Kad se čovek sa nepunih 59 godina odvaži da ide biciklom sa studentima, među kojima je i njegova ćerka (master student arhitekture), na vožnju do Novog Sada, i pritom i izveštava za svoju agenciju FoNet, to nije samo profesionalni, nego i lični izazov, jer su mnogi posumnjali da ću ispratiti tempo i izvesti tih 70-80 kilometara (na kraju se ispostavilo 96).
Umesto zaključka, najzaslužniji ljudi idu u uvod – mali Relja, petogodišnjak koji je na malom biciklu provezao, u pratnji oca, sav taj put, uz malu pomoć guranja na nekoj od uzbrdica, i bio dočekan ovacijama u Novom Sadu, i špalirom koji su mu biciklisti priredili. I druge herojke – studentkinje Nađa i Tijana – jedna sa Fakulteta organizacionih nauka, druga sa Tehnološko-metalurškog fakulteta, koje su od Muzeja savremene umetnosti na beogradskom Ušću do Novog Sada put prevezle rolerima. Kolegijalnost je došla do izražaja na sremskim uzbrdicama, kad su im kolege nudile da se uhvate za sedišta njihovih bajseva.
Spremanje za put
A kako je sve počelo – pošto danima šetam sa studentima, i kao reporter i privatno, čujem od starije ćerke da se u petak ide biciklima za Novi Sad i traži da joj servisiram dva bajsa – njen i sestrin, jer treba i da ide koleginica iz unutrašnjosti – odlazim dan pre kod majstora Slobe, koji kaže – ako je za Novi Sad onda je „mali servis“ 500 dinara, umesto 1.500. Svoj bajs „zelenka“, kako ga zovem, servisiram sam. U četvrtak uveče pakuju se stvari, spremaju rančevi, tu su vreće za spavanje i ostalo. Rezervne gume i alat, iako me ćerka uverava da će na kraju kolone ići radionica za popravak, što je i bilo. Srećom, nisu imali puno posla.
Petak ujutro, 9:50 – Šest kilometara vožnje od zgrade u Zemunu do Ušća, tamo već 200 studenata na biciklima. Krenulo se u 10:13. U oči odmah upada savršen rad saobraćajne policije, sa desetak motorista. Oni perfektno zaustavljaju sve poprečne ulice. Zovem prijatelja, koji je funkcioner u Saobraćajnoj, i on odgovara: Druže, da li si sumnjao!
10:28 – Kolona stiže u centar Zemuna – ovacije i aplauzi građana, povici „Bravo, omladino“, nijedne psovke.
10:45 – Kod saobraćajne škole u Zemunu policija upozorava da se uspori, jer se kolona „otegla“, što je dobar znak, jer ima puno više učesnika od očekivanih, a tek se prošlo 7,3 kilometra. Dalje sledi normalna vožnja.
11:20 – Brzim tempom stiglo se do ulaza u Batajnicu, a tamo transparent „Aleksandar Vučić – predaja nije opcija“, na šta studenti odgovaraju sa „ua, ua““. Građani Batajnice pozdravljaju studente, ali nekako sramežljivo, ipak je to glasačka baza SNS, moji Kninjani, nažalost.
11:45 – Na izlazu iz Batajnice kratki odmor, posle 20 kilometara, da se u 11:52 oda počast ubijenim u padu nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu. Prilika da, posle slanja izveštaja, pozdravim saobraćajce, uključujući i one koje znam sa Kosova 1998. i 1999, i priupitam one mlađe je li im instruktor za obuku na motorima bio onaj „nesposobni“ Matun („Kralj“). Oni se smeju i kažu da bi bilo dobro da je još takvih.
12:35 – Dolazak u Novu Pazovu, prošlo se već 25 kilometara, studenti ne posustaju, udaraju ritam, kolona kompatibilna, prešlo se 25 kilometara, građani pozdravljaju, ali uvek postoji neki „naprednjak“, koji dobacuje „popušili ste ga“. Studenti ne obraćaju pažnju. Građani nude vodu, sokove i grickalice.
13:00 – Nova Pazova – ovacije građana, nove ponude vode i hrane, ali i sa balkona jedan viče: „Jebao vas Đilas, jebao vas Šolak.“ Opet niko ne reaguje, pozdravljaju ga biciklisti mahanjem.
„Toliko nam nude da moramo da delimo“
13:45 – Inđija, gde je predviđen odmor od 30 minuta na trgu u centru. Stanovnici više nego „nasilni“- moraš da uzmeš ono što ti nude, ne smeš da odbiješ. A nude svašta, od mandarina i grickalica, do pita i pečenja. Tu upoznajem našeg heroja Relju i njegovog tatu. Tata kaže: „Vozićemo dok Relja bude imao snage.“ Ispostaviće se da je petogodišnjak imao snage do kraja. Relja mi nudi da uzmem njegov „Smoki“, da se poslužim. Otac kaže: „Poneli smo dosta hrane, ali ovo je neviđeno, toliko nam nude da mi moramo da delimo.“ Koleginica sa N1, jer su me snimili kao najstarijeg, traži da dam izjavu. Kažem da neću, ali tu je moja ćerka studentkinja, nek da ona. Tražim ćerku u toj masi, Una pristaje, i lepo govori u programu uživo. Kratke, efikasne rečenice…
Pohvala za policiju – oni u civilu svi okačili značke oko vrata, da se zna ko su, i mašu studentima.
14:36 – Pokret iz Inđije. Studente obaveštavaju da neće biti „lanč paketa“, nego da će ih u Novom Sadu na fakultetima čekati bogata trpeza. Nikom od njih nije do jela, energija i volja su ogromne. Onda sledi taj „zajebani“ sremski uspon, kako bismo rekli mi biciklisti. Uspon nije velik, ali je dugačak, i to izmori ljude koji su nenaviknuti. Posle tog prvog uspona sledi pauza u 15:30, negde posle Maradika, studenti „popadali“ oko puta.
16:20 Stiže se do Banstola (mesta poznatog po tome što je majka jednog od svedoka-saradnika u suđenju za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića, Đure Mutavog, tamo kupila kuću). U Banstolu neverovatan doček, nude ljudi sve, nikako objasniti da sve već imamo. Onda kreće nizbrdica od nekoliko kilometara. Vrlo opasan nagib, organizatori puštaju da ide samo 50 biciklista u jednoj turi, pa onda minut pauze. Uhvatim sebe kako vozim 51 km/h, što je suludo (kad pročitaju ovo moji prijatelji pukovnici saobraćajne policije, reći će da su bili u pravu kad su govorili da nisam normalan).
16:40 – Ulazak u Sremske Karlovce, čeka se ostatak kolone. Meštani izneli sve i svašta, da se jede tri dana i noći. Hiljade ljudi dočekuju, i „prisilno“ teraju da se poslužite. Tu se sreću i traktori koji čekaju u koloni, kao i studenti koji su u četvrtak pešice krenuli iz Beograda. Onda vožnja do Petrovaradina, uzbrdica malo veća, i mnogi studenti posustaju, guraju bicikle pored sebe.
18:00 – Ista slika i u Petrovaradinu, gde vas ne puštaju da odete, a da se ne poslužite. Suze u očima meštana, ali i učesnika protestne vožnje. Grljenje, ljubljenje, „bravo, deco“. Kaže mi jedna devojka: „Bravo ćale“ i daje dve mandarine, najlepši poklon.
18:30 – Dočekali studente koji su išli peške, i onda na Varadinski most. Doček fantastičan, nepregledan špalir građana sa obe strane. Upalili su svetla na mobilnim telefonima, da se vidi koliko nas ima. Impozantna slika. Naletim na drugara, penzionisanog potpukovnika 72. specijalne brigade Gorana Arsenića, koji mesecima podržava studente, i kaže: Večeras ideš kod mene.
18:50 – Kreće se prema železničkoj stanici, gde je u padu nadstrešnice ubijeno 15 ljudi, u 19:05 – 15 minuta ćutanja. I onda se studenti razilaze prema fakultetima, gde ih čeka ručak/večera, i tu će provesti noć, družeći se. Da narušavam studentsku autonomiju – ne pada mi na pamet. „Smucam“ se na Varadinskom mostu, poslao izveštaje i fotografije FoNetu, i onda vožnja do Petrovaradina. Zovem oko 21:00 druga Arsenića, večitog bundžiju i „isterivača pravde“ u Vojsci Srbije, vozim biciklu do Petrovaradina, železničke stanice, brojčanik pokazuje 90 kilometara. On dolazi po mene, ja zaključavam bajs i kod njega kući, nekih pet kilometara. I onda druženje do nekih ranih sati. Ujutro „skromni“ doručak, pa napred u nove radne pobede.
SUBOTA: 10:00 – Izveštavanje sa protesta za FoNet, stalno. Ali, zove me prijatelj, bivši letač-mehaničar u Vojsci Republike Srpske Saša Jovanović, vojni penzioner – organizovao Beogradsku kulinarsku brigadu, koja je za studente spremila razne đakonije. U ekipi šefovi kuhinja i kuvari beogradskih restorana, nema šta ne spremaju. Tri kazana pasulja, kazan pilećeg paprikaša, pice, užičke komplet lepinje. Sve donirali dobri ljudi. i tako ceo dan.
20:00 – Povratak za Beograd, bajsom do železničke u Petrovaradinu. Bilans: šest kilometara od Zemuna do Ušća, onda 70 do Novog Sada, pa vožnja po tom gradu i do Petrovaradina. Ukupno 96. Sutradan „samo“ 25. U voz nemoguće ući, jer nije „soko“, nego „regio“, a tu nema ograničenja broja prodatih karata. Gužva kao u Beogradu u busevima 26 ili 95. Uspevam ubaciti biciklu, za ostalo me baš briga, mogu i stajati. Zanimljivo, kondukter nije došao da pogleda karte. Ako je u tom jednom vozu bilo toliko „stranih plaćenika“, mogu zamisliti kako je u ostalim. O ćerki i njenom društvu, koji su noć proveli na fakultetima, umotani u ćebad i vreće za spavanje, da i ne pišem. Ta deca su dobila podstrek za budućnost.
