Reagujući na kontinuiran i intenzivan pritisak iz EU kakav dugo nismo videli, predsednica Skupštine Ana Brnabić je prošle nedelje zvanično zatražila mišljenje Venecijanske komisije o usvojenim izmenama pravosudnih zakona. Unapred se pravdajući pričom kako su posebno vodili računa o međunarodnim standardima vladavine prava, uz prilagođavanje „lokalnom pravnom i društvenom kontekstu“ (čitaj: krenuli su da nam hapse ministre), objasnila je kako se izmenama pristupilo usled blokade u radu Visokog saveta tužilaca (VST).
Pa, nije se „pristupilo“, pošto bi to podrazumevalo da je Ministarstvo pravde u saradnji sa EU izradilo analizu primene i efekata zakona koju je ministar Nenad Vujić najavio krajem oktobra, zatim oformilo tim koji će raditi na eventualnim izmenama propisa, a onda sačinjene predloge stavilo na javnu raspravu. Umesto toga, poslanik Uglješa Mrdić je Skupštini samostalno podneo pet zakonskih rešenja čiju usklađenost sa evropskim propisima nije ni pokušao da utvrdi, a ako je pisanju i prethodila nekakva analiza, to za sada dobro krije od nas.
Takođe, ništa od usvojenog ne adresira probleme u radu VST. Recimo, nije uvedena kaznena odredba za ministre koji odluče da bojkotuju njegov rad, što smo poslednji put videli u decembru kada se režimu nije svideo rezultat izbora novih članova Saveta.
Ministar Vujić je čak i u Briselu pokušao da opravda takvu proceduru činjenicom da poslanici imaju pravo da predlažu zakone, a da oni nisu u obavezi da se konsultuju sa međunarodnim telima, zaboravivši da pomene da i Skupština ima pravo da ih uopšte ne stavi na dnevni red. Štaviše, da je to uobičajena praksa čak i kada je reč o poslanicima većine – samo u aktuelnom sazivu je devetoro poslanika vladajuće koalicije podnelo ukupno 14 predloga o kojima se nikada nije izjašnjavalo, iako je najstariji od tih predloga „na čekanju“ već pune dve godine. No to je i dalje bolje objašnjenje od Mrdićevog da javne rasprave nije bilo jer je vlast kritikovana kada ih je održavala.
Ipak, u ovom slučaju nisu od pomoći ni blamantni izgovori, ni Vujićevo glumljenje nagluvosti u Briselu (nakon veoma jasnih poruka da je reč o ozbiljnom nazadovanju na putu pristupanja EU i da se zakoni moraju povući i doneti iznova uz konsultovanje svih relevantnih aktera, Vujić je konstatovao da su pomenuli samo „moguć korak unazad“), pošto su možda prvi put u igri i otvorene pretnje. Šef delegacije EU u Srbiji Andreas fon Bekerat izjavio je da je rano govoriti o otvaranju Klastera 3 jer je prvo potrebna revizija pravosudnih zakona, dok je komesarka za proširenje Marta Kos rekla da ukoliko se to ne dogodi „moraćemo drugačije da razgovaramo“. I konkretnije dodala da Evropska komisija procenjuje da li Srbija i dalje zadovoljava kriterijume za dobijanje finansijske pomoći od EU.
Predsednik Ustavnog suda Vladan Petrov nije isključio mogućnost da će se na zahtev opozicije da se zakoni preispitaju reagovati „mnogo brže nego uobičajeno“, ali je ipak napomenuo: „Nemojte me držati za reč“
Ali dok je odstupanje od uobičajene diplomatske komunikacije očito prepoznato u Beogradu, problem je što još uvek nije jasno da li vlast misli da će uz više truda ipak uspeti da prevari EU da su stvari vraćene na pravi kolosek i da nema potrebe za ukidanjem pomoći, ili joj toliko teško pada da odustane od svoje zamisli da ne može da se suzdrži od opiranja na svakom koraku.
Tako je ministar (negirajući da to ima ikakve veze sa „packama iz Brisela“) prvo zatražio da se hitno zakaže sednica VST kako bi se predupredila jedna od najopasnijih posledica Mrdićevih zakona – mogućnost da čak 11 tužilaca Tužilaštva za organizovani kriminal (TOK) koji se nalaze u privremenom statusu budu vraćeni u tužilaštva iz kojih su isprva upućeni, a što bi ugrozilo niz značajnih predmeta TOK-a. Da bi potom na sednici održanoj 13. februara, odbijanjem da glasa za usvajanje dnevnog reda, onemogućio da ih Savet izabere na stalne funkcije umesto da im još jednom produžava nesiguran status – iako je sam tvrdio kako upućivanje treba da bude izuzetna mera, a ne pravilo.
Dobronamerno tumačenje Vujićevog poteza jeste da se reupućivanje može obaviti u kratkom roku koji su Mrdićevi zakoni ostavili (ako se nešto ne uradi, upućeni tužioci bi morali da napuste TOK 9. marta), a da bi njihov regularan izbor mogao da se otegne – pogotovo u žalbenoj fazi gde Ustavni sud ima rok od 30 dana da odgovori, a ni njega se ne pridržava.
Ipak, postoje dva razloga za sumnju u njegove motive. Prvi je što je Vujić naprasno odustao od hitnosti i zatražio da se sednica o upućivanju odloži za kraj meseca jer „po informacijama koje poseduje“ nije dobijena bezbednosna provera za sve kandidate. Drugi, što su neuspelu sednicu VST tabloidi ispratili naslovima „Propao pokušaj Zagorke Dolovac da progura svoje kandidate u JTOK“, a to nagoveštava mogućnost da vlast zatezanjem u Savetu pokušava iznuditi kompromis u kome TOK ne bi bio desetkovan, ali bi u njega bio proguran i bar neki lojalista.
Da li je to slučaj, nećemo saznati pre 23. februara, za kada je zakazana naredna sednica Saveta na kojoj se očekuje da se govori i o konkretnim imenima. A pošto je nakon susreta sa Martom Kos u Minhenu, Vučić preskočio uobičajene komentare o „otvorenom i prijateljskom“ razgovoru i samo preneo da je imala jasne primedbe na pravosudne zakone, alternativno razrešenje bi bilo da insistiranje EU da se oni povuku urodi plodom. Ni predsednik Ustavnog suda Vladan Petrov nije isključio mogućnost da će se na zahtev opozicije da se zakoni preispitaju reagovati „mnogo brže nego uobičajeno“, ali je ipak napomenuo: „Nemojte me držati za reč.“ Nedostajalo je da doda – čekam direktivu.
