Pretnjama da će silom zauzeti Grenland američki predsednik Donald Tramp ogolio je detinjaste iluzije svojih evropskih poštovalaca. Nakon što su na uspostavljanje bliskih odnosa sa njim potrošili godine, evropski populisti s krajnje desnice – Najdžel Faraž u Velikoj Britaniji, Žordan Bardela u Francuskoj, Alis Vajdel u Nemačkoj, Mateo Salvini u Italiji, Robert Fico u Slovačkoj, Viktor Orban u Mađarskoj, Mateuš Mazovjecki u Poljskoj – zamišljali su sebe kao njegove saborce u pobuni protiv liberalnog internacionalizma. Sada njihov idol i pokrovitelj preti prisvajanjem čitave jedne suverene teritorije koja pripada evropskom savezniku, ili njenog dela (ukoliko navodni „dogovor“ koji je najavio bude realizovan).
Pobrojani političari na ovo odgovaraju ćutnjom, mucavim skretanjem pažnje na druge teme ili s evidentnom nelagodom, otkrivajući cinizam koji je oduvek definisao njihov odnos s Trampom. U tom odnosu oni nikada nisu bili mlađi partneri, već samo potrošna roba.
Ono što nijedan od njih nije u stanju da prizna jeste ono u šta su intimno sigurno verovali: da im njihova ideološka solidarnost s Trampom obezbeđuje to da ih uzima u obzir, i da će na višegodišnju podršku koju su mu pružali biti uzvraćeno razumevanjem za njihove interese. Kao i svi drugi koji su se kroz istoriju klanjali pred nekim moćnikom, spoznali su da će ih on, koji im se smešio onda kada ga to ništa nije koštalo, prizvati samo onda kada njegovi interesi ili hirovi zahtevaju da budu izloženi javnom poniženju.
Ali u toj pogrešnoj kalkulaciji populisti nisu usamljen slučaj. Paralelnu grešku napravili su i evropski lideri koji pripadaju mejnstrimu. Umišljajući da je Trampu moguće udovoljiti, signalizirali su spremnost da sarađuju, da se prilagođavaju, da čine ustupke. Pogrešno su shvatili s kim imaju posla. Tramp ne želi na dobroj volji utemeljenu kooperativnost. On želi nanošenjem bola iznuđeno potčinjavanje.
Neki komentatori sada tvrde kako je Evropa u Davosu „stala na crtu“ Trampu i naterala ga da „odstupi“. Što je babi milo… Uopšteni „koncept dogovora“ koji Tramp pominje nije toliko ustupak koliko bacanje prašine u oči kako bi se druga strana dovela u konfuziju i pažnja joj bila preusmerena drugde dok njegov plan za preuzimanje Grenlanda – de facto ili de iure – nastavlja da se realizuje. On ne samo da i dalje zahteva „prava, zvanje i vlasništvo“, već je uspeo u tome da evropske lidere primora da na njegove ludačke provokacije odgovore navodnim pristankom na to da se zemljište na kome je jedina američka baza na Grenlandu stavi pod američki suverenitet – što bi već samo po sebi predstavljalo njegovu pobedu. Mutan utisak da su ga Evropljani veštim manipulisanjem naterali na povlačenje možda udovoljava njihovoj očajničkoj nadi da se i dalje za nešto pitaju u svetu koji izmiče kontroli, ali teško potcenjuje Trampovu emocionalnu nestabilnost i prirođenu dvoličnost.
Kvalifikovati Trampovo zlostavljačko ponašanje kao „transakciono“ znači ignorisati jednu dublju patologiju. Njega ne pokreće toliko duh razmene, koliko perverzno zadovoljstvo u ponižavanju drugih
Prisilni pristanak na ono što zahteva za Trampa nije sredstvo za ostvarenje cilja, već emotivni vrhunac. Zadovoljstvo proizlazi iz same prisile – posmatranja drugih kako se povijaju i slamaju pod snagom njegove želje. Dobrovoljni pristanak mu takvo zadovoljstvo uskraćuje. Kada mu neko slobodnom voljom nudi kooperativnost, time zadržava vlastito dostojanstvo; kad je potčinjavanje iznuđeno silom, to dostojanstvo je uništeno. To je razlog zašto od udovoljavanja Trampu nema vajde: njime mu se nudi nešto što ne želi.
Jedan nedavni misaoni eksperiment (misli se na članak „Kako Grenland pada“ Džeremija Šapira, objavljen na sajtu časopisa Forin afers, prim.) mapirao je kako bi Tramp mogao da prisvoji Grenland kroz proces njegove postepene apsorpcije – eksploatišući potrebe ostrva, finansirajući američke eksponente na njemu i fabrikujući podršku tamošnjeg stanovništva. Ovome sada treba dodati i ideju o suverenitetu teritorije Grenlanda po modelu slagalice. Ova strategija čini se ostvarivom upravo zbog toga što ne zahteva bilo kakvu konfrontaciju. Štaviše, kad mu je Danska nedelju dana uoči Davosa ponudila praktično sve osim suvereniteta, Tramp je to odbio. Sasvim je moguće da mu je savijena kičma Evrope vrednija od samog ostrva.
Nešto slično moglo bi da se kaže i za Trampov odnos prema onim Amerikancima koji ga najžustrije podržavaju. Administracija kreše finansiranje zdravstvene zaštite u saveznim državama koje kontrolišu republikanci, ukidajući programe koji su od pomoći istim onim biračima koji su mu i doneli dve izborne pobede. Nema nikakve zahvalnosti za ranije usluge, niti brige za lojalne pristalice. Zašto bi je uopšte i bilo? Zahvalnost je stav koji ima smisla ako planirate učestalu interakciju s drugima, ako verujete da bi oni kojima se sada čini dobro sutra mogli da budu oni koji će dobro činiti drugima, ako živite u svetu živih uzajamnih odnosa. Tramp, poput kompulsivnog kopača na otvorenom kopu, naseljava svet jednokratne ekstrakcije.
Čak i zaštitni reket zavisi od kredibilnog obećanja: plati, i nećemo ti nauditi. Mafijaški bos koji strpa novac u vlastite džepove i svejedno vam spali radnju više nema reketaški biznis: njegov jedini projekat je da bude predator
Epizoda s Grenlandom osvetljava distinkciju dublju od bilo kog političkog spora. Potčinjavanje se ekstrahuje momentalno kroz pretnje kaznenim merama. Lojalnost se gradi vremenom kroz uzajamnu posvećenost. Potčinjavanje zahteva samo to da jača strana bude jača u ovom trenutku. Lojalnost zahteva da obe strane veruju u budućnost u kojoj će današnje tenzije biti prevaziđene.
Tramp ne može da shvati logiku dobrovoljnog partnerstva jer ne veruje u budućnost koja bi na njemu bila zasnovana. Zašto investirati u kultivisanje saveznika kada je sutrašnjica ili nerealna, ili će biti problem nekog drugog? Zašto poštovati obaveze koje su drugi preuzeli ako nemate nameru da se držite ni vlastitih?
Transakcioni um može da razume simultanu razmenu: dam ti, daš mi, eto dogovora. Ali kvalifikovati Trampovo zlostavljačko ponašanje kao „transakciono“ znači ignorisati jednu dublju patologiju. Njega ne pokreće toliko izgled za postizanje dogovora, koliko potreba da dominira; ne toliko duh razmene, koliko perverzno zadovoljstvo u ponižavanju drugih i veličanju samog sebe. To jasno reflektuje i sastav njegovog kabineta, popunjenog ulizicama spremnim da sami sebe unižavaju.
Ova potreba nije samo karakterna mana. Ona je i logična konsekvenca jedne specifične temporalne orijentacije, ili nečega što bi se moglo nazvati temporalnim nihilizmom. Situacija oko NATO ovo pojašnjava. Njegova posvećenost kolektivnoj odbrani, onako kako je to definisano u Članu 5 osnivačkog ugovora, nije ništa više od obećanja budućeg ponašanja, zaricanje da će se postupiti s tim u skladu u slučaju neke krize koja bi potencijalno mogla da usledi tek decenijama kasnije. To je lojalnost u institucionalnoj formi. Čitava konstrukcija počiva na pretpostavci da će strane potpisnice poštovati preuzete obaveze čak i onda kada bi odustajanje od tog načela moglo da im donese neku korist.
Evropski lideri koji pripadaju mejnstrimu su, umišljajući da je Trampu moguće udovoljiti, signalizirali spremnost da sarađuju, da se prilagođavaju, da čine ustupke. Pogrešno su shvatili s kim imaju posla
Tramp na sredstva koja se izdvajaju za finansiranje NATO gleda kao na zaštitni reket, a Alijansu vidi kao sredstvo iznude, a ne pakt o uzajamnoj odbrani. Ali čak i zaštitni reket zavisi od kredibilnog obećanja: plati, i nećemo ti nauditi. Mafijaški bos koji strpa novac u vlastite džepove i svejedno vam spali radnju više nema reketaški biznis: njegov jedini projekat je da bude predator. Trampova pretnja carinama saveznicima koji su se već obavezali na veća izdvajanja za NATO jeste baklja kojom se taj požar potpaljuje. Nema te isplate kojom se kupuje bezbednost, jer bezbednost nije na prodaju. Ono što kupci dobijaju jeste kratkotrajna privilegija da budu poniženi pred onim koga je generalni sekretar NATO Mark Rute jednom ulizički nazvao „taticom“ – i da za to budu nagrađeni time što će dobiti po zubima.
Ništa ne menja to što je nakon susreta s Ruteom u Davosu Tramp povukao pretnju uvođenjem carina, tvrdeći kako je usaglašen „okvir budućeg dogovora“ a da o tome nije ponudio nikakve detalje. Neki ovakav obrazac ponašanja kvalifikuju kao TACO – Tramp Always Chickens Out („Tramp se na kraju uvek uplaši“, prim.) – ali blefiranje i menjanje pozicija dok su svi ostali frenetično fokusirani na njega teško da predstavlja povlačenje. Dobio je šta je hteo: televizijsko pozorište u kome se alijansa ustrčala oko njega, a generalni sekretar NATO trči da mu poljubi ruku.
Ono što Trampova nastojanja da prisvoji Grenland manifestuju nije njegovo neprijateljstvo prema Evropi, već neprijateljstvo prema samom konceptu uzajamnih odnosa. Moć za Trampa nije sredstvo za uspostavljanje saradnje, već zamena za nju. Zašto nekoga uveravati kad ga se može naterati? Zašto gajiti neki odnos kad se cilj može postići iznudom?
Evropski populisti koji su sebe zamišljali kao Trampove saborce sada počinju da shvataju da tako nešto ne postoji, već samo odnos onog koji dominira i potčinjenih. Ideološka srodnost Faražu, Ficu, Orbanu i ostalima ne kupuje ništa. Srodnost podrazumeva vrstu uzajamnog odnosa kakvu Tramp odbacuje, jer reciprocitet čini da se oseća kao da ga je neko svrgnuo s trona.
Lojalnost je temporalni fenomen. Biti lojalan znači obavezati se na nešto što će važiti i sutra, napraviti dugove koji će kasnije biti otplaćeni, investirati u odnose koji će vremenom doneti nagradu. Recipročna lojalnost stoga nema mesto u Trampovom svetu. Objavivši rat budućnosti u kojoj njega neće biti, on nudi nešto drugo: lažnu solidarnost u ozlojeđenosti koju s njima deli, plemensku utehu u zajedničkim neprijateljima, efemerno zadovoljstvo u posmatranju kako stare strukture nestaju u plamenu. Ono što ne može i neće da ponudi jeste obećanje da će se sutra držati onoga što obećava onima koji danas pred njime kleče.
Evropski populisti koji su se ulagivali Trampu verovali su da time grade uzajamni odnos. Iz Trampove perspektive, nije tu imalo šta da se gradi. Bilo je to samo navikavanje na potčinjenost. Evropska krajnja desnica upravo otkriva ono što njena biračka baza tek treba da pojmi: iskazivanjem lojalnosti Trampu ne kupuje se ništa, jer on ništa nema ni da proda, osim spektakla koji ga prikazuje kao dominantnog.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
