Piše: Božidar Milovac, student Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu
„Ceo narod ćuti i trpi – samo vi lajete.“
U danu pre najavljenog generalnog štrajka, malo mi grubo izgleda ovaj pomalo prilagođeni citat iz kultnog „Balkanskog špijuna“ Dušana Kovačevića ali ogorčenost mi ne dopušta da ikako drugačije započnem.
Prekosutra će biti dva meseca kako je prvi fakultet, beogradski Fakultet dramskih umetnosti ušao u blokadu a za par dana, dva meseca u blokadi proslaviće i moj novosadski Filozofski fakultet.
U ova dva meseca, ne mogu da prestanem da se oduševljavam mojim kolegama i koleginicama širom zemlje.
Priznajem i zvučaću zastrašujuće staro ovde – nisam verovao da smo mi spremni na ovako nešto. Ubedili su me ovi njihovi studenti i „studenti“, ubedila me je moja razočaranost, ubedili su me ti gorespomenuti „zastrašujuće stari“ koji su ćutali i trpeli čitavu deceniju, pa još i više – sve ovo me je ubedilo da smo mi loša generacija koja je kadra jedino da, poput ostatka naroda, ćuti i trpi. A nismo.
Verovao sam nekako da živim u mehuru i da samo oni najbliži meni misle poput mene, da smo samo mi ti neki koji žele promenu, slobodu, pravdu i sve one lepe reči na parolama. Gledali smo se sa podozrenjem na kampusu, čini mi se sad, i niko nije verovao ni u koga van svog mehura dok jednog dana, svaki od tih mehura nije pukao. Dok se nismo pogledali i videli koliko nas je, normalnih, bistrookih – dok nismo videli da nas je više.
Nažalost, da bismo se pogledali, morala je da nam se desi strašna tragedija. U našem mirnom i spokojnom Novom Sadu, petnaest ljudi ubijeno je, usred bela dana, na mestu koje svi dobro znamo i na kom smo proveli sate i dane. Taj pad je bio samo konačna potvrda da naše znanje, naša pamet, sve što mi imamo ne vredi ništa ako nemamo društvo kom to možemo da ponudimo.
Ubedili su me ovi njihovi studenti i „studenti“, ubedila me je moja razočaranost, ubedili su me ti gorespomenuti „zastrašujuće stvari“ koji su ćutali i trpeli čitavu deceniju, pa još i više – sve ovo me je ubedilo da smo mi loša generacija koja je kadra jedino da, poput ostatka naroda, ćuti i trpi. A nismo
I opet, ni tada nisam mogao da poverujem da će se taj pad toliko glasno čuti posvuda. I nikad mi nije bilo toliko drago što nisam bio u pravu.
Danas, kada prođem kampusom, ne skidam osmeh sa lica. Iznova se divim koliko su pravnici uporni, koliko su PMF-ovci organizovani, koliko su FTN-ovci hrabri. Tehnološki, Ekonomski, Poljoprivredni, tri više škole, Akademija, Medicinski, Zrenjaninci, Somborci i Subotičani – ne mogu da prestanem da budem oduševljen svima njima. Pa i moj Filozofski, ima nas svakakvih tu, nikad nisam pomislio da možemo biti ovako ujedinjeni, ovako jedinstveni, ovako pametni – ne mogu da se otmem utisku da je ovo bolje nego što sam se ikad smeo nadati.
Beograd, Niš, Kragujevac, svi odreda, svi prijatelji i kolege, svi one koje sam upoznavao na programima, putovanjima, svi oni za koje sam znao koliko su neverovatni a koje sam zaboravljao što su više oni gore uporno ponavljali kako smo svi isti, svi oni su sada tu, nikad glasniji i nikad bolji i nisam se nikad osećao ponosnije na svoje godine i na svoje kolege i koleginice.
Meni lično ove blokade, ipak, ne pašu baš najbolje. Pre nekog vremena, ja sam i konačno odlučio da počnem da se ozbiljnije kalim kao novinar. To u praksi znači da sam gledao moje kolege i koleginice, najbolje prijatelje i prijateljice kako se bore za sve nas i da je najbolje što sam mogao da uradim za njih da izveštavam o njima – objektivno, agencijski i profesionalno. Balaševićevski rečeno, u njihovoj, odnosno našoj borbi, mogao sam da učestvujem samo emotivno. Ali oni su taj posao olakšali stostruko. O njima nisam nijednom mogao da pomislim da kažem ijednu lošu reč. Stali su nasuprot najstrašnijeg neprijatelja, koji je obesmislio državu, institucije, Ustav, pravdu, poštenje, stali su dakle naspram onoga što je ubilo petnaest ljudi i ćutali kad je trebalo i vikali kad je trebalo tražeći samo pravdu. Bili su i najglasniji i najtiši u svoj svojoj odvažnosti i odmerenosti.
I ta odvažnost oseti se i na fakultetu. Filozofski nam je oduvek svima bio kao druga kuća, tako topao i ušuškan a ovih dana je na sve to još i borben kako dugo nije bio.
Od plenuma do plenuma, od predstave do predstave, od tišine do buke, motivacija kao da raste iz trenutka u trenutak. Dok oni odgovorni pokazuju srednji prst borbi za pravdu, moje koleginice i kolege su sve spremniji da istraju, sve mudriji i sve uporniji
Od plenuma do plenuma, od predstave do predstave, od tišine do buke, motivacija kao da raste iz trenutka u trenutak. Dok oni odgovorni pokazuju srednji prst borbi za pravdu, moje koleginice i kolege su sve spremniji da istraju, sve mudriji i sve uporniji.
Motivacija ne mora ni da se traži, ona je posvuda, u svakom ćošku fakulteta. Od kino-sale u kojoj se najveći glumci naše zemlje poklanjaju studentima i zahvaljuju se, preko hola gde su umetnici i muzičari stariji od svih nas nekoliko decenija ostajali uplakani nošeni emocijama i ponosom pa sve do profesora i profesorki koji su uz studente od prvog dana, znajući da je ovo borba za sve nas.
I upravo ta podrška je ključna. Filozofski je sa svim svojim smerovima okupio najšareniju grupu ljudi i pokazao da neke stvari pogađaju apsolutno sve nas. I takva ujedinjenost među studentima, pokazala je i sugrađanima da postoje stvari važnije i veće od svih nas, pa je takva i podrška do sada bila, važnija i veća od svih nas. Od taksista i poljoprivrednika, preko glumaca, pisaca, novinara, naučnika, režisera pa do svih ostalih koji padaju na pamet. Svi oni podržali su studentsku borbu na sebi svojstven način i stavili se u službu studentima.
A studenti su nastavili da oduševljavaju, direktno-demokratski donosili su sve važne odluke i sve više izgleda kao da ne mogu da pogreše. I ja nikad nisam bio ponosniji što mogu izbliza da vidim to i da i dalje razgovaram sa njima.
Mnogo sam ponosit na novinarstvo ali ovih dana sam još ponosniji što mogu da kažem da sam student. I to student i kolega nekih od najneverovatnijih ljudi koje ću ikad upoznati.
Ali studentska borba nije dovoljna. Studenti su već uradili svoje a evo, i dalje rade iz dana u dan. Vreme je ipak, da neko i pomogne. Da još neko radi, odnosno, ako studenti tako kažu, ne radi.
Vreme je da ceo narod zalaje.
