Oko 27. januara, u javnosti je podgrejana stara diskusija o Svetom Savi kao prosvetitelju ili pak (samo) verskom vođi i državniku. Studentima koji su, na Savindan, organizovali protest „Znanje je moć“, i zatim hrlili do istoimenog zaključanog hrama, spočitavano je da Sveti Sava i nije ponajbolje cr(k)veno slovo za obeležavanje vrednosti znanja, nauke i kritičkog mišljenja. Vaistinu, čemu „zvona i praporci“ umesto knjiga – i gde se dede „Vostani Serbie“? Drugim rečima, Rastku Nemanjiću/Svetom Savi se iznova suprotstavljao Dimitrije/Dositej Obradović kao svakako prikladnija figura za tu gužvu. Za one sa jeftinijim istorijskim čitankama, Dositej je nesumnjivo bio moderni, evropski prosvetitelj, prvi srpski ministar prosvete, Karađorđev savetnik, i osnivač Velike škole (1808) iz koje je proistekao Univerzitet u Beogradu. Rastko je bežao u manastir, Dositej je bežao iz njega. S druge strane, i Svetom Savi se pripisuju nekakvo znanje i obrazovanje, pismenost i osnivanje škola – a eno ga i kao „školske slave“ od 1990. godine, kada popovi nesekularno vrte pogače po školama.
I onda, zašto „dirati“ Svetog Savu? Nije li i on pogodan za slave i proslave znanja i učenja? Ukratko, nije. Što i ne govori mnogo o samom Svetom Savi, koliko o ideologiji svetosavlja. I zato, hajde dve činjenice odmah na početku. Prvo, Sveti Sava jeste bio veoma značajna ličnost srpske istorije, u smislu osnivanja feudalne države i samostalnosti crkve u 12. i 13. veku. Drugo, svetosavlje koje ga uzdiže na mesto koje mu ne pripada je nacionalistička i antizapadna politička ideologija Justina Popovića, Nikolaja Velimirovića i Dimitrija Ljotića iz 20. veka. Okej? Kako je to neko napisao na Tviterima – svetosavlje ima veze sa Svetim Savom koliko i Kju Kluks Klan sa Isusom Hristom. A o raspojasanom svetosavlju se ovde radi, budimo iskreni.
Ali, slično nakaradno je i sa Savinim navodnim prosvetiteljstvom. Rastko Nemanjić je bio možda i najznačajniji ili pak presudni diplomata, te otac državnosti srednjovekovne Srbije. Treba ga se sećati, i spominjati ga sa relativnim uvažavanjem. Ali, to ga ne čini prosvetiteljem – jer prosvetiteljstva u srednjem veku nema. Kako je to iznova neko na Maskovoj mreži zgodno primetio – ne postoji nikakvo „prosvetiteljstvo u smislu srednjeg veka“ isto kao što ni gledanje u zvezde u 12. veku nekoga ne čini „astronautom u smislu srednjeg veka“. Slično tome, Sveti Sava nije mogao da bude ni „nacionalista“ – jer u srednjem veku ne postoje ni nacije.
Rastku Nemanjiću/Svetom Savi se iznova suprotstavljao Dimitrije/Dositej Obradović kao svakako prikladnija figura za tu gužvu. Za one sa jeftinijim istorijskim čitankama, Dositej je nesumnjivo bio moderni, evropski prosvetitelj, prvi srpski ministar prosvete, Karađorđev savetnik, i osnivač Velike škole (1808) iz koje je proistekao Univerzitet u Beogradu
S druge strane, nije da u srednjem veku nije bilo znanja i prosvećenosti, naprotiv. U periodu kada je Sveti Sava živeo i radio (1175-1236) na tlu Evrope već postoji i radi mnoštvo – univerziteta. Na primer, u Bolonji (osnovan 1088. godine), Parizu (1150), Oksfordu (1192), Kembridžu (1209), Padovi (1222), Napulju (1224), Tuluzu (1229) i Orleanu (1235). Nekoliko decenija nakon Savine smrti, osnovani su i univerziteti u Lisabonu (1290), Avinjonu (1303) i Rimu (1303). Bliže Srbiji, odnosno Vojvodini, osnivani su i univerziteti u Pragu (1347), Krakovu (1364), Beču (1365) i Pečuju (1367).
A organizacioni obrazac srednjovekovnog univerziteta u Evropi verovatno je bio izveden iz još ranijih i islamskih visokih škola, medresa ili „koledža“. U okvirima islamske civilizacije, najmanje 60 značajnih centara visokog učenja pojavljuje se od Bagdada i Isfahana na istoku, do Kordobe ili pak „univerziteta“ al-Karauin u Maroku na zapadu (a koji je osnovan još 859. godine). Naime, mnogo pre Save, pa i Evrope u celini, u arapskom svetu dolazi do izuzetnog uspona matematike, nauke, medicine, kao i školovanja od 8. do 13. veka u „islamskom zlatnom dobu“. Uostalom, i algebra i algoritam – pa i alkohol i hemija – su arapske reči.
Od pre rođenja Svetog Save postoje i visoke škole u Salernu u južnoj Italiji (1060), u Salamanki u Španiji (1134) i – Svetom Savi bliže – rani „univerziteti“ u Konstantinopolju, Nikeji, Antiohiji, Aleksandriji i drugim visokim školama na hrišćanskom Istoku. Sveti Sava, međutim, nije osnivao univerzitete, već manastire. S tim u vezi, Univerzitet u Konstantinopolju svoje osnivanje povezuje još sa 425. godinom kada je car Teodosije II osnovao tzv. Pandidakterion, a koji je obnovljen 1046. godine sa katedrama prava, filozofije, medicine, aritmetike, geometrije i sl. (ukupno 31 katedra). Univerziteti ili visoke škole u Vizantiji takođe su poučavale trivijum i kvadrivijum, uz ponovno otkriće i nove analize klasičnih tekstova (mahom Homera, Demostena, Euklida i Aristotela), kao i kompilaciju antologija, rečnika i tome slično. Dakle, učenja i nauke je bilo, samo ne ovde.
Uzgred, ove vizantijske „univerzitete“ činio je labavi skup prestižnih predavača koje je pojedinačno finansirala država. U pitanju nisu bile trajne zajednice ili autonomna udruženja (universitasili Studia generale) studenata i profesora kao na evropskom Zapadu u istom vremenskom periodu. Visoko obrazovanje u Vizantiji u komšiluku bilo je blisko povezano sa administracijom vizantijske države i crkve, uživalo je direktnu zaštitu cara i patrijarha, a njegova osnovna funkcija bila je u školovanju kompetentnog osoblja ili stručnjaka za visoke birokratske položaje. Ništa od toga nije postojalo u Savinim „školama“, odnosno manastirima. Dok se, putem univerziteta, Zapad institucionalno sekularizuje kroz znanje, Sava kroz Nomokanon ili Zakonopravilo (1219) znanje vezuje za crkvu i državu zajedno.
Savini savremenici
I sad, ukoliko je pomalo nefer upoređivati Dositeja i Savu – a verovatno jeste – ko su onda bili Savini (1175-1236) savremenici? Pa, na primer, Fridrih II (1194-1250), kralj Sicilije i car Svetog rimskog carstva. Nazivan je „čudom sveta“ (Stupor mundi) pošto je bio i prirodnjak, učenjak, matematičar, arhitekta, pesnik i kompozitor koji je govorio šest jezika (latinski, sicilijanski, nemački, francuski, grčki i arapski). Uveo je papir na evropske dvorove, osnovao Univerzitet u Napulju 1224. godine (gde je naglasak bio na izučavanju prava i retorike, obrazujući sekularnu birokratiju; Sava tada ima 49 godina), a pisao je i naučne knjige o sokolarstvu i migraciji ptica na osnovama Aristotela i arapskih izvora. Bio je istinski pokrovitelj nauke, umetnosti i ljudskog znanja, a njegov carski dvor u Palermu bio je intelektualno i kulturno središte ranog 13. veka. Iz ovih razloga, papa Inoćentije IV ga je proglasio „prethodnikom Antihrista“ (preambulus Antichristi). Dakle, Fridrih II je bio ekstremno obrazovan, kosmopolita i u stalnom sukobu sa papstvom, i smatra se za jednog od najvećih nemačkih, a možda i svih srednjovekovnih careva. Dok Sava gradi crkvenu autonomiju, Fridrih II gradi autonomiju univerziteta i pokušava da sekularizuje carsku vlast.
Normativni poredak koji je oblikovao Rastko Nemanjić, iako izuzetno važan za institucionalnu konsolidaciju srednjovekovne Srbije, nije imao za cilj ograničavanje vrhovne vlasti kroz sekularne pravne mehanizme, već njenu sakralnu legitimaciju i harmonizaciju sa crkvenim poretkom
Ili, Savin savremenik bio je i engleski kralj Džon (1166-1216), najpoznatiji po donošenju Magna Karte (1215), ključnom dokumentu o pravima plemića ili građana u evropskoj i svetskoj istoriji. Iako je bila doneta pod prisilom, u ovoj „Velikoj povelji“, plemstvu su po prvi put garantovana prava koja se više ne mogu ograničiti vladarevom samovoljom. Bio je to i prvi pisani ustavni dokument kojim je ustanovljen princip ljudskih i građanskih prava. Džonova Magna Karta je prvi put u zapadnoevropskom feudalnom kontekstu principijelno ograničila kraljevsku vlast pravnim normama koje su važile i za vladara. Time je uvedena ideja da vlast nije iznad zakona, već mu je podložna, što je koncept koji će kasnije postati temelj ustavne države, pravne sigurnosti i individualnih prava – sa čime kuburimo i danas, osam stoleća kasnije.
Nasuprot tome, normativni poredak koji je oblikovao Rastko Nemanjić, iako izuzetno važan za institucionalnu konsolidaciju srednjovekovne Srbije, nije imao za cilj ograničavanje vrhovne vlasti kroz sekularne pravne mehanizme, već njenu sakralnu legitimaciju i harmonizaciju sa crkvenim poretkom. Savino Zakonopravilo integriše pravo, moral i teologiju u jedinstveni sistem u kojem se autoritet ne dovodi u pitanje kroz konflikt i pregovaranje, već se učvršćuje kroz hijerarhiju i duhovni autoritet. Drugim rečima, dok se u Engleskoj rađa ideja o ograničenju vlasti, Sava u srednjovekovnoj Srbiji ili Raškoj učvršćuje dinastičko-sakralni model države.
Jaz između hrišćanskog učenja i društvene stvarnosti
A šta je sa crkvenim ljudima poput Rastka? Savremenik Svetog Save možda nije bio Dositej, ali su to bili Sveti Franja Asiški (1181-1226) i Sveti Dominik Guzman (1170-1221), te Peter Abelar (1079-1142) nešto ranije, i Sveti Toma Akvinski (1225-1274) nešto kasnije. Sveti Franja, osnivač franjevačkog reda, bio je i rani prirodnjak koji je propovedao siromaštvo, hrišćanski pokret „odozdo“ ili hrišćanstvo mase. Za razliku od Save, čija je delatnost bila usmerena na institucionalno učvršćivanje poretka, Franja predstavlja radikalno drugačiji, i u tom smislu progresivniji oblik hrišćanske intervencije u društvo. Franjin projekat nije bio kodifikacija autoriteta, već njegovo moralno razoružavanje: svesno odbacivanje bogatstva, hijerarhije i crkvene moći u korist života u siromaštvu i solidarnosti. Time je Franja implicitno kritikovao i crkvu i feudalni poredak, ne kroz pravo ili institucije, već kroz etičku praksu koja je razotkrivala jaz između hrišćanskog učenja i društvene stvarnosti. Suprotno tome, Sava je arhitekta simfonije vlasti i crkve, u kojoj se politička moć ili režim nipošto ne dovodi u pitanje. Da li je onda zgodan simbol studentskih protesta? Biće da nije.
Slično tome, Sveti Dominik, osnivač dominikanskog reda, bio je srednjovekovni monah u bliskoj vezi sa univerzitetima. Dok je Savina „obrazovna“ vizija bila usmerena na zatvoreni, normativni poredak crkvenog znanja, Dominik deluje u samom središtu nastajanja evropskih univerziteta i aktivno učestvuje u njihovoj intelektualnoj dinamici. Dominikanski red nastaje početkom 13. veka upravo u kontekstu univerziteta u Bolonji i Parizu, a njegovo ključno obeležje nije povlačenje iz sveta, već ulazak u javnu arenu rasprave, argumentacije i racionalne teologije.
Naprosto, i suprotno popularnom mišljenju, seme nauke je moglo da bude zasejano u okvirima srednjovekovne crkve i na srednjovekovnom univerzitetu, uz niz istinskih učenjaka i stvarnih učitelja. Ali ništa od toga ovde nije bilo. Da li zato radije izmišljamo da jeste?
Naime, dva osnovna oblika nastave na univerzitetu bila su predavanja (lectio) i rasprave ili vežbe (disputio i quaestio) – isto kao i danas, osam vekova kasnije. Predavanja su studente upoznavala sa tekstovima iz zvaničnih nastavnih programa, a vežbe su bile sačinjene od usmene debate radi odbrane ili opovrgavanja određene teze. Sveti Dominik i dominikanci prihvataju univerzitet kao mesto konflikta ideja, gde se istina ne podrazumeva po autoritetu, već se brani učenjem, dijalogom i intelektualnom disciplinom. S druge strane, Sveti Sava ne razvija univerzitetski model znanja, već monastičko-pravni model obrazovanja, čija je osnovna funkcija reprodukcija poretka.
Zatim, i čitavo stoleće pre Save, Peter Abelar je bio francuski sholastičar, logičar, učenjak i pesnik, nazivan „Dekartom srednjeg veka“ i pretečom Rusoa, Kanta i Spinoze, odnosno modernog empirizma i nauke. Dok Zapad u ovom periodu uveliko hoda putem racionalizacije vere, Savin svet je izrazito liturgijski i kanonski. A slično je bilo i sa britanskim sholastičarem, filozofom i naučnikom Rodžerom Bejkonom (1219-1292), tim „Čudesnim doktorom“ (Doctor Mirabilis, gde „doktor“ znači „učitelj“), koji je empirijski proveravao biblijske tvrdnje, odnosno sa filozofom, naučnikom i biskupom Albertom Velikim (1200-1280), takođe Savinim savremenikom. Naprosto, i suprotno popularnom mišljenju, seme nauke je moglo da bude zasejano u okvirima srednjovekovne crkve i na srednjovekovnom univerzitetu, uz niz istinskih učenjaka i stvarnih učitelja. Ali ništa od toga ovde nije bilo. Da li zato radije izmišljamo da jeste?
Najzad, sa Svetim Tomom Akvinskim, rođenim za vreme Savinog života, ulazimo u sam vrhunac sholastike i logičkog mišljenja. Ovaj „Anđeoski učitelj“ (Doctor Angelicus) i profesor na univerzitetima u Napulju i Parizu institucionalizuje razum kao legitimnog sagovornika vere. Za Tomu, istina se ne podrazumeva, već se dokazuje, osporava i ponovo gradi kroz dijalog sa filozofijom, naukom i protivnicima. Dok Toma piše Summa Theologiae (1265) kao otvoreni, dijaloški tekst – strukturisan kroz pitanja, prigovore i odgovore – Savin intelektualni model je zatvoren: znanje se ne problematizuje, već kodifikuje. U tom smislu, Tomin metod je univerzitetski, a Savin pretežno administrativno-duhovni. To jest, preduniverzitetski, u kome je znanje stabilno, hijerarhijsko i unapred normirano. U svojoj Žičkoj besedi o pravoj veri (1220), Sava je bio prokleo svakog ko sumnja.
Srednji vek i nije bio toliko „mračan“?
I zato, u raspravama o Savi, Savindanu i „školskim slavama“, batalimo Dositeja ako već želimo (nemojte, molim vas). Međutim, kao članovi univerzitetske zajednice, želimo li progresivne srednjovekovne uzore u politici i državništvu, teologiji i nauci? Ima ih tušta i tma. A znaju li sve to studenti naših (filozofskih) fakulteta? Uostalom, frazu nedavnog studentskog protesta pred hramom Svetog Save, „Znanje je moć“, skovao je Frensis Bejkon (ipsa scientia potestas est) 1597. godine – ili 400 godina nakon Svetog Save. Ovaj redovni profesor Društvenih teorija antike i srednjeg veka vas preklinje: ne izmišljajmo tradiciju tamo gde je nema.
Uzimajući u obzir univerzitete, filozofiju i teologiju, pa i pravo i prirodne nauke – biće da srednji vek i nije bio toliko „mračan“? Tačnije – nije bio, ali kako za koga i kako gde. Dok su Savini evropski i vizantijski savremenici gradili univerzitete, jačali sekularnu vlast, i raspravljali o razumu i veri – Rastko Nemanjić gradi jedan upadljivo crkveno-državni model. A upravo taj model je vešto (zlo)upotrebljen za ideologiju svetosavskog nacionalizma koju nam prodaju kao bele bubrege umesto redovnih. Dok „ne postoji svetosavska Srbija koja će biti građanska i moderna, zaboravite to, to ne postoji“, nedavno je i sa pravom napisao Boris Dežulović.
Statue Dositeja Obradovića na univerzitetima u Beogradu i Novom Sadu su tu sa razlogom. A dopisivanjem svojstava koje Rastko Nemanjić nije imao – otvaranje škola i opismenjavanje – Svetom Savi ne činimo uslugu, naprotiv
Još jednom, svetosavlje nastaje kao antizapadna, militantna i nacionalistička ideologija u kvarnim umovima Justina Popovića i Nikolaja Velimirovića, i koja podlački zloupotrebljava istinski značaj Rastka Nemanjića. Dođavola, 1937. godine, Nikolaj će sa Svetim Savom pohvalno upoređivati jednog Adolfa Hitlera. A samu reč „svetosavlje“ skovao je Dimitrije Najdanović 1930-ih godina, inače vodeći ideolog Ljotićevog i fašističkog pokreta „Zbor“. Za njega i njegove, „svetosavlje“ je bilo alternativa novovekovnoj, modernoj, evropskoj i materijalističkoj civilizaciji. Da li su to duhovnost i rodoljublje, ili pak uže na kojem bismo (opet) da visimo? Uzgred, u Srbiji, mnogo dužu tradiciju od svetosavlja ima i socijalizam.
Statue Dositeja Obradovića na univerzitetima u Beogradu i Novom Sadu su tu sa razlogom. A dopisivanjem svojstava koje Rastko Nemanjić nije imao – otvaranje škola i opismenjavanje – Svetom Savi ne činimo uslugu, naprotiv. Uostalom, nije opismenio ni sopstvenog oca. Poštujmo ga kao značajnu figuru srpske crkvene samostalnosti, te srednjovekovne državnosti, i to je više nego dovoljno. A prosvetitelj, teolog, učenjak, pa i nacionalista, Sveti Sava to nije bio. Verovatno nije ni mogao da bude – ali opet jednostavno nije bio. I zato birajmo svoje simbole i uzore mudro i znalački. Crtajmo Savine portrete na likovnoj kulturi u osnovnoj školi, ali ne moramo i po transparentima koji pozivaju na slobodu, znanje i kritičko mišljenje na univerzitetu. Pumpajmo, ali i ne izmišljajmo.
