U pravu je bio Konan O’Brajan, voditelj ovogodišnje ceremonije dodele Oskara, kada je negde na početku govora rekao kako je on verovatno poslednji čovek koji vodi ovaj program, jer će ubuduće to raditi razni promptovi. Jer scenario koji je usledio u noći dodele najprestižnije nagrade u svetu filma, a koji su kroz razne skečeve i nastupe izvodila danas velika imena sedme umetnosti defilirajući podijumom u (naravno) skupim toaletama, bio je toliko neduhovit i neosmišljen da je delovao kao da ga je kreirala sama veštačka inteligencija. Ili je jednostavno tamošnja Akademija za film već toliko izgubila snage u borbi za televizijsku publiku, koja se iz godine u godinu osipa, da je ovogodišnji koncept bio da se kreira program bez mnogo živosti, koji treba samo da prođe što pre. Ili možda ovako samo izgleda početak kraja televizijske ere prenosa dodele tog zlatnog čovečuljka za film kojeg svi žele jer, kako je već najavljeno, za dve godine njegova selidba na Jutjub odrediće njegovu dalju budućnost.
No, za ovogodišnju ceremoniju ne može se reći da je gora od prethodnih. Sećamo se neopisivo dosadnih dodela Oskara, s mnogo više grešaka tokom prenosa i nedoslednosti, no što smo to videli sada u prenosu. Ali kao da i dalje čekamo neke odgovore koji su ostali tako čudno u vazduhu po završetku. Na primer: čemu služi voditelj na sceni, kada deluje nepripremljeno i odsutno? Šta je značila scenografija od panoa toplih boja s jednom granom u delu scene u kojoj se mahom kretao O’Brajan, kad sve to nije dalo ni akademsku a ni kičastu notu čitavom vizualu? Zašto su neke nominovane pesme bile izvedene uživo i time favorizovane u odnosu na druge, za koje je nuđen bar-kod?
A i samo finale je ostalo bez neke neočekivane kulminacije, i pored pokušaja medija i nekih influensera da predstave ovogodišnju produkciju toliko drugačijom, da se nikako ne može lako odgonetnuti ko će odneti glavne nagrade. Ispostavilo se, međutim, da velikih iznenađenja uopšte nije bilo. Jer nije bilo govora da iko može dostići Pola Tomasa Andersona u pohodu na zlatne statuete, započetom još pre nekoliko godina kada je najavio snimanje svog najambicioznijeg filma. Najambicioznijeg da, ali nikako i najboljeg! Šest priznanja za film Jedna bitka za drugom deluju da je Oskar konačno prepoznat kao karijerna nagrada, a ne nagrada za film godine.
Grešnici Rajana Kuglera pokušali su, kako je sezona odmicala, da preotmu slavu i minuli rad Andersona, što je bilo nemoguće, ali čak četiri priznanja u finalu deluju kao apsolutni trijumf za jedan tako beskrvni i tematski diskutabilni vampirski film, posebno kad se uzme u obzir da su im dodeljene nagrade u nekim glavnim kategorijama – za najbolju muziku, kameru, scenario i glavnu mušku ulogu! To što je dobar dečko holivudskog filma Majkl Bi Džordan došao do prestižnog priznanja, više je rezultat brojki nego kvaliteta, jer se, avaj, donedavno apsolutni favorit u ovoj kategoriji Timoti Šalamej usudio da izusti nešto „što nikako nije smeo ni da pomisli“, pa su se svi do reda ostrvili na njega i okrenuli ka jedinom nominovanom obojenom glumcu, kako bi valjda zadovoljili sve različitosti a kaznili nepromišljenost najmlađeg nominovanog. Timoti, biraj da li ćeš drugi put da razmišljaš ili ćeš da poziraš i da budeš lep. Izbor je uvek samo jedan.
Akademija je ponovo dostigla neke istorijske rezultate – Šon Pen je tek drugi glumac u istoriji koji je dobio Oskara tri puta zaredom; Otum Durald Arkapo je prva žena nagrađena za najbolju kameru; Kasandra Kulukundis je prva oskarovka u novouvedenoj kategoriji za najbolji kasting (kaskaderi još čekaju svoj red); a u kategoriji kratki igrani film nagrađena su dva ostvarenja (Pevači i Dvoje ljudi razmenjuje pljuvačku), što je tek sedmi put da se nagrada deli. Najznačajniji i najzaslužniji Oskar je sigurno onaj za najbolji film van engleskog govornog područja, koji je pripao skandinavskom ostvarenju Sentimentalna vrednost Joakima Trira, iako je Akademija ignorisala svo četvoro glumaca iz ovog filma, čija su ostvarenja za pamćenje. Drugi značajni trenutak je dominacija animiranog filma K-pop lovci na demone, tako što je sem nagrade za najbolji film u ovoj kategoriji, prvi put nagrađena i pesma ovog stila, posebno popularnog među tinejdžerima.
Ali, verovatno će 98. dodela ostati upamćena po povratku horora, što je retkost za filmove ovog žanra. Jer sem pomenutih Grešnika, drugi hvaljeni prošlogodišnji horor Trenutak nestajanja doneo je svojoj savršenoj protagonistkinji Ejmi Madigan davno zasluženo priznanje, čime je ova glumica (opet statistike radi) postala druga najstarija dobitnica u kategoriji sporedne glumice. Neka horor ostane među najboljim filmskim scenarijima! Nema potrebe da se preliva i uživo, na scenu Dolbi teatra.
