleli da mesto Memorijalnog centra bude „pupoljak“ koji bi iznedrio razne ideje, odakle bi ponikli različiti projekti, odakle bi sve krenulo da se razvija nabolje i odatle preliva na celu zemlju.
Mi njih nikada nećemo zaboraviti i to nama niko neće oduzeti. A društvo ako treba da ih zaboravi – nek ih zaboravi. Kao da mi vodimo neku ličnu borbu da se naša deca ne zaborave
Mi roditelji smo tražili da predložimo ko će biti u timu, i nismo mogli brže, zato je toliko potrajalo. Vladi smo poslali spisak od 40 stručnjaka, zamislili smo to kao šire i uže veće članova multidisciplinarnog tima, i razgovarali smo sa raznim stručnjacima, i domaćim i međunarodnim, prvenstveno domaćim jer smatramo da samo oni zbog poznavanja prilika u našem društvu, potreba društva, istorije, mentaliteta, kulture.., mogu obaviti ovaj zadatak kako treba, a međunarodnim najviše zbog iskustava i smernica koje sigurno mnogo mogu pomoći domaćim stručnjacima. Iz iskustva u našoj državi smo znali da ljudi za koje se kaže da su stručnjaci ispadne da i nisu baš, da su potezi i odluke istih znali da budu vrlo diskutabilni, a oni završavali u foteljama. Zbog nepoverenja u izbor koji se vrši na nivou države, mi smo tražili da učestvujemo u izboru tima. Važno nam je da su stručnjaci u tom timu na prvom mestu dobri ljudi, jer nije dovoljno samo biti stručan, da budu dovoljno senzibilisani, da imaju volje, snage i potrebu da se ovim bave. I mislim da smo uspeli da dođemo do takvih ljudi, zato mislim da je to najveći uspeh u proteklih godinu dana. Tim koji smo odabrali apsolutno uživa naše poverenje i verujemo u njihovu ljudskost, snagu i autoritet, kao i da će ovaj zadatak obaviti na najbolji mogući način. Koji nije nimalo lak.
Tim treba da uradi opsežne konsultacije na svim nivoima, najpre sa porodicama žrtava, ranjenima, preživelima, sa užom zajednicom, na nivou škole, opštine, grada, države i ispita javno mnjenje, kako bi došao do rešenja. I to jeste proces koji će da traje, sva iskustva iz sveta potvrđuju da taj proces dugo traje.
Naša država, dakle, još uvek ne zna, ne prepoznaje, ko su sve žrtve, ko je sve pogođen majskim tragedijama
Sada se taj multidisciplinarni tim bavi obeležavanjem komemorativnog dana 3. maja, za koji nam je važno da prođe dostojanstveno.
U međuvremenu su se porodice ubijenih povezale, prigrlile, napravili smo jednu našu malu zajednicu, sada smo mi kao jedna porodica. Povezali su nas tragedija i neprebol koji nosimo svi, razumemo jedni druge i podržavamo se. Na isti način doživljavamo i grlimo porodice iz Malog Orašja i Dubone. Podjednako smo pogođeni, i podjednako očajni. Često pričamo među sobom da bi na prvom mestu sve ljude trebalo pitati: „Da li vi znate šta se desilo 3. i 4. maja?“ Odgovor na to pitanje i dalje niko nema…
A društvo nastavlja da se deli.