Piše: Janja Ninić, studentkinja
Decembar je za mene oduvek bio poseban period godine, praznična atmosfera i dani provedeni sa najbližim ljudima bude osećaj nostalgije ali takođe je stalno prisutan i taj momenat iščekivanja sledeće godine i svega što ona nosi. Svaka godina sa sobom nosi svoju priču koju na kraju godine delimo jedni sa drugima, spremni da zakoračimo u novo poglavlje naših života sa novim nadama, strahovima, očekivanjima. Ova godina za sobom nosi jednu veliku priču, priču o borbi. Ali nije od borbe počelo. Počelo je tugom, koja se pretvara u bes, a taj bes onda biva preusmeren na borbu. Borbu koja nam je donela nove nade i probudila stare, borbu koja je donela promenu i ujedinila narod.
U decembru prošle godine stupili smo u blokade fakulteta sa četiri zahteva ali jednim ciljem, bolje sutra. Bolje sutra, bolja budućnost u kojoj se pozicije moći neće zloupotrebljavati, budućnost u kojoj se nikada ne sme ponoviti da nemar i korupcija vlasti uzmu 16 nedužnih života. I tako, mesecima smo izlazili na ulice, probudili smo narod, ali pre svega probudili smo jedni druge. Sećam se tog 6. decembra prošle godine, prvog dana kada sam došla na blokadu Pravnog fakulteta. Pre toga već sam bila na nekoliko protesta povodom pada nadstrešnice, htela sam da nastavim da se borim, ali ipak nisam mogla da ne budem pesimistična. Bes u meni se gradio pasivno tokom godina, bila sam svesna problema u državi, bila sam svesna korupcije, ali nisam imala širu zajednicu koja je mogla da mi pruži prostor za borbu.
Nije od borbe počelo. Počelo je tugom, koja se pretvara u bes, a taj bes onda biva preusmeren na borbu. Borbu koja nam je donela nove nade i probudila stare, borbu koja je donela promenu i ujedinila narod
Osećala sam da nas prosto nema dovoljno, da su godine režimske propagande učinile preveliku štetu i da je ovaj narod nemoguće istinski probuditi. Taj osećaj je trajao sve dok nisam videla pun amfiteatar svojih kolega koji bez oklevanja glasaju za blokadu fakulteta i usvajanje studentskih zahteva. Tada mi je bilo jasno da ovo nije talas protesta koji će se ugasiti nakon mesec dana, već početak ujedinjenja društva. Osećaj zajedništva na ulici i dalje ne umem adekvatno da opišem. Taj osećaj kada su oko tebe hiljade i hiljade ljudi i svi u tom trenutku imate isti cilj bez obzira na svoje različitosti. Posebno je značajan taj osećaj u državi u kojoj je naizgled narod potpuno podeljen. Naša ujedinjenost u ovoj borbi nastavlja da me iznenađuje. Protesti su me dodatno povezali i sa mojim najdražim ljudima. Posebno je iskustvo kada na protest odeš sa nekim ko ti znači i znate da ćete i u najgorim situacijama jedno drugom čuvati leđa. Još jedan momenat kada sam osetila tu snagu zajedništva je kada sam videla ljude na protestu u svom rodnom gradu. Dolazim iz malog mesta, zapravo je na tom protestu bilo negde oko 500-600 ljudi, ali ja za ceo život nikada ne bih pomislila da će se dešavati protesti na nedeljnom nivou u malom gradu u istočnoj Srbiji gde je protest do sada bio misaona imenica. Bilo mi je neizmerno drago što gradimo zajednicu i na velikoj skali i u najmanjim mestima. Stvarno je cela Srbija ustala.
Negde u maju studenti su odabrali političko sredstvo kojim želimo da dođemo do cilja. Vanredni parlamentarni izbori. Od početka smo znali da nam trenutna vlast neće ispuniti zahteve, međutim nakon više meseci svakodnevnih protesta bili smo spremni da učinimo sledeći korak i eksplicitno tražimo smenu trenutne vlasti. Ovim zahtevom pokazujemo moć pokreta. Moć naroda koji je ustao, naroda koji je spreman za novu vlast koja će promeniti sistem. Na leto se režim posebno uplašio moći pokreta, pokušao je da nas zaustavi svim vrstama represije i nasilja, ali ono što oni sa druge strane nikada neće razumeti jeste da za nas strah nije izgovor.
Nikada sebe nisam smatrala za značajno hrabru osobu, kada sam stajala pred kordonom policije, strah je još uvek bio tu, ipak sam stajala pred oklopljenim žandarima koji su mogli da krenu na nas u bilo kom trenutku, ali taj osećaj straha bio je potisnut osećajem jedinstva. Ruke su mi se još uvek tresle, ali oko mene su bili ljudi koji se bore za isti cilj kao i ja, oni se isto sigurno plaše, ali ipak su tu sa mnom, i zbog njih ne smem da odustanem. Osećaj odgovornosti prema drugim ljudima, e to je ono što režim i njegovi lojalisti nikada neće razumeti, ali ne moraju da razumeju, odgovornost će svakako pokucati na njihova vrata brže nego što misle. Strah me je najviše obuzeo kada je policija upala u rektorat 5. septembra. Kada su maskirani batinaši i policija krenuli da nas uvode u amfiteatar kao da nas vode na streljanje, u trenutku sam se zapitala da li je uopšte trebalo da dođem na protest. Nisam znala koliko ćemo dugo biti zadržani, sve je bilo jako neizvesno i strašno. Kada su nas konačno pustili iz rektorata deo kolega nas je čekao ispred, to me je brzo trglo iz tog stanja panike. Uzeli su nam zgradu rektorata ali duh blokade još uvek živi i motiviše. Znam da ćemo uvek čuvati jedni druge, to je osnova borbe protiv svakog zla.
Bila sam svesna problema u državi, ali nisam imala širu zajednicu koja je mogla da mi pruži prostor za borbu. Ali kad samo videla pun amfiteatar svojih kolega koji bez oklevanja glasaju za blokadu fakulteta i usvajanje studentskih zahteva, bilo mi je jasno da je ovo početak ujedinjenja društva
Polako se bližila godišnjica pada nadstrešnice, taj prvi novembar, prekretnica društva. U periodu neposredno pred planiranje komemoracije dosta kolega se više fokusiralo na ispite i spasavanje godine, s tim da su se blokade fakulteta faktički završile, a nažalost uslovi za polaganje ispita su bili daleko od idealnih i nije bilo dovoljno podrške profesora da se izborimo za bolje uslove. Malo mi je sve to ulivalo nervozu, ali kako je počela priprema protesta ubrzo sam ponovo, kao i mnogo puta do sada, videla da nemam o čemu da brinem. Radili smo punom parom, mnoge kolege koje su napustile blokade u prvim mesecima su se vratile. Opet i opet smo bili ujedinjeni oko jednog cilja. Protest 1. novembra protekao je nezamislivo, a sve te emocije su mnogo jače kada znaš koliko je truda uloženo iza scene i koliko ljudi je bilo uključeno u proces. Tačno godinu dana nakon tragedije, 16 minuta tišine motivisalo me je da se borim dalje. Podsetilo me da još uvek postoji razlog za borbu, a masa ljudi oko mene utvrdila je ono što već znam, a to je da nisam sama u ovoj borbi.
Spremni smo da punom parom nastavimo dalje. Proces formiranja studentske liste je skoro završen, program se uveliko piše, pazle rešenja društveno-političke krize su skoro pa završene. U novoj godini polako ćemo javnosti otkriti sve više i više delova onoga na čemu radimo, jer su zajedništvo i iskrenost jedni od osnovnih ideala studentske borbe. Ovaj decembar obeležilo je studentsko organizovanje, na fakultetima nastaju studentske organizacije koje nisu u službi režima, studenti su se spremali za akciju 28. 12. i za buduće lokalne izbore. Vreme je za opštu mobilizaciju studenata i građana. Jesmo se vratili na fakultete, ali nismo nikada prestali da se organizujemo. Tekovine studentskih blokada opstaće još dugo. Nikada nismo i nećemo odustati od ispunjenja zahteva. Ovo jeste kraj, kraj jednog poglavlja priče o borbi. Ovu priču vam pričam ja, ali su je svojim doprinosom studentskom pokretu napisali svi studenti i građani, ovu priču piše Srbija!
