Godina koja ostaje iza nas na prvi pogled bila je kao i svaka druga. Deca su išla u školu, radili smo domaće zadatke, išli na priredbe i takmičenja, proslavljali rođendane, viđali se po slavama, jabuke su stizale za berbu, pravili smo domaći sok i rakiju i nervirali se zbog vremenskih neprilika koje nama poljoprivrednicima ne idu na ruku. Ipak, to nije sve.
Obilazio sam sa kolegama Srbiju uzduž i popreko, osnivali smo lokalne odbore, dočekivali nove ljude u našu političku porodicu, usvajali nove politike, razotkrivali korupcionaške afere i podnosili krivične prijave, vodili kampanje za lokalne izbore, proveli oko 320 sati na sedam sednica u Narodnoj skupštini i podneli na stotine amandmana, bili na protestima i blokadama, borili se protiv štetnih odluka ove vlasti i na ulici i u institucijama…
Naši aktivisti i članovi privođeni su i maltretirani, pravni tim pružao je besplatnu pravnu pomoć, donirali smo novac nastavnicima i učiteljima i bili na svakom mestu bez izuzetka gde je bilo kome ugnjetavanom bila potrebna pomoć i podrška. U ovu godinu stala je decenija.
Zato mi se čini da neću pogrešiti ako kažem da je ova godina bila godina otrežnjenja. Beležili smo uspehe, ali i greške i na njima učili. Bila je ovo godina u kojoj smo upali u zamku bežanja od politike i političkog, zamka u koju nas guraju oni koji bi da budu gospodari nad našim životima, gospodari vazduha koji dišemo i vode koju pijemo, gospodari koji bi da određuju budućnost naše dece i arbitriraju ko ima pravo na slobodu, a ko ne.
Paradoksalno i porazno je to da je odgovornost i krivica za to na svima nama. Ustupili smo im prostor političkog delovanja na sopstvenu štetu. Bežeći od politike tražilo se ispunjenje zahteva od ljudi koji su do tragedije doveli, promena sistema ali ne i promena vlasti, a onda konačno i izbori, ali bez stranaka. Podsmevali smo se „ćacijima”, a istovremeno dozvolili da budemo žrtve režimske propagande. Sada je vreme da vidimo šta nam je dalje činiti.
Bila je ovo godina u kojoj smo upali u zamku bežanja od politike i političkog, zamka u koju nas guraju oni koji bi da budu gospodari nad našim životima, gospodari vazduha koji dišemo i vode koju pijemo, gospodari koji bi da određuju budućnost naše dece i arbitriraju ko ima pravo na slobodu, a ko ne
Godina koja nas čeka ima dobre izglede da bude godina raspleta. Lokalni izbori u više opština, najavljeni parlamentarni, za čije raspisivanje smo i podneli formalan zahtev, a potencijalno i predsednički izbori, biće pravi test za celo društvo. Mi ne možemo da znamo kada će taj test konačno pred nas biti ispostavljen, ali možemo svakog dana do tada da radimo na tome da za njega budemo spremni.
Jedna od ozbiljnih i potencijalno kobnih posledica bežanja od politike jeste i poništavanje političkih partija kao legitimnih i neophodnih aktera u našem društvu, iako je uloga političkih stranaka u demokratskom oblikovanju političke volje građana zajemčena članom 5 Ustava Republike Srbije. Niko ne može da ospori činjenicu da su i predstavnici stranaka pravili greške, da su pojedini lideri izgubili poverenje i da im građani daju niske ocene, da su deceniju dugi prelasci iz partije u partiju zbunili i ljutili one koji bi na kraju trebalo nekome da daju svoj glas…
Isto tako, mogao bih da kažem i da je to suviše oštra generalizacija koja se temelji na predrasudama, koje su tako vešto gradila, pre svega propagandna glasila aktuelne vlasti, i da je nejasno kako se može govoriti o čitavoj opoziciji kao monolitnoj jedinstvenoj grupi, kada je reč o velikom broju različitih stranaka i pokreta iz kojih najveći broj ljudi nikada do sada nije imao priliku da obavlja neku javnu funkciju i pokaže sposobnost da li može da obavlja tako zahtevan posao. Što zapravo znači a priori odbacivanje ljudi koji su spremni da svoje vreme, znanje i resurse stave na raspolaganje svojoj zemlji, rizikujući sve ove godine svoje poslove, bezbednost porodice, a u nekim slučajevima čak i živote.
Nejasno je kako se može govoriti o čitavoj opoziciji kao monolitnoj jedinstvenoj grupi, kada je reč o velikom broju različitih stranaka i pokreta iz kojih najveći broj ljudi nikada do sada nije imao priliku da obavlja neku javnu funkciju i pokaže sposobnost da li može da obavlja tako zahtevan posao
Kada je reč o mom Narodnom pokretu Srbije, koji smo osnovali tek pre nešto više od dve godine nakon masovnih protesta Srbija protiv nasilja, na prste jedne ruke mogu se izbrojati ljudi koji su ranije obavljali neku javnu funkciju ili bili povezani sa njom.
Većina ljudi po prvi put uključila se u politiku tek nakon osnivanja NPS i reč je o ljudima ostvarenim u svojim profesijama, advokatima, lekarima, profesorima, poljoprivrednicima, ekonomistima, privrednicima i brojnim drugim koji su spremni da preuzmu odgovornost i da se bore čak i onda kada uslovi izgledaju nemogući.
Odgovorni, kakvi jesmo, nikada nismo dozvoljavali da nas vodi talas populizma, već smo interese države i društva stavljali na prvo mesto. Zato smo predlagali detaljno razrađen koncept prelazne vlade još u februaru kada je pala vlada Miloša Vučevića i podneli i formalan zahtev sa potpisima narodnih poslanika predsedniku Republike da raspiše vanredne parlamentarne izbore.
Zato smo se borili za nezavisan REM i Komisiju za reviziju i kontrolu biračkog spiska i istrajali u procesu čak i kad je to izgledalo kao borba sa vetrenjačama, jer smo stava da je uvek bolje imati profesionalce gde god je to moguće da budu oči i uši građana, nego u potpunosti režimska tela. Inicirali smo i organizovali okrugli sto u julu sa temom izbornih uslova i po prvi put ove godine okupili parlamentarne stranke i civilni sektor.
Biti odgovoran znači misliti i o tome šta ostaje nakon nas i ozbiljno je pitanje kako je moguće graditi demokratiju bez parlamentarizma i za to ključnih aktera – političkih partija
Ipak, ovo nije tekst o nama, kao ni o jednoj drugoj političkoj stranci ili pojedincu. Ovo nije i ne sme da bude priča o bilo čijem ličnom nezadovoljstvu. Ovo je priča o Srbiji, promenama za koje se borimo i putu kako da do toga dođemo. A put kojim smo krenuli preti da raznese čitav parlamentarni život u Srbiji i višestranačje za koje su se neki pre nas žestoko borili nakon raspada komunističkog režima.
Biti odgovoran znači misliti i o tome šta ostaje nakon nas i ozbiljno je pitanje kako je moguće graditi demokratiju bez parlamentarizma i za to ključnih aktera – političkih partija. Ja nisam spreman sve to da stavim na kocku, da se vratimo tri decenije unazad i ostvarimo želju aktuelne vlasti.
Za odgovor na to šta nam je činiti, ne treba puno pametovati, već pogledati nedavne primere lokalnih izbora i otvoriti tabloide iz kojih je jasno čega se aktuelna vlast najviše plaši i da se rado slade svakim rascepom u opozicionom bloku.
Tamo gde su opozicione stranke, pokreti, udruženja građana i studenti radili zajedno, rezultati su bili najuspešniji, uključujući tu i Kosjerić, gde je razlika bila svega 50 glasova uprkos svim malverzacijama vlasti, kao i Zaječar, gde će se izbori najverovatnije ponoviti. Dakle, iskustvo nam pokazuje put. Pored toga što su ovakve liste koristile udružene resurse, postoji još jedan jednostavan razlog – izbor za birače ovako se pojednostavljuje, svi oni koji su protiv ove vlasti (a znamo da su u većini), kada izađu na izbore imaće jednostavan i lak izbor. Ako ni to nije dovoljno, treba postaviti samo racionalno pitanje kako je najbolje iskoristiti sve resurse kojima raspolažemo.
Tamo gde su opozicione stranke, pokreti, udruženja građana i studenti radili zajedno, rezultati su bili najuspešniji, uključujući tu i Kosjerić, gde je razlika bila svega 50 glasova uprkos svim malverzacijama vlasti, kao i Zaječar, gde će se izbori najverovatnije ponoviti
U situaciji kada vlast menja zakone lex specialisima, kada policija i parapolicija tuku i kidnapuju ljude i studente po ulicama, kada nam prisluškuju telefone, prate svaki korak i nas i naših porodica, kada nema pravde jer njihove tužioce i sudije zakon ne obavezuje, kada niko ne odgovara za ubistvo 16 ljudi, kada nam preti izolacija od ostatka sveta, kada ljudi dobijaju otkaze samo zato što se bore za pravdu i kada baš niko nije bezbedan, da li imamo taj luksuz da bilo koga odbacimo i kažemo da nije dobrodošao i da nam njegova pomoć nije potrebna?
Neophodno je uključiti sve aktere koji se iskreno bore protiv ove vlasti – partije, pokrete, civilni sektor, udruženja građana, studente, sve ugledne pojedince i strukovne grupacije na način na koji mogu da daju najveći doprinos zajedničkom cilju. U ovoj borbi, kao u slagalici, svako ima svoje mesto u koje se uklapa, niko nikome ne može nešto da otme, uzurpira ili ugrozi, a bez bilo kog dela slagalica ostaje nepotpuna.
Na primer, ako u Srbiji imamo preko osam hiljada biračkih mesta i ako zahvaljujući svom prethodnom radu i na osnovu poslaničkih mandata parlamentarne opozicione stranke imaju pravo na skoro 18 hiljada članova biračkih odbora u stalnom sastavu, od čega skoro tri hiljade predsednika biračkih mesta, zar to nije ozbiljan resurs za kontrolu narednog biračkog procesa?
Tu su i obuke za kontrolore i članove biračkih odbora, na čemu stranke već godinama rade, kao i ustaljene procedure komunikacije sa lokalnim odborima širom zemlje, koji su od ključnog značaja onda kada se izbori održavaju na nivou cele zemlje.
U ovoj borbi, kao u slagalici, svako ima svoje mesto u koje se uklapa, niko nikome ne može nešto da otme, uzurpira ili ugrozi, a bez bilo kog dela slagalica ostaje nepotpuna
Znam, neko može reći – u redu, ali ustupite ova mesta u korist drugog aktera i sklonite se. To bi zapravo bilo i najlakše učiniti, ali svi slični pozivi vode u propast, produbljuju podele i ne približavaju nas cilju. Već sam predočio kakva to može biti opasnost za parlamentarizam u Srbiji, ali ovde se javlja još jedan problem. Ako nam je svaki pojedinac, svaki čovek, u ovoj borbi značajna karika, neophodno je da se svi osete uključeno, vredno, kao deo zajedničke borbe i motivisano da rade na zajedničkom cilju. Jer niko ne prestaje da bude građanin ove zemlje ili student, samo zato što je član stranke.
Ne treba zaboraviti da je svaki čovek društveno biće kom je potrebno da se njegov rad prepoznaje i vrednuje, da vidi svrhu u onome što radi. Ako hoćemo snažan front, dovoljno moćan da sruši SNS, onda on mora da uključuje, a ne da isključuje.
Kako do ovoga doći? Prvi nužan korak je razgovor. Neophodno je da svi zajedno sednemo, otvoreno razgovaramo i pronađemo modalitet kako da slagalicu najefikasnije sklopimo. Naš predlog je jedan zajednički front koji bi uključio i mobilisao sve aktere. Protiv takvog fronta aktuelna vlast nema nikakve šanse. Zajednički bi se došlo do dogovora o kandidatima koji bi bili prihvatljivi za sve, a onda nakon izbora do članova Vlade koju bi činili vrsni stručnjaci iz oblasti nadležnosti svakog ministarstva, a koji bi imali precizne i oročene zadatke u skladu sa prethodno dogovorenim programom.
Na ovaj način sačuvali bismo parlamentarizam, uključili bismo sve aktere i iskoristili sve resurse, a istovremeno osigurali i to da stručni ljudi i dokazani profesionalci iz svojih oblasti nakon promena budu na najodgovornijim pozicijama, uz široku podršku iz Narodne skupštine
Tako novu vladu zapravo ne bi činila nijedna stranka, bila bi to prava narodna Vlada, ali bi ona iz Narodne skupštine imala podršku svih stranaka, pokreta i studenata, dakle, svih aktera iz zajedničkog fronta. Na ovaj način sačuvali bismo parlamentarizam, uključili bismo sve aktere i iskoristili sve resurse, a istovremeno osigurali i to da stručni ljudi i dokazani profesionalci iz svojih oblasti nakon promena budu na najodgovornijim pozicijama, uz široku podršku iz Narodne skupštine. Pred tako moćnom silom, čak ni mašinerija aktuelne vlasti nema nikakve šanse.
Nemamo vremena za čekanje, na ovome treba da krenemo da radimo već sutra.
Predsednik Narodnog pokreta Srbije Miroslav Aleksić za „Radar”
