Kako spasti Zemlju – bila je krilatica tzv. ekološkog pokreta krajem 20. veka. Već na isteku prve četvrtine 21. stoleća aktuelna su mnogo opasnija upozorenja i dileme: da li je uopšte moguće sačuvati planetu da bude pogodna za život? Metafora opšte ekološke destrukcije postale su sintagme: klimatske promene i „globalno otopljavanje“, a prosečne temperature svakog u nizu od poslednjih deset meseci najviše su od kada se uopšte mere. Ovog ranog proleća svedoci smo letnjih temperaturnih udara i do 30 stepeni, ali s dnevnim padom za čak 20 stepeni, olujnim promenama i snegom u aprilu u višim predelima. Poslednjeg leta videli smo i superćelijske oluje koje su i u Srbiji počele da uzimaju danak i u ljudskim životima.
Najveći problem je u tome što se klimatska i planetarna senzibilnost konkretizuje i pretvara u sistem mera i politika tek kada đavo dođe po svoje. Pre industrijske revolucije, nivo ugljen-dioksida (CO2) je otprilike 6.000 godina bio stabilan i održavao se na oko 280 ppm (delova na milion), a već u maju 2022. bio je 50 odsto veći i dostigao nivo koji na Zemlji nije viđen oko četiri miliona godina. Rubikon od 400 ppm je pređen već 2015, a eskalacija je primetna svake godine – u maju 2020. bio je 417 ppm, a sledeće godine 419 ppm. Tu vrednost bi, kažu naučnici, sada trebalo „vratiti“ nazad, ispod 400 ppm.
Suočavanje s (dugoročnom) istinom
Desetine miliona ljudi u velikim gradovima sveta 22. aprila 1970. istovremeno su zatražili spas Zemlje od nas samih. Sadašnji sadržaj i tempo sprovođenja klimatske politike u svetu ne idu željenim tempom. Kako sećanja u moru novih informacija brzo blede, trebalo bi podsetiti da je generalni sekretar UN Antonio Gutereš pre skoro dve godine rekao da je izveštaj Međuvladinog panela za klimatske promene otkrio mnoštvo „prekršenih klimatskih obećanja“, od strane vlada i korporacija, i optužio ih da podstiču globalno zagrevanje, držeći se štetnih fosilnih goriva.
Za najveće nosioce globalne moći, koji sve češće nastupaju poput modernih jahača Apokalipse, sve drugo u ovom momentu kao da je važnije od spasa planete
Kada je Donald Tramp 2017, u promociji novog kursa sopstvene politike America First ekstravagantno i populistički otvoreno negirao potrebu akcije za klimu, a papa Franja mu poručivao da će za to „odgovarati pred istorijom“, Putin je stav svog američkog kolege skoro podržao konstatacijom da je „Tramp otvoren čovek, sa vizijom“, a pred novinarima koji su pominjali suspenziju akcije za klimu poručio „da se ne brinu“, jer „primena sporazuma počinje tek 2021. godine“ i pritom još dodao: „Ima vremena, dogovorićemo se.“ Evo, prošla je 2021, a nakon toga još dve, ne samo pandemijske već i u mnogim aspektima sve konfliktnije godine.
U međuvremenu su nastupile nove neuralgične globalne okolnosti, ratovi i druge vrste ekonomskih i geopolitičkih kriza i konfrontacija. Ekonomske sankcije Zapada prema Rusiji nemaju mnogo smisla, jer podižu konfrontacije. One produbljuju jaz između SAD i EU s jedne i Kine, Rusije, Irana i Severne Koreje, s druge strane. Kontroverze se kao karike lanca kače jedna na drugu, kako u pogledu geoekonomije, strateških vojno-političkih ciljeva, mogućeg globalnog, pa i nuklearnog rata. Za najveće nosioce globalne moći, koji sve češće nastupaju poput modernih jahača Apokalipse, sve drugo u ovom momentu kao da je važnije od spasa planete.
Iz svega ne bi trebalo izvući zaključak da je propala globalna akcija u borbi za klimu. Stvari će se menjati u skladu sa promenama aktuelnih geopolitičkih zbivanja, ali i manifestacija geoklimatskih promena i drugih globalnih i lokalnih udara na bezbednost iz ekološke sfere. Tako je velika Kina, koja doskora nije htela ni da razgovara o ograničenjima štetnih emisija, u skladu sa sopstvenom razvojno-političkom agendom „Rat zagađenju“ nakon 2013. napravila veliki skok u zaštiti sopstvene prirode, štednji resursa i energije. Štaviše, postala je glavni proizvođač i najveći globalni izvoznik moderne energetske tehnologije za obnovljive izvore i energetsku efikasnost, čija je godišnja vrednost veća od 5.000 milijardi dolara. Zapadne zemlje, takođe snažno podstiču sopstvenu zelenu industrijsku i poljoprivrednu tranziciju, ulažu u zelenu infrastrukturu, prečišćavanje voda i vazduha, racionalizaciju štetnih emisija, ekološku kulturu, obrazovanje i informisanje.
Ako se samo malo zagrebe ispod zelenkaste površine vizuelno raskošnih političko-predizbornih prezentacija srpskih zvaničnika, nazire se raspad sistema ekološke zaštite
Zvaničnicima u Srbiji sve važnije od zaštite prirode
Gledajući i slušajući zvanična saopštenja, stiče se utisak da je u Srbiji sve drugo važnije od zaštite prirode, klime i održivog razvoja: nabavka francuskih „rafala“, iznenadni interes predsednika (da li i ugovori?) o isporuci modularnih nuklearki, da se ne pominju auto-putevi i modernizacija železnice. Čak 327 hektara u priobalju namenjuje se preko noći mastodontskom Beogradu na vodi, s neslućenim pritiskom na urbano zagađenje, prohodnost, prostor, mobilnost i kvalitet života u Beogradu, pa i u Novom Sadu. Tu je i još mnogo toga što se nalazi u programu „kvantni skok“: izgradnja i adaptacije jaslica, škola i domova zdravlja, leteći automobili, stadioni, nove sajamske hale, metro, pametne zgrade… Sve to može da ima smisla i kao deo spektra zelene tranzicije, bar na slajdovima.
Kada je Tramp 2017. populistički negirao potrebu akcije za klimu, papa Franja mu je poručio da će za to „odgovarati pred istorijom“, a Putin ga je skoro podržao konstatacijom da je Tramp „čovek sa vizijom“, da „primena sporazuma počinje tek 2021. i ima vremena, dogovorićemo se“. U međuvremenu je prošla ne samo 2021, već još dve godine, obeležene sve većim konfliktima
Međutim, ako se samo malo zagrebe ispod zelenkaste površine vizuelno raskošnih političko-predizbornih prezentacija, nazire se raspad sistema ekološke zaštite. Statističko sabiranje navodno funkcionalnih uređaja za prečišćavaje voda kaže da se u Srbiji kako-tako, uglavnom nepotpuno, prečišćava svega 14 odsto upotrebljenih voda, dok se sva industrijski i komunalno zagađena voda Beograda slobodno ispušta u Dunav i Savu. Gubici najkvalitetnije pitke vode u procesu distribucije prosečno iznose od 36 do 50 odsto. Zagađeni vazduh usled rada termoelektrana, sistema za daljinsko grejanje, druge industrije i saobraćaja bukvalno je rak-rana zdravstvenog sistema i ukupnog ekološkog stanja u Srbiji.
Pojedinci (ni)su nemoćni
Nema govora da spas svog „parčeta“ planete može da obezbedi sebi svaka, pa i najmanja društvena zajednica – država na svetu. Planeta je jedinstven geofizički, biomorfološki, tehnoekonomski i socio-kulturni sistem i kao takav ne može se urediti na održiv način bez sistemskog usaglašavanja. Pojednostavljeno rečeno, čovečanstvo se kad-tad mora vratiti usaglašenom delovanju u cilju preživljavanja. To, međutim, ne znači da su ljudi koji žele da deluju u cilju lokalne održivosti života na Zemlji nemoćni.
Ogroman je broj mogućih akcija koje bi male zemlje poput Srbije mogle da preduzmu u tom pogledu kako bi sebi olakšale život, smanjile rizike i doprinele održivosti stanja u kome se svet i region nalaze. Više malih akcija poput bolje zaštite i regulacije vodotoka, navodnjavanja i kontrole agrotehnike, sistematskog podizanja kulture osiguranja od rizika, unapređenja protivpožarne, zemljotresne i urbane bezbednosti, pa do zelene infrastrukture, pošumljavanja, uvođenja unutrašnjih taksa za prekoračenje štetne emisije, podizanja šumskih zaštitnih pojaseva, bolje bezbednosne kontrole saobraćajnica, mostova i auto-puteva. Bolja tehnička zaštita pružnih prelaza i kontrola bezbednosti visećih mostova sigurno nisu mnogo zahtevne mera, ali njihovo odsustvo uzima ogroman danak, koji može da se prevenira. Održivo podrazumeva bezbedno i kvalitetno, obnovljivo, efikasnije, naravno i čistije, bar malo-pomalo.
U Srbiji se kako-tako, uglavnom nepotpuno prečišćava svega 14 odsto otpadnih voda, sva industrijski i komunalno zagađena voda Beograda slobodno se ispušta u Dunav i Savu, dok gubici najkvalitetnije pitke vode u procesu distribucije prosečno iznose od 36 do 50 odsto
Namena ovog teksta nije u celini simbolička ili retorička. I mada nije baš racionalno u ovom momentu očekivati neki masovan priključak „globalnoj akciji za spas planete“, u smislu neke nove organizacije „ekološke savesti“ čovečanstva, svaka indicija boljeg razumevanja korisna je sama po sebi. Definitivno trebalo bi da lokalne akcije poprime mnogo više smisla, i međusobnog akcionog preplitanja. Čišćenje reka, zaštita vodotoka, eliminacija divljih deponija, ekomonitoring ili širenje prostora i poštovanje zakona u zoni zaštićenih prirodnih područja – sve to znači daleko više nego što mnogi ljudi misle. Ekološki aktivizam je podsticajan i prelazan i stimuliše širenje ekološke svesti i kulture, koja se može promeniti kroz praksu edukativnih dečjih kampova, sportskih, planinarskih ili izviđačkih društava. Obrazovanje za održivi razvoj isto toliko je važno kao i bilo koje stručno obrazovanje.
