Nemoguće je govoriti o značenjima trećemajskog masakra za one koji su izgubili delove svojih života, njih devetoro i njihovog čuvara. Bol nema značenje, on je, kao i ljubav, sveobuhvatan, bezuslovan, apsolutan. Ne sme se ni pokušavati govoriti o tome. Za one koje bešćutni juristički vokabular zove oštećenima, bol je, od trećeg maja 2023, drugo ime za život. To je tome tako, i o tome se, kako kaže Filosof, ima ćutati, zato što je govoriti nemoguće.
Moguća je samo empatija. Ona koja je u magnovenju sevnula pustolinom u kojoj živimo, ona koju, kako kaže Norina Herc u Samotnom stoleću, valja iznova i neprestano uvežbavati, jer, poput demokratije, veli ugledna antropološkinja, ako se to ne čini – zakržljava. Nije slučajno autorka u istu misao stavila ta dva pojma, demokratiju i empatiju. Civilizacija, kako stoje stvari, nije uspela domisliti ništa manje loše od demokratije, tog skupa etičkih načela pretvorenih u društvenu, pa tako i političku, praksu. Religija se, izgleda, tu nije osobito pokazala: u svom počelu, ona sadrži zaštitni mehanizam dogme zasnovane na izvesnoj bezuslovnosti vere. Saosećanje, samilost, empatiju, valjda je moguće dosegnuti i religijskom praksom. U samoći svog sopstva. U društvu, čini se, nije odveć praktična: olako se izmetne u svoju suprotnost. Sedam kardinalnih vrlina ustupe mesto istom broju kardinalnih greha, dok si rekao „amin“.
Otud, pored ostalog, a možda je to najvažnije, neuspeh reforme školstva posle pada prethodnog autoritarnog režima. Mislim, dakako, na uvođenje verske nastave u osnovne i srednje škole, kao ustupak onom političkom mišljenju koje slabije distingvira društvo, politiku, državu, naciju, religiju i vlast, držeći kako je sve to jedna te ista rabota, baš kao i uvođenje nečeg što se bizarno zove građansko vaspitanje, da se opere to malo preostale liberterske i demokratske savesti što je beše tek u tragovima one postpetooktobarske uzavrele krvi.
Bol nema značenje, on je, kao i ljubav, sveobuhvatan, bezuslovan, apsolutan. Ne sme se ni pokušavati govoriti o tome. Za one koje bešćutni juristički vokabular zove oštećenima, bol je, od trećeg maja 2023, drugo ime za život
Šta je nama, dakle, Treći maj?
Pitao sam svog ukućanina, od ubijenih tek dve godine starijeg „exribnikarca“ iz osmog dva, da li je na časovima tog vaspitanja, imenovanog „građanskim“, bilo reči o Dušanu Jovanoviću, koji takođe beše osmo dva u „Ribnikaru“, a koga su, tek paralelnu ulicu dalje, osamnaestog oktobra devedeset sedme, usmrtila dva sedamnaestogodišnjaka zato što je Rom? Nije se mogao setiti. Da li su ih nekada, kao nas na ekskurzije u Kragujevac, vodili pred tablu koja je u Beogradskoj 33 stajala kao podsećanje na taj događaj? Nisu. Da li je taj dečak, koji bi sada bio sredovečan čovek, zasluživao da ga se sećaju bar u toj školi? Da li bi stalni govor protiv nasilja, uspostavljen kao nasleđe i opomena, imao kakvog dejstva na dušu nekog mogućeg sociopate? Da li bi vežbe iz empatije i demokratije, vežbe poštovanja Drugog i Drugačijeg, baš na tom tragičnom, ali bliskom primeru, smanjile mogućnost školskog masakra? Nećemo nikad saznati. Nije ih bilo. I nema ih. A kako izgleda – neće ih ni biti.
Umesto empatije, decu učimo agresivnosti. Jer smo sami agresivni, jer živimo u okruženju u kojem je agresivnost poželjna osobina; štaviše: vrlina. Otud, valjda, i veličanje takmičarskog i sportskog duha, jer, agresivnost je, zaboga, poželjna u sportskom nadmetanju. A i političkom. A i kulturnom. A i civilizacijskom. I uopšte – sve je nadmetanje, samo je važno da je po pravilima. Koja su promenjiva, rastegljiva, podložna „slobodnom sudijskom uverenju“, jer samo je pobeda važna, jer je poraz isto što i smrt.
Možda je to nama Treći maj: znak da smo epohalno poraženi.
