Žan-Klod Junker, bivši predsednik Evropske komisije i nekadašnji premijer Luksemburga, jednom je izjavio: „Svi znamo šta treba da uradimo, ali ne znamo kako da ponovo pobedimo na izborima nakon što to uradimo“. U ovoj opservaciji sažeta je trenutna dilema Evrope. Većina evropskih lidera svesna je da su reforme i kresanja budžeta neophodna kako bi se podstakla produktivnost, promovisale inovacije, pojednostavila regulativa, obuzdala javna potrošnja i uvećali odbrambeni kapaciteti njihovih zemalja. Ali nakon decenija ekspanzije države blagostanja, birači nisu voljni da se odreknu stečenih socijalnih beneficija.
Evropsko biračko telo razvilo je averziju prema riziku, i zaštitnički se odnosi prema životnom standardu koji više ne odražava osnovne ekonomske postavke. Popuštajući pred kratkoročnim podsticajima, partije i na levici i na desnici sada se nadmeću koja će izreći više neodrživih obećanja, time dajući zamah populističkom ciklusu koji produbljuje polarizaciju.
U značajnom izveštaju koji je 2024. pripremio za Evropsku komisiju, Mario Dragi, bivši predsednik Evropske centralne banke a potom i italijanski premijer, upozorio je da se Stari kontinent suočava s rizikom da se pretvori u muzej: prelep, istorijski i irelevantan, s turizmom kao jedinom konkurentnom privrednom granom. I dok je većina evropskih lidera hvalila Dragijev izveštaj, reklo bi se kako im nedostaje političke volje da primene njegove preporuke.
Da budemo načisto, Evropa nije Argentina. Ali evropski birači sve više podsećaju na svoje argentinske pandane koji su, uprkos nekontrolisanoj inflaciji i višestrukim bankrotima, donedavno nastavljali da padaju na laka „rešenja“
Ilustrativan je pokušaj sprovođenja reforme penzionog sistema u Francuskoj. Predsednik Emanuel Makron inicirao je podizanje starosnog limita za odlazak u penziju u zemlji u kojoj stariji od 65 godina imaju više prosečne prihode od radno sposobnog dela stanovništva, što je dovelo do višemesečnih protesta i političkih potresa. Populisti sleva i zdesna napali su tu ideju, tvrdeći da se fiskalni deficit može smanjiti samo podizanjem poreske stope koju plaćaju bogati – uprkos činjenici da je, u krugu bogatih zemalja, Francuska jedna od onih u kojoj su poreska opterećenja najveća. Predložena poreska reforma je na kraju postala toliko toksična da je vlada odložila njeno stupanje na snagu. Kao što je aktuelni ministar finansija Rolan Leskir objasnio, „To je cena kompromisa, i cena političke stabilnosti“.
Drugi rečiti primer predstavlja nužnost jačanja evropskih odbrambenih kapaciteta s obzirom na u sve većoj meri neprijateljsko geopolitičko okruženje. Svesni čemu birači daju prioritet, brojnim evropskim liderima mrska je pomisao na povećanje izdvajanja za odbranu. Španija, na primer, nastavlja da za odbranu izdvaja daleko manje od dva odsto bruto domaćeg proizvoda koliko je kao članica NATO dužna da čini (zemlje članice se u međuvremenu pod američkim pritiskom obavezale da ta izdvajanja do 2035. podignu na pet odsto, prim.), uprkos učestalim upozorenjima koja joj upućuju saveznici i okolnosti da je istočno krilo Evrope izloženo rastućoj pretnji.
Italija je, pak, najavila da će povećati izdvajanja za odbranu, da bi onda računovodstvenim manevrima kao vojnu potrošnju predstavila ono što su zapravo infrastrukturni projekti. Kao što primećuje španski politikolog Pol Moriljas, Evropa želi mesto za stolom za kojim su druge globalne sile, ali odbija da plati cenu koja se mora platiti da bi se stolu pristupilo.
Ovi primeri simptomatični su za jednu šire rasprostranjenu evropsku boljku. Širom kontinenta političari se suočavaju s biračkim telom nevoljnim da prihvati realnost da je kombinacija demografskog opadanja, traljave produktivnosti i nagomilanog duga postala neodrživa.
Da budemo načisto, Evropa nije Argentina. Ali evropski birači sve više podsećaju na svoje argentinske pandane koji su, uprkos nekontrolisanoj inflaciji i višestrukim bankrotima, donedavno nastavljali da padaju na laka „rešenja“ u formi subvencija, klijentilizma i konstantno rastućeg javnog sektora koja su nudili levičarski peronisti/kirčneristi (po peronističkim političarima Nestoru Kirčneru i njegovoj supruzi Kristini Fernandes Kirčner, koji su oboje bili predsednici Argentine: Nestor Kirčner 2003-2007, Kristina Fernandes Kirčner 2007-2015, prim.).
Niko ne zna na šta će izaći Mileijev eksperiment, ali na njegov mandat, ojačan oktobarskim međuizborima za Kongres, ne bi trebalo gledati kao na entuzijastično prihvatanje libertarijanskih ortodoksija
Kao i u Evropi, i političari u Argentini znali su šta mora da se uradi. Između 2015. i 2019, tadašnji predsednik Mauricio Makri pokušao je da problem hronično lošeg upravljanja ekonomijom reši opreznom i postepenom reformskom agendom koja je bila izrazito nepopularna i samo je uvećala frustracije birača. Nakon što mu je mandat istakao, kirčnerizam se vratio, a kriza produbila.
Nakon decenija neodgovorne potrošnje i opadajućeg životnog standara, argentinski birači su se 2023. okrenuli libertarijanskom populisti Havijeru Mileiju. S predsedničkog mesta Milei je grmeo protiv „političkih elita“, istovremeno sprovodeći ekonomske politike koje je najvećim delom osmislio Luis Kaputo, njegov ministar finansija koji je nekad radio za banku Džej Pi Morgan, te prethodno, kao guverner centralne banke u vreme Makrijevog mandata, pokušavao da pokrene reforme.
Mileijeva kresanja „motornom testerom“ – najbrže i najintenzivnije smanjene javne potrošnje u modernoj istoriji, s mogućim izuzetkom Grčke nakon dužničke krize iz 2009. godine – pomoglo je stabilizovanju javnih finansija i rezultiralo budžetskim suficitom po prvi put posle više od decenije. Ali ta fiskalna poboljšanja imala su visoku socijalnu cenu, uključujući značajan porast siromaštva (od nešto ispod 40 odsto u prvoj polovini 2023. na skoro 53 procenta u prvoj polovini 2024.), eksplozivni skok nejednakosti prihoda, porast nezaposlenosti i produbljivanje političke polarizacije.
Niko ne zna na šta će izaći Mileijev eksperiment, ali na njegov mandat, ojačan oktobarskim međuizborima za Kongres, ne bi trebalo gledati kao na entuzijastično prihvatanje libertarijanskih ortodoksija. Pre će biti da je taj mandat odraz okolnosti da je biračko telo koje je, istorijski posmatrano, uprkos konstantnim ekonomskim i finansijskim krizama imalo odbojan odnos prema razumnim reformama, dostiglo tačku pucanja i stoga prigrlilo jednog autsajdera – „antipopulističkog populistu“ čija su obećanja šok terapije značila primenu konzervativne ekonomske agende po visokoj socijalnoj ceni.
Politički lideri moraju da budu voljni da biračima kažu ono što ovi ne žele da čuju, a birači moraju da budu voljni da ih za tu iskrenost nagrade. Trenutna trajektorija kojom se kreće Evropa sugeriše da ni lideri ni birači ne odrađuju svoj deo posla
Empirijska iskustva pokazuju da demokratije, u proseku, beleže bolje rezultate od populističkih režima na poljima dugoročnog ekonomskog rasta, inovacija i socijalnih davanja. Ali demokratija takođe favorizuje kratkoročan izborni uspeh na račun dugoročne odgovornosti. Kad kratkoročan pristup postane dominantan, rastu izgledi da populizam prosperira, nudeći jednostavne odgovore na složena pitanja, odlažući trenutak u kome treba napraviti teške izbore, i raspirujući resantiman. Da bi izbegli ovu klopku, politički lideri moraju da budu voljni da biračima kažu ono što ovi ne žele da čuju, a birači voljni da ih za tu iskrenost nagrade.
Trenutna trajektorija kojom se kreće Evropa sugeriše da ni lideri ni birači ne odrađuju svoj deo posla. Ali kao i uvek, pred njih će se isprečiti realnost. Pitanje je hoće li se Evropa s njom suočiti pod vlastitim uslovima ili će, poput Argentine, čekati sve dok je neka kriza ne natera da uradi ono što mora, i u trenutku u kome bi sve danas nedodirljive privilegije mogle da u potpunosti budu izgubljene.
Junkerova cinična dosetka sve više nalikuje proročanstvu. Evropski lideri znaju šta im je činiti. Samo im je potrebna hrabrost – i podrška birača – da to i urade.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
