Tražnja u svetu za naoružanjem iz godine u godinu je sve veća, pa su i srpske državne fabrike iz namenske industrije značajno uvećale proizvodnju, pogotovo u poslednje dve godine. Nažalost, njihovi bilansi nisu se bitnije popravili, jer su privatni trgovci, bliski vlastima, opet pokupili sav „kajmak“. To pokazuje i analiza Radara nedavno objavljenih finansijskih izveštaja, dostavljenih Agenciji za privredne registre. Uz to, iz analize javnih podataka dostupnih u Srbiji i SAD, može se uočiti da dobar deo srpskog izvoza završava u Ukrajini. Iako je to poznato svim međunarodnim akterima, vlast u Srbiji zbog unutrašnjih propagandnih razloga, to krije od srpske javnosti.

Za poslovanje strateški važnih državnih preduzeća iz grupacije Odbrambene industrije Srbije 2020, 2021. i 2022. bile su katastrofalne. Neke od ovih firmi u tom periodu ostvarile su najgore finansijske rezultate otkako postoje. I to u situaciji kada je, zbog velikih ratnih sukoba u svetu, značajno povećana tražnja za svim vrstama naoružanja. Prošle godine, naime, u svetu je potrošeno 2.600 milijardi dolara za vojne potrebe, što je apsolutni rekord u poslednjih 75 godina, od kada se vodi ova evidencija, saopštio je 22. aprila Stokholmski međunarodni institut za istraživanje mira (SIPRI).

Tešićeve firme probile granicu snova od 100 miliona evra izvoza godišnje

Deo te sume za sebe je uspeo da prigrabi i Slobodan Tešić, privatni trgovac oružjem, omiljen aktuelnim vlastima u Srbiji. On je 2023. uspeo iz Srbije da izveze oružja za mnogo više novca i od državnog Jugoimporta SDPR, koji je od osnivanja, pa sve doskora bio dominantan izvoznik naoružanja sa ovih prostora. Samo tri privatne firme pod kontrolom Tešića – Valir, Sofag i Zenitprom – ostvarile su izvoz vredan više od 12 milijardi dinara ili oko 102 miliona evra, dok je u istom periodu Jugoimport izvezao oružje i vojnu opremu vrednu nepunih 7,5 milijardi dinara ili 63,8 miliona evra.

Samo su tri navedene Tešićeve firme, dakle, prošle godine od izvoza oružja zaradile 60 odsto više od Jugoimporta. Pri tome je ova državna firma stranim kupcima za 8,4 miliona evra isporučila robu proizvedenu u svojim zavisnim preduzećima, u kojima je većinski ili jedini vlasnik, dok je 55,4 miliona evra bila vrednost izvoza robe kupljene od drugih državnih fabrika namenske industrije.

Gotovo nestvarno deluje podatak iz zvanično objavljenih finansijskih izveštaja da je Valir, osnovan 23. decembra 2019, ostvario prošle godine gotovo identične prihode od prodaje robe na stranom tržištu (6.494.674.000 dinara) kao i nekadašnji gigant Jugoimport SDPR (6.494.691.000 dinara). Pri tome su prihodi Jugoimporta od prodaje robe na stranom tržištu prošle godine povećani samo šest procenata (sa 52,2 na 55,4 miliona evra), dok je istovremeno izvoz Tešićevih firmi rastao od 20 do 150 puta bržim tempom – Valira za 128 odsto, Zenitproma za 236 i Sofaga za više od 900 procenata!

Iako su sve državne fabrike odbrambene industrije većinom izvozno orijentisane, veoma je čudno da su u 2023. većinu prihoda od prodaje ostvarile na domaćem tržištu. To se posebno odnosi na Zastava oružje, Krušik i Prvu petoletku

Za razliku od Tešićevog Valira, koji je prošle godine više nego udvostručio neto dobit, sa 20,7 na 45 miliona dinara, državno preduzeće Zastava oružje je takođe udvostručilo, ali neto gubitak. Minus te firme u 2022. bio je 554 miliona, a lane je premašio 1,1 milijardu dinara. Dodatni problem je što su prošle godine, uprkos rastu svetske tražnje, prihodi ove državne kompanije pali sa 4,75 na 4,6 milijardi dinara.

Povlašćenim privatnicima oružje i na veresiju

Povećani izvoz ovih kompanija rezultirao je i srazmernim povećanjem njihovih ukupnih prihoda, pa su tri Tešićeve firme, osnovane u poslednjih pet godina, sa po samo nekoliko zaposlenih, ostvarile zaista impresivne rezultate. Pogotovo ako se uporede sa celom grupacijom Odbrambene industrije Srbija, čiji je godišnji izvoz, prema poslednjem izveštaju Vlade Srbije od 6. aprila 2023, vredan 448,9 miliona evra. Iako je u Srbiji za promet naoružanjem registrovano ukupno 225 firmi, samo tri, pod kontrolom jednog čoveka, ostvaruju rekordne rezultate.

Tešićevo vlasništvo nad Sofagom je neupitno, jer je i formalno, u APR-u, kao jedina vlasnica upisana njegova ćerka, Jelena Petrović. Iako je Tešić svojevremeno za Krik negirao da upravlja ili kontroliše dve ostale firme, BIRN je prvi pokazao da su vlasnici Zenitproma povezani sa jednim od najvećih trgovaca oružjem na Balkanu. Valir je, pak, registrovan samo 11 dana nakon što su SAD 9. decembra 2019. uvele nove sankcije Tešiću, a u APR-u je kao formalni osnivač i direktor firme upisan Stefan Čupković.

Samo nekoliko meseci ranije, u maju iste godine, osnovana je i firma Elvante ltd, u kojoj je jedan od direktora bio i Čupković. Drugi je bio Goran Andrić, čije se ime takođe nalazi na crnoj listi SAD i to odmah iza Tešićevog, uz obrazloženje da je jedan od njegovih najvažnijih saradnika. Uz to, Čupković je bio i prvi direktor Lusora, prilikom njegovog osnivanja, 22. septembra 2020. I ta firma, prijavljena na istoj adresi kao i Elvante, bila je povezana sa Tešićem i to preko njegovog saradnika Kaleda Hameda, jedinog vlasnika firme Novus restaurants, koja je u decembru 2020. preuzela vlasništvo nad Lusorom. Krik je objavio da je Vlada Srbije 2016, dok je na njenom čelu bio Aleksandar Vučić, Tešićevom partneru Kaledu Hamedu dodelila državljanstvo, preskačući redovnu proceduru i pozivajući se na „nacionalni interes“.

Pet Tešićevih firmi, koje su sada pod sankcijama SAD i Velike Britanije, sklopilo je najviše spornih ugovora sa Krušikom od avgusta 2015. do marta 2019.

I javno dostupni finansijski izveštaji o poslovanju Tešićevih i firmi u vlasništvu države ukazuju da se iza kulisa odvija repriza slučaja Krušik, koji je otkrio uzbunjivač Aleksandar Obradović, zahvaljujući kome je javnost saznala za mehanizam poslovanja male grupe privatnih trgovaca oružjem, bliske vlastima, koja je punih pet godina, od 2014. do 2019, koristeći privilegovani položaj, oružje i municiju od državnih fabrika kupovala po ekonomski nerazumnim cenama, ponekad nižim od cene koštanja. Zatim su tu robu prodavali po znatno višim cenama stranim kupcima i sav profit zadržavali za sebe. Neki od ključnih aktera afere Krušik nastavili su da sklapaju nove, za njih veoma unosne poslove.

Valja podsetiti da je upravo pet Tešićevih firmi, koje su sada pod sankcijama SAD i Velike Britanije, sklopilo najviše spornih ugovora sa Krušikom od avgusta 2015. do marta 2019. One su sa državnom fabrikom iz Valjeva potpisale 14 ugovora, vrednih više od 72 miliona dolara i 5,86 miliona evra. Pri tome je Krušik Tešićevim firmama isporučio najmanje 796.990 mina po cenama koje su nekad bile i za 20 odsto povoljnije nego za državni Jugoimport SDPR. Poseban kuriozitet je da se iz zvaničnih finansijskih izveštaja vidi da je na kraju 2018. jedna od Tešićevih firmi, Partizan tek, Krušiku dugovala 3,56 miliona evra, iako je te godine profit uvećala za 91 odsto.

Da mu se takva praksa osladila, a da mu to država, kao većinski vlasnik fabrika naoružanja i dalje toleriše, pokazuju i najnoviji podaci. Uvidom u finansijske izveštaje Radar otkriva da je poslednjeg dana prošle godine Krušik od Sofaga potraživao skoro 81,5 miliona dinara ili 695.000 evra. To je, međutim, samo kap u moru u odnosu na 3,3 milijarde dinara ili oko 28 miliona evra, koliko su na kraju 2023, prema računici Radara, iznosila ukupna potraživanja sedam strateških fabrika namenske industrije od domaćih kupaca za isporučenu, a neplaćenu robu.

Iz Srbije, preko Bugarske, do Ukrajine

Već odavno i nije naročita tajna da ogromne količine srpskog oružja i municije završavaju u Ukrajini. Nemali broj dokaza, fotografija i video-snimaka sa ratišta u Ukrajini nedvosmisleno pokazuje da ukrajinska vojska koristi minobacačku municiju, poput raketa grad i artiljerijskih projektila kalibra 155 milimetara, proizvedenih u srpskim državnim fabrikama. Oružje se, naravno, ne izvozi direktno u Ukrajinu, već preko posrednika i za to se koriste dva najveća trgovca – Slobodan Tešić i Jugoimport SDPR, koji kroz lavirint kupoprodajnih odnosa i logističkih akrobacija ostvaruju ove zadatke i poslove.

Prema važećem zakonu, izvoz naoružanja i vojne opreme iz Srbije je proces, koji bi strogo trebalo da kontrolišu četiri nadležna ministarstva – unutrašnjih i spoljnih poslova, odbrane i trgovine – i BIA. Prilikom podnošenja zahteva za dobijanje izvozne dozvole, obavezno se dostavlja sertifikat krajnjeg korisnika – izjava odgovarajućeg organa zemlje krajnjeg korisnika o krajnjoj nameni robe. Vlast u Srbiji zbog prilično izraženog proruskog stava kod velikog broja građana ne želi da ovdašnja javnost zna da srpsko oružje završava u Ukrajini. Predsednik Aleksandar Vučić je samo jednom, 2019, bio prinuđen da prizna da je naoružanje iz Srbije završilo u Ukrajini. On je tada, komentarišući vest da su minobacačke mine kalibra 60 milimetara iz Krušika 2016. prodavane Ukrajini, izjavio da je u pitanju bila „samo jedna isporuka“.

Da to nije bila istina postalo je jasno 13. marta 2022, kada je na zvaničnom Jutjub kanalu Ministarstvo odbrane Ukrajine postavilo video-snimak na kome se vide minobacačke mine proizvedene 2018. u Krušiku. U međuvremenu je otkriveno da je od 2016. do danas više isporuka naoružanja iz Srbije završilo u Ukrajini. To, međutim, nije sprečilo Vučića da istrajava u tvrdnjama da Srbija ne izvozi oružje toj zemlji, koja je u ratu sa Rusijom. Tako je i u aprilu 2023. u Raškoj rekao da „Srbija nije i neće izvoziti oružje Ukrajni“. Samo dva meseca kasnije, juna 2023. za Fajnenšel tajms, upitan za izveštaj vlade SAD u kome se navodi da oružje iz Srbije završava u Ukrajini, odgovorio je da je „svestan toga“ i da „srpsko oružje preko posrednika završava u Ukrajini“.

Skoro polovinu, ili tačno 48,6 odsto svojih izvoznih prihoda prošle godine Tešićeve kompanije ostvarile su na bugarskom tržištu. Samo je kupcima iz te susedne zemlje isporučio robu vrednu 5,8 milijardi dinara ili skoro 50 miliona evra

Kada je budući premijer, doskorašnji ministar odbrane Miloš Vučević, 22. februara, povodom 85 godina postojanja Krušika, posetio tu fabriku, u javnosti se pojavio snimak kako ruske trupe ulaze u skladište ukrajinske vojske u Avdijevki, u kome se jasno vide Krušikove razorne mine od 100 milimetara iz treće serije, proizvedene 2023.

Upravo je Ukrajina bila krajnja destinacija robe koju su u 2023. izvozile i tri Tešićeve firme. Samo je Sofag prošle godine u Bugarsku izvezao robu vrednu više od 3,55 milijardi dinara ili 30 miliona evra, a isporuke u Bugarsku nastavio je i ove godine. Isto važi i za Valir, koji je lane u Bugarsku izvezao naoružanje vredno 2,3 milijarde dinara ili 19,6 miliona evra. I njegova treća kompanija, Zenitprom vezala je svoje izvozne aktivnosti u 2024. za Bugarsku. Skoro polovinu, ili tačno 48,6 odsto svojih izvoznih prihoda prošle godine Tešićeve kompanije ostvarile su na bugarskom tržištu. Samo je kupcima iz te susedne zemlje isporučio robu vrednu 5,8 milijardi dinara ili skoro 50 miliona evra. Taj podatak dobija na značaju ako se ima u vidu da je Bugarska, kao članica Evropske unije, poznata kao zemlja koja daje veliki doprinos u snabdevanju Ukrajine municijom i oružjem. Tim, već utabanim i poznatim, kao i manje poznatim maršrutama, po kojima se naoružanje proizvedeno u bugarskim fabrikama isporučuje Ukrajini, po svemu sudeći je, posebno od 2023, krenulo i oružje iz srpskih fabrika.

Po sličnom receptu, posredno, oružje za Ukrajinu izvozi i državni Jugoimport, ali on ostvaruje mnogo manje prihode od Tešićevih firmi. Najveći strani kupci SDPR-a u 2023. bili su iz SAD, koji su pazarili robu za 4,9 milijarde dinara ili 42 miliona evra. Jedan od najvećih među njima je Global militari produkts, kompanija sa sedištem u Tampi na Floridi, koju je 2013. osnovao poznati trgovac Marko Morales, sa dugom istorijom poslovanja na tržištima Jugoistočne Evrope i čest gost naših fabrika odbrambene industrije.

Saradnja sa američkom firmom, uprkos sankcijama SAD

Nakon nekoliko godina sa malim prometom, kompanija Global militari produkts doživljava pravi bum u poslednje tri godine, jer Vlada SAD i preko te kompanije snabdeva Ukrajinu naoružanjem. Pentagon je od početka 2022. do aprila ove godine za potrebe snabdevanja Ukrajine sa tom kompanijom sklopio ugovore vredne više od 1,56 milijardi dolara – 323,5 miliona u 2022, prošle godine 964 miliona i 275,4 miliona u prva tri meseca ove godine.

Ova američka kompanija je 30. avgusta 2021. sklopila i 500 miliona dolara vredan strateški ugovor i sa ukrajinskim državnim koncernom Ukroboronprom, koji upravlja sa više od 100 državnih vojnih preduzeća. U isto vreme, Global militari produkts je partner i sa Tešićevom kompanijom Zenitprom, sa kojom je realizovao četiri isporuke, po dve u 2021. 2022. Radar je, analizom javne evidencije uvoznih poslova carinske službe SAD, otkrio da ugovorena i isporučena roba, proizvedena u srpskim fabrikama, često uopšte i ne prelazi američku granicu.

Državne fabrike više prodaju domaćim nego stranim kupcima

Iako su sve državne fabrike odbrambene industrije većinom izvozno orijentisane, jako je čudno da su u 2023. većinu prihoda od prodaje ostvarile na domaćem tržištu. To se posebno odnosi na Zastava oružje, Krušik i Prvu petoletku. Konkretno, Zastava oružje je čak 2,7 puta veće prihode od prodaje proizvoda i usluga ostvarila na domaćem (2,8 milijardi) nego na stranom tržištu (milijardu dinara). I kod Krušika su prihodi na domaćem tržištu (5,6 milijardi) veći nego na stranom (4,2 milijarde dinara), dok Prva petoletka namenska na domaćem tržištu ostvaruje 65, a na inostranom 35 odsto prihoda od prodaje.

Dodatni je problem što državne fabrike mnoge proizvode ne prodaju direktno stranim kupcima, već preko domaćih privatnih trgovaca, koji mogu robu da kupuju direktno od proizvođača ili da posreduju u trgovini između proizvođača i stranih kupaca. Kupovinom od proizvođača trgovci postaju vlasnici robe, koju dalje po svojim uslovima, u svoje ime i za svoj račun, mogu da prodaju na stranom tržištu ili preprodaju na domaćem tržištu. Ako, pak, trgovac samo posreduje u prodaji između domaćeg proizvođača i stranog kupca, on u svoje ime, ali za račun proizvođača, prodaje robu i nakon realizacije izvoznog posla ostvaruje samo pravo na dogovorenu proviziju. Vlast u Srbiji je izašla u susret povlašćenim trgovcima naoružanja tako što je 2018. promenila član Zakona o izvozu naoružanja i vojne opreme, po kome je ranije vlasnik robe mogao da bude isključivo onaj ko je registrovan samo za proizvodnju naoružanja i vojne opreme. Ova odredba je širom otvorila vrata novim aranžmanima, koji privatnim trgovcima garantuju sve veće profite, dok državne fabrike, uprkos povećanom obimu posla, ni izbliza ne prolaze finansijski tako dobro.

Pišu: Vuk Z. Cvijić i Andrej Filipović

Uhvati me ako znaš: Igra žmurke sa vlasništvom

Samo nekoliko meseci nakon osnivanja, umesto kiparske firme Elvante Ltd, kao jedini vlasnik firme Lusor u decembru 2020. upisan je Novus restaurans Kaleda Hamada. Trenutno je u toku prinudna likvidacija Lusora, a kao njegov vlasnik u APR-u se vodi firma JDP krigla i šoljica, čija je adresa u Lominoj 5. Na istoj adresi je registrovan i jedini vlasnik JDP krigla i šoljica, Autoservis Ema, čiji je stopostotni vlasnik firma Orfelin, koja je takođe u prinudnoj likvidaciji. Njen vlasnik je, pak, Eurošraf, čiji je gazda Spektra rent, takođe u likvidaciji, kao i njen vlasnik, preduzeće Berač Pro, osnovano 2022. i iz registra izbrisano 4. marta ove godine.

Tu, međutim, nije kraj lanca, jer se kao vlasnik Berača Pro vodio PMD Inženjering, koji je iz registra izbrisan 21. decembra 2023. Sličnu sudbinu doživeo je i vlasnik PMD Inženjeringa, firma JAP Star, koja je iz registra izbrisana mesec dana ranije, 22. novembra prošle godine. Zajedničko za sve nabrojane firme je da su bile registrovane na istoj adresi, u Lominoj 5.

U trenutku likvidacije kao vlasnik JAP Stara vodila se firma City Move Belgrade, jedina na drugoj adresi, u Bulevaru Mihajla Pupina 10, na Novom Beogradu. Ali, po sličnom receptu, na toj adresi registrovan je bio i njen vlasnik, firma MB Paskulov, još uvek aktivno privredno društvo, čiji je vlasnik Tri-R Company.

Svih 100 odsto u toj beogradskoj firmi imao je Moj Office iz Novog Sada, čiji je jedini vlasnik druga firma iz istog grada Max Mondo, s tim što je njen gazda novosadski Agroprint, koji je za nespecijalizovanu trgovinu na veliko registrovan pred kraj 2020, u godini pandemije, a iz registra je izbrisan prošlog utorka, 22. aprila, jer je prinudno likvidiran. Kao njegov formalni vlasnik u APR-u je bio upisan Hostel play train station, ali je i on zbog prinudne likvidacije istog dana izbrisan iz registra, kao i vlasnik Hostela, još jedna novosadska firma, Bremi. Indikativno je da su sve nabrojane firme iz Novog Sada bile registrovane na istoj adresi, u Ulici Kaće Dejanović 38.

Posle Beograda i Novog Sada, vlasništvo se seli u okolinu Loznice, s obzirom na to da je jedini vlasnik ugašene firme Bremi bilo preduzeće Proface iz Banje Koviljače (Narodnog fronta), koje je takođe likvidirano i to 24. aprila ove godine. Kao što je godinu dana ranije, 26. aprila 2023. iz registra, zbog prinudne likvidacije, izbrisan i njegov vlasnik, firma Fairchild ent, registrovana na istoj adresi za usluge redovnog čišćenja zgrada. Ona je izbrisana jer APR-u tri godine zaredom, 2019, 2020. i 2021. nije dostavljala finansijske izveštaje, a kao vlasnik tog preduzeća u APR-u se vodio izvesni Ivan Ivanović.

Piše: Milan Ćulibrk