Već po najavljenom konceptu, projekat budućeg filma Dada: prkosni svedok, deluje više nego interesantno. Taj neobjašnjivi istorijski presedan ubistva jedne hrabre novinarke, od pre tačno 30 godina, koji je do danas ostao nerasvetljen, konačno dobija filmsku adaptaciju i to po scenariju Vuka Boškovića, u režiji Elizabete Betinski i u produkciji Gabrijele Tane, kao britansko-američko-srpska koprodukcija. Još intrigantnije jeste što će Dadu Vujasinović igrati Hana Selimović, koja je već pristupila temeljnim pripremama lika. Namera autora je da nas podsete na lik i delo ove neobično hrabre, požrtvovane i jedinstvene novinarke naše savremene istorije i opomenu da je ne zaboravimo. Odbrana slobode govora može biti opasan put i ostaje tema koja je duboko relevantna u našim savremenim okolnostima u kojima potraga za istinom nailazi na mnoge izazove.
Dobili ste veliku priliku da u filmu o Dadi igrate taj po svemu specifičan istorijski trenutak, čije razrešenje čekamo već decenijama. Kako ćete pristupiti liku i kako ste uopšte došli do rediteljke i ponude za film?
Prvo i pre svega ću dati sve od sebe da se lišim pritiska koji ovakav zadatak sa sobom nosi. Takođe nemoguće je igrati trenutak. Može se igrati samo osoba. Mi se ne bavimo onime što neko, čiji je to posao bio kao zvanične instance, nije uradio već 30 godina. Ideja je da se bavimo rasvetljavanjem unutrašnjeg sveta jedne takve osobe kao što je bila Dada. Kako su se taj kontekst i okolnosti prelomili unutar jedne specifične ličnosti, sa izrazitom potrebom za istinom, s osećanjem da je posao važno raditi čestito i predano, da je važno ostati na svom kursu, u trudu da ne zalutaš, i ne odstupiš od onoga što misliš da je najbolje, u vremenu koje na razne načine žrtvuje i izvitoperuje ljude. Ostati na taj način dosledan stvarima u koje veruješ, to je za mene izraz herojstva. Na ovim prostorima su kroz igrani sadržaj tematizovane razne figure iz naše novije istorije. Mislim da je bilo krajnje vreme da jedna po svemu vanredna žena poput Radislave Dade Vujasinović, dobije svoju priču. Na tu ideju je i došla autorka ovog filma, rediteljka Elizabeta Betinski. Upoznavanje sa njom se desilo preko izvršnog producenta sa srpske strane, kao i kasting direktora Vladimira Dekića. Srećna sam što se tu vrlo brzo dogodilo jedno prepoznavanje i zajednički osećaj načina i pravca na koji ćemo pokušati da obradimo ovu temu. Elizabeta je jedna izrazito senzibilna, pametna i zanimljiva žena, mislim da se ovakvih tema i ne prihvataju drugačiji ljudi.
Mi imamo epidemiju ljudi oštećenog mentalnog zdravlja, ljudi koji vide i razumeju, osećaju se krivima, a nemaju apsolutno nikakav uticaj. I svi ti ljudi bivaju na razne načine žrtvama sistema
Dada je bila primer borbe pojedinca protiv sistema. Kako se danas odnose pojedinci prema onome što je mejnstrim?
Ljudi su razni, i razni su oblici koji odgovaraju na okolnosti koje ih zatiču. Verujem da se teško leže u krevet ukoliko si stvari koje duboko osećaš kao prave stavio po strani zarad nekakvih interesa i slično. Ne osuđujem ljude koji su umorni i ogrezli u cinizam i defetizam. Niti ljude koji nemaju privilegiju da se bave osećajem odgovornosti. Ne prijaju mi uvek, ali ih razumem. Suština je da ne mogu da vam odgovorim u ime svih pojedinaca, zaista nemam tu moć. Ali u svoje sopstveno – ja se stalno klatim između vere u sopstvene ideale i želje da borbu za bolje i pravednije društvo osećam kao svoju obavezu, i straha da ta borba pripada nekom detinjem korpusu osećanja i da zrenje čoveka znači suočavanje sa činjenicom da malo na šta može da utiče, sem eventualno na svoje neposredno okruženje.
Koliko su zločini iz prošlosti breme današnjeg doba? Da li mislite da je sve ovo nasilje posledica toga što mnogi za zločine nisu odgovarali?
Svaka istorija je neka vrsta bremena. Svako nasleđe takođe. Svaka tradicija takođe je i neka vrsta bremena. A svaki zločin je tačka u vremenu nakon koje se kurs istorije kardinalno menja. Mislim da je ovo što danas živimo posledica zbira mnogih propuštenih prilika da se stvari u ovoj državi postave na svoje mesto i da se krene nekim putem zdravog razuma i sagrade elementarni temelji na kojima jedno ozbiljno društvo mora da počiva. Za to vreme, u kaskadi loših odluka, po naše institucije, privredu, kulturu, prosvetu, obični građani, recimo, ne mogu da dođu do bilo koje zaposlene osobe u EPS-u da razluče svoje astronomske račune, potpuno proizvoljno sačinjavane, sumanutu potrošnju, brojila stara po 37 godina, i vi kada kao građanin odete u instituciju koja bi trebalo da je u vašoj službi, otkrijete da je ona od vas čuvana kao kakva tvrđava, i ti nedostižni zaposleni koji u njoj zarađuju svoju platu, nisam sigurna da rade u interesu potrošača koji ih plaćaju. Ko danas uopšte radi u interesu naroda? Taj narod zatim daje svoje mizerne penzije u celom iznosu za struju, i nema baš mnogo vremena da razmišlja o kolektivnoj krivici i bremenu prošlosti. To je luksuz rezervisan za one kojima sama egzistencija ne predstavlja breme.
Deluje mi da bi se Dada smejala autoritetu današnjeg vožda koji prekornim pogledom ućutkuje novinare koji se usude da postave pitanje. Činjenica da mi danas gotovo i nemamo vrstu novinara poput nje mnogo govori o sunovratu svih profesija u ovom društvu
Danas se mnogo manipuliše zločinima, a mi kao društvo nismo uspeli da se odredimo prema zločinima – i prema nacionalnim zločinima i zločinima prema pojedincima. U kakvu nas poziciju to stavlja danas, da li smo izgubljena plemena?
Mislim da se danas veliki teret stavlja na pojedinca. U temama koje variraju od reciklaže do suočavanja sa prošlošću. Od malog čoveka se očekuje da utiče na globalno zagrevanje ili da odgovara za zločine počinjene u nekim slučajevima i pre njegovog veka, a čitavi organizovani sistemi neumorno proizvode plastiku, ti sistemi neumorno proizvode nove ratove, kapitalizam ne misli na ekologiju, a ni velike sile na to koje dete će danas završiti sa metkom – iz oružja koje se velikodušno šalje u razne delove naše umorne planete. Da, jesmo izgubljena plemena. I dužni smo da imamo svest o ličnom doprinosu. Ali osećanje krivice koje se indukuje običnom čoveku, donosiocu 0.0001 procenata odluka na ovom svetu, nezdravo je i pogubno. Mi imamo epidemiju ljudi oštećenog mentalnog zdravlja, ljudi koji vide i razumeju, osećaju se krivima, a nemaju apsolutno nikakav uticaj. I svi ti ljudi bivaju na razne načine žrtvama sistema.
Pretpostavljam da čitate Dadine tekstove, pripremajući ulogu. Kako vam izgleda njeno pisanje danas? Da li vam se čini da je hrabrost koju je ona posedovala danas nestala u vremenima PR novinarstva i potkupljivanja?
Dada je pisala britko, precizno, kao pravi rasni reporter, o onome što vidi, a ne o onome što joj neko naloži da treba da vidi. Pisala je istovremeno profesionalno i objektivno, a s druge strane imala je i literarnog dara koji je bio i za više od samog izveštavanja. Deluje mi da bi se Dada smejala autoritetu današnjeg vožda koji prekornim pogledom ućutkuje novinare koji se usude da postave pitanje. Činjenica da mi danas gotovo i nemamo vrstu novinara poput nje mnogo govori o sunovratu svih profesija u ovom društvu. Čast malobrojnim izuzecima koji bivaju ućutkivani i zastrašivani. Danas se novinarima nazivaju priučeni petparački papagaji koji ne umeju da pišu, doslovno, ne poznaju osnovne norme pravopisa jezika na kome rade, a kamoli da znaju šta je zaista njihov poziv. Nemaju niti vokabular niti kritički aparat da razlikuju dobro od lošeg. Čak i oni obrazovaniji često ne odole sadašnjim tabloidnim, senzacionalističkim aršinima i otužnim naslovima. I tu ima mnogo zločina za koje niko ne odgovara. To je postalo jedno preplodno tle u kome bujaju laži, propaganda, poluinformacije, senzacionalističko izveštavanje, davanje prostora ljudima koji ni po čemu ne treba da budu ikome primer, zlostavljanje žrtava raznih oblika nasilja, ili tragedija, katastrofalno izveštavanje o osetljivim temama, i mogla bih ovako unedogled. Za naš svakodnevni medijski prostor bi trebalo osnovati poseban pravni mehanizam, poseban sud za procesuiranje tih užasa i zločina, koji su odgovorni u ogromnoj meri za stanje u kome se nalaze građani danas, u suprotnom ovoj propasti nećemo videti kraj.
U kaskadi loših odluka, po naše institucije, privredu, kulturu, prosvetu, obični građani, recimo, ne mogu da dođu do bilo koje zaposlene osobe u EPS-u da razluče svoje astronomske račune, potpuno proizvoljno sačinjavane, sumanutu potrošnju, brojila stara po 37 godina
Često ste u pozorištu igrali domaće tekstove napisane u vremenu pre ratova. Da li imate osećaj radeći na njima da mnogo toga nismo procesuirali iz prošlosti, da se nismo izborili sa nekim duhovima prošlosti?
Citiraću na ovom mestu Dadu, možda ću time najtačnije reći šta ja mislim o ratu koji i dalje svojim pipcima dira u naše nacionalne i druge žice, tri decenije kasnije. „Mogu da dodam, a samo na osnovu svog jednogodišnjeg obilaska frontova, kako je ovo jedan NEČASTAN I SRAMOTAN RAT u kojem za počinjenu ŠTETU I ZLOČINE ni jedna strana nema opravdanja.“
Ne znam na koji način mislite da kada ljudi bivaju gurnuti, bačeni u jedan bratoubilački, krvavi rat, posle treba da se bore sa duhovima prošlosti. Ne znam kako, kada se mržnja malih razlika svakodnevno preko raznih kanala potpiruje. Kako kada je prošla tek jedna mladost otkada su ljudi gubili domove, voljene, živote. Ko će nam pomoći da sagradimo mostove i prestanemo da jedni drugima brojimo krvna zrnca? Kome je do toga stalo? Mislim slabo kome, pošto su na čelima svih zemalja regiona ili isti oni, ili prirodne posledice onih kojima je taj rat upravo bio u interesu.
Reprizirao sam ovih dana prvu sezonu serije Tajkun i podsetio se vaše uloge u njoj. Da li je moguće napraviti ikakvu paralelu između tog lika i stvarnih aktera našeg pravosudnog sistema?
Mislim da lik tužiteljke iz pomenute serije ne može da posluži kao paradigma ni za šta što trenutno živimo, jer premisa tog lika upravo jeste da vrlo strasno i svim raspoloživim sredstvima radi svoj posao. Ne znam na koga ona može da zaliči iz našeg savremenog pravosudnog sistema.
Tajkuni su u svetu ekonomska elita, a kod nas su se pomešali sa političkom. Kako se izgubila ta granica, ko su vlasnici našeg života, političari ili biznismeni?
Ne bih tako lako sva zla svaljivala na nas, a svet dizala na pijedestal u kome vladaju isključivo moral i prave vrednosti. Ne znam da li je tajkun lepa reč ni tamo. I ne znam da li postoji, kako kažete, ekonomska elita koja nije u sprezi sa političkom. Živimo u korporativnom kapitalizmu koji je svuda u sprezi sa državom. Ali vlasnici naših života jesu novac i moć. Bez daljeg odugovlačenja. Gde god se oni nalazili, a nalaze se i među tajkunima, i među kriminalcima, i među državnicima. A svi ljudi koji imaju veliki novac govore istim jezikom. Nekim koji obični građani ne razumeju.
Ja ne mislim da je malo ljudi koji su javno istupili i bili glasni u pogledu političkih neslaganja sa trenutnom nomenklaturom. Ali šta se to zapravo očekuje? Da li neko treba da se zapali javno da bi bio shvaćen ozbiljno
Koliko je vlast uspela da „ukroti“ neke pobunjene umetnike putem konkursa ili u medijima? Da li je to glavni razlog što je sve manje pobunjenih umetnika, a nekada se sloboda govora vezivala za slobodu mišljenja koju umetnost podrazumeva? Ili se ljudima prosto više ne valja u ovom našem blatu?
Šta znače pobunjeni umetnici? Ja ne mislim da je malo ljudi koji su javno istupili i bili glasni u pogledu političkih neslaganja sa trenutnom nomenklaturom. Ali šta se to zapravo očekuje? Da li neko treba da se zapali javno da bi bio shvaćen ozbiljno? Svedoci smo danas da je i to vest koja traje tri dana, pa onda pređemo na neke zabavnije ili svežije teme. Uostalom pobunu i potrebu za javnim iskazom ne bih povezivala sa branšom. Ona je imanentna određenoj vrsti ljudi. A među nama koji se bavimo filmom i pozorištem ima raznih ljudi. Svako od nas odgovara za svoje izbore, na kraju.
Kako ste vi doživeli napad na glumce iz Skupštine prošle godine? Da li je taj intenzitet napada sa samog vrha vlasti pokazatelj kakav je odnos države prema umetnosti i umetnicima? Kome su oni danas uopšte potrebni?
Iskreno, u trenutku u kome je događaj od 3. maja i dalje bio bolno recentan, nisam smatrala za ukusnu tu temu o glumcima, ni sa strane bahate i beskrupulozne pozicije, ni sa strane tobož zabrinute, zaštitnički nastrojene opozicije. Ja sam videla svoju uvećanu crno-belu sliku kako je neki meni nepoznati čovek drži izloženu u Skupštini. Smatrala sam da mi tu ni sa jedne strane nije mesto.
Ja se stalno klatim između vere u sopstvene ideale i želje da borbu za bolje i pravednije društvo osećam kao svoju obavezu, i straha da ta borba pripada nekom detinjem korpusu osećanja
Srpska kinematografija ne može da se pohvali velikim ženskim ulogama, čak i naslovnim – koliko sam ja izračunao od Zone Zamfirove do Svete Petke i Vere, nije bilo naslovnih junakinja, što je veliki vremenski procep, i evo konačno vi igrate u filmu naslovljenim imenom glavne protagonistkinje. Kako komentarišete taj fenomen? Da li ste i sami osetili loše napisane ženske likove u scenarijima koje ste dobijali?
O ovoj temi sam već puno govorila, i nemam ništa novo o njoj da kažem. Položaj žena nije dobar sveukupno gledano danas, pa je prirodni odraz toga i nedostatak dobrih ženskih likova na filmu. Izuzeci su tu samo da potvrde pravilo.
