Pre sedamdeset godina američki istraživač Vens Pakard razotkrio je tehnike reklamiranja i promocije kako proizvoda koji se plasiraju na tržištu, tako i političkih programa i interesa. U uveravanju ljudi da se opredele za određenu političku opciju ili ličnost, poseže se i za naučnim metodama iz oblasti psihologije, psihijatrije, psihoanalize, čija se dostignuća zloupotrebljavaju. Pakard zaključuje: „Ovaj prodor u dubinu psihe se sve više upotrebljava i na nacionalnom planu gde profesionalni političari intenzivno manipulišu simbolima i sve više tretiraju glasača kao psa iz Pavlovljevih eksperimenata o uslovnom refleksu“. Tako su se razvile „veštine“ preoblikovanja stvarnosti, uveravanja neinformisanih, plasiranja laži i obmana uz izvestan procenat istine, jer tako se lakše primaju kod auditorijuma.
Knjigom Skriveni ubeđivači Pakard je nagovestio ono što je kasnije nazivano spinovanjem, kao izokretanje istine u smeru koji odgovara onom ko manipuliše, pa to čini ili on lično ili njegovi promotivni timovi. U današnjoj Srbiji, može se uočiti sistematična, projektovana, smišljena propaganda, ali sa potpuno neskrivenim ubeđivačkim strategijama, koje takođe „prodiru u dubinu psihe“, ali iako su vrlo očigledne, ipak deluju u okolnostima patologizirane normalnosti.
Aleksandar Vučić je otišao u Bajinu Baštu zato što je osmogodišnji Andrija Knežević poželeo da ga vidi, a ne zato što će 29. marta u ovoj opštini biti izbori. Emotivni aspekt je pojačan činjenicom da je dete bolesno, pa su time čovečnost i empatija predsednika uzdignuti u nebesa, a oni koji su reagovali na očiglednu manipulaciju detetom, razapeti su na stub srama, kao neosetljivi i nehumani. Jesu se voditelji Mentalnog razgibavanja na Novoj S ne baš najbolje pozabavili ovom temom, ali je orkestrirana reakcija tabloidnih, režimskih medija samo dokazala strategiju lansiranja spina koji se onda bezbrojnim ponavljanjem u više medija, utiskuje u svest ljudi. Niko se ne osvrće na očiglednu funkcionersku kampanju predsednika niti postavlja pitanje ko može bolesno dete da dovede na javni skup u veliku gužvu, da bi ga Vučić pred svima pomilovao. Ali dete jeste bolesno, njemu zaista treba pomoć i eto istine umešene u propagandu, pa je radi pojačavanja utiska o brizi predsednika i uključenje oca deteta u program skupa SNS „Za Srbiju, našu porodicu“.
U Srbiji se može uočiti sistematična, projektovana, smišljena propaganda, ali sa potpuno neskrivenim ubeđivačkim strategijama, koje takođe „prodiru u dubinu psihe“, ali iako su vrlo očigledne, ipak deluju u okolnostima patologizirane normalnosti
Sve providno, očigledno, ali izaziva aplauze i skandiranja u Areni, a onda se posredstvom 31 televizije euforija prenosi u domove onih koji nisu prisutni. Ponovo se u sinhronizovanoj promociji ističu televizije: Prva, Pink, Informer, Kurir, Tanjug, K1, Blic, Njuzmaks i još desetine drugih, uglavnom regionalnih, ali i tu je spin: sve su to televizije koje zahvaljujući kablovskoj distribuciji monopolskog Telekoma imaju nacionalno pokrivanje, jer njegova mreža je najraširenija. A zašto toliko televizija? Pa neće valjda ljudi da gledaju nešto drugo u tako važnom trenutku! Predsednik je najavio kratko obraćanje, a dobio 45 minuta, računajući i predstavu na pozornici gde je razgovarao sa predstavnicima deset opština u kojima će biti izbori, tako što je podelio savete i niko drugi nije izgovorio ni reč.
Proizvodnja straha
Danima se u susret lokalnim izborima, na Pinku, Informeru i ostalim uzdanicama vlasti, plasiraju priče o napadima na tri stuba stabilnosti: Srpsku pravoslavnu crkvu, Vojsku i Vučića. Horski se odobrava skupo naoružavanje Srbije, uz svakodnevno plasiranje „opasnosti“ od savezništva Albanije, Kosova i Hrvatske, a niko se ne pita da li je savezništvo možda isprovocirano upravo naoružavanjem Srbije. Kad predsednik naglasi da mi nikoga nećemo da napadnemo, ali nam oružje treba radi odvraćanja drugih, demantuje samog sebe izjavom: „Hrvati bi se radovali kad bi nam opet skidali glave“, što Informer stavi na naslovnu stranu, gestom uslovnog refleksa. U kom je pravcu oružje usmereno, može se pretpostaviti iz izjave predsednika da je „pre godinu dana zemlja napadnuta i spolja i iznutra“. O tome da je bilo planirano rušenje Srbije, zaustavljanje njenog rasta i napretka i njena potpuna destabilizacija, u arsenalu režimskih medija govori se kao da je narativ usvojen na predavanjima SNS akademije, što verovatno i jeste.
Iz istorije, i to ne previše daleke, poznato je kako su se završila ubeđivanja naroda u sveopštu opasnost koja preti spolja i iznutra, a uz intenzivno naoružavanje i jačanje svesti o potrebi zbijanja redova. Kada Siniša Mali kaže „zajedno smo jači“, na koga misli, ko zajedno? Mi sa nama, mi protiv nas ili mi protiv svih? Ali pomažu u razjašnjavanju strategije „novinari“ i „analitičari“ poput Dragana Vučićevića i Nebojše Krstića koji, kao medijski profesionalci, drže tribinu u Kuli i beskrupulozno navijaju za sadašnju vlast i Aleksandra Vučića raspirujući kod ljudi strah od promena. Nekadašnji savetnik Borisa Tadića, a sada apologeta aktuelnog predsednika, Krstić objašnjava građanima kako su plaćenici, agenti, na fakultetima, u tužilaštvima i medijima huškali decu na nasilje. Cilj je kod ljudi proizvesti strah: za decu, egzistenciju, budućnost, tako se najbolje postiže homogenizacija i otud okupljanje u porodicu.
Iz istorije, i to ne previše daleke, poznato je kako su se završila ubeđivanja naroda u sveopštu opasnost koja preti spolja i iznutra, a uz intenzivno naoružavanje i jačanje svesti o potrebi zbijanja redova
Propagandni narativ zla pojačava se sve češćim televizijskim gostovanjima ratnih zločinaca, Šešelja, Šainovića i drugih i ideologa nacionalizma Dragoslava Bokana, koji redovno ostvaruje svoju agendu podsećanja na nesreće koje su se događale Srbima u prošlosti, izbegavajući i najmanji detalj koji govori o suprotnim primerima. Profesionalni patrioti govore o našim generalima koji su „na pravdi Boga završavali u Hagu“, osvrćući se stalno na primere proustaških izliva u Hrvatskoj, a zanemarujući fašistički pozdrav srpskog ultradesničara Miše Vacića u Italiji.
Uz najteže optužbe na račun opozicije, novinara, medija, koje idu i do pretnji fizičkim istrebljanjem, u javnom govoru se propagandno preuveličava uloga Aleksandra Vučića koji obezbeđuje plate i penzije, izgradnju puteva i bolnica, snabdevanje naftom, lečenje ljudi, mir i stabilnost. U emisiji „Ostrvo“ na televiziji Informer, Tomo Lovreković govori o državi koja nije laka zabava već ozbiljna stvar, a da iza nje moraju da stoje ozbiljni ljudi od znanja i autoriteta i onda poentira: „da je vole“. U tom trenutku na ekranu je lik Aleksandra Vučića čime se proizvodi spin da njegovi kritičari nisu oni koji vole Srbiju. U emisiji se kaže da je država sanirala štetu koja se meri stotinama miliona evra i da je osujetila vraćanje korak unazad što su priželjkivali oni koji su pokrenuli obojenu revoluciju.
Ogoljena propaganda, opasno neprijateljska prema neistomišljenicima režima i podanički prenaglašena prema njegovom vođi, čini javni govor današnje Srbije najprljavijim u njenoj istoriji. Propaganda zla se pojačava jer predstoje lokalni izbori, ali šta će biti pred parlamentarne i predsedničke izbore? Pritisak za odricanje od slobode je sve veći, a može ga obuzdati jedino snažno izražena želja i delotvoran napor da se to ne dogodi.
