Možda i najdelotvornija akcija podsticanja promene društva, Studenti u svakom selu, i danas se sprovodi, gotovo 14 meseci od pada nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici, i više od godinu dana od početka blokada fakulteta. Po utvrđenom scenariju, grupe akademaca sa raznih univerziteta obilaze i najzabačenija mesta po Srbiji, u nameri da je (ponovo) probude.
Međutim, ponegde ovo (naizgled) nije potrebno, kao u zaseoku Katrići sela Pranjani, u gornjomilanovačkoj opštini: meštani su vrlo trezveni, svesni situacije. Ali, takvi – otvorenih očiju ipak su u manjini, kako veli Radoš, poljoprivredni proizvođač u penziji, koji svoje naselje zove „uporištem ćacizma“. Znajući da prepozna „licemerje“ u ljubaznim osmesima svojih komšija, upućenim studentima.
Pozno je nedeljno jutro decembra. Aktivisti iz studentskog pokreta, podeljeni mahom u tandeme, već su obišli zaselak Ridove. Magla i susnežica nisu blagonaklone prema postavljanju štanda u centru sela, što je letnja forma tih studentskih aktivnosti, pa je primenjen metod odlazaka od vrata do vrata.
U tom slučaju, od pomoći su „jataci“, lokalci od poverenja koji studentima prenose ko je u selu kakav, čisto da ne nabasaju na previše ostrašćene. Jer, tim mladim ljudima, koji se ne plaše konflikta, ipak nije u interesu da produbljuju kavge. Već, kako od početka tvrde, da promene sistem, što od maja vide u vanrednim parlamentarnim izborima. Na koje su u ovom talasu obilaska Srbije potpuno usredsređeni.
Mera podrške
Stoga je redosled „anketnih“ pitanja meštanima nalik političkoj kampanji, pa nakon pozdrava „dobar dan“ ili pomoz Bog“, uvek sledi upit – podržavate li studente. Već tada sve biva jasno po reakcijama ispitanika, navodi Hristina, studentkinja Fakulteta inženjerskih nauka u Kragujevcu. Jer, jedni ih maltene grle, drugi skreću pogled, dok su treći „ni tamo, ni ’vamo“, odgovarajući da oni „podržavaju dobru decu“. „Pa se ti misli za koga su“, Hristina ističe.
Pojedini su „paranoični“, te se „prave mrtvi“, i „nikom živom ne otvaraju vrata“. Ima i takvih što nisu rečiti oči u oči, možda i iz straha, pa posle trče za studentima, noseći im naramke jabuka.
Sledeće što mlađani istraživači javnog mnjenja žele da znaju je – izlaze li meštani na izbore. I ovde su reakcije indikativne, ako si pomalo psiholog: potvrdno klimanje glavom nije garancija da dati ispitanik zaista glasa. Ali, ako pitanje izazove komentare tipa da bi „glasanje moralo da bude zakonska obaveza, za čije kršenje bi trebalo da se dobro udari po džepu“, jasno je da se radi o nekom svesnom važnosti izbora, posebno u ovom odsudnom momentu. „Kada se rešava budućnost mladih, u čije ime i treba glasati“, kako poručuje jedna Mira iz Ridova.
Kad će studentska lista
Radoš, koga docnije srećemo, ukazuje na fenomen nedoslednosti u odlukama – kada neko tvrdi da više nikad neće da izađe na izbore, proklamujući da su „svi isti“, a onda „ipak izađe i zaokruži najgoru opciju“. Postoje i takvi koji od studenata traže savet za koga da glasaju, što ovi iz principa odbijaju, ne želeći da preuzmu tuđu odgovornost.
Ćute i kad neko kaže da je to „što oni rade, morala da radi opozicija, kako bi osetila puls naroda“, i kako bi se njihovi mogući glasači „sa njima poistovetili“. Jer oni nikoga ne ogovaraju, niti u tom činu učestvuju, držeći se sopstvenog plana i programa.
Među ispitanicima ima i nestrpljivih, što bi da saznaju „kad će se objaviti studentska lista“. „Mi im tada kažemo da smo još u procesu njenog sastavljanja, izvinjavajući se što nismo ovlašćeni da sa njima baš sve podelimo“, ističe buduća inženjerka. Čiji pristup „anketiranju“ obuhvata i iskrenu znatiželju kako živi taj narod, kome izlaze u susret.
Osim duševnog tereta koji ovi studenti nose na svojoj grbači, nakon svakog susreta sa nevoljnicima, u akciju krstarenja Srbijom oni ulažu i prilične fizičke napore. Jer, do nekih kuća po raštrkanim selima moraju da se veru stazama i bogazama
„Mnogi se žale da su usamljeni, prepušteni starosti i bolesti, ili ih muči to što je njihova sredina politički pocepana, kada im neistomišljenici ni na kafu ne svraćaju, iako su doskoro bili bliski kao rodbina. Takvi su srećni i zahvalni što smo im posvetili malo vremena“, aktivistkinja zapaža.
Osim duševnog tereta koji ovi studenti nose na svojoj grbači, nakon svakog susreta sa nevoljnicima, u akciju krstarenja Srbijom oni ulažu i prilične fizičke napore. Jer, do nekih kuća po raštrkanim selima moraju da se veru stazama i bogazama, budući da na tim mestima nema asfalta. Ipak, oni su uporni, odlučni da obiđu što više domaćinstava.
Zato retko gde ulaze u kuće, razgovarajući sa domaćinima preko ograda dvorišta. I tada mogu da naiđu na dihotomiju poruka, da se gazda rado upusti u dijalog, a gazdarica iz kuće dovikuje „bolje idite da radite nego da ovde zevate“.
Ponavljanje mantri prorežimskih medija
Ponavljanje mantri, preuzetih sa prorežimskih medija koje meštani manjih mesta uglavnom konzumiruju, očitava se i u komentarima poput „vratite se u Beograd, pa tamo blokirajte“. Ili „obratite se svom šefu Sorošu“, kao dan ranije, na Rudniku. Ako ta vrsta „papagajluka“ izostane, što je ipak češći slučaj, studenti vade brošure sa uputstvima kako da se ustanove fantomski glasači, prijavljeni na tuđoj ili lažnoj adresi. Kao i kako da se takve informacije prenesu nadležnima.
No, i sudbina ovih letaka krajnje je neizvesna: neko će ih pažljivo proučiti i postupiti po instrukcijama, a drugi baciti u vatru šporeta. Tad je na delu „ćacizam“, na koji nam je Radoš već ukazao.
Naime, reska hladnoća ovog dana, kao i raštrkanost Pranjana, tera studente da neznatno odstupe od pravila razgovora preko tarabe. Tako u navedenom zaseoku Katrići jedan tandem ulazi u kuću porodice Marković, a zapravo vikendicu ovih dvoje Čačana, gde se očito skuplja delić pobunjene Srbije. Slatko, rakija, kafa (po izboru), miris kiflica iz rerne, uvod su u konverzaciju u kojoj učestvuje i redovni gost Radoš, i njegova mnogo tiša supruga.
Pranjanski Ćacilend
„Ja sam star i ne treba mi ništa. Nemam nikakvih prohteva, ali mi mozak ne da mira: šta će ispred Skupštine to šatorsko naselje zvano Ćacilend“, pita se retorički. Jer, preneto na lokalnu geografiju, „sve je isto, samo što ovde nema metalne ograde“. Tvrdnju o tamošnjem „ćaci-uporištu“, potkrepljuje primedbom da „u bilo čiju kuću da studenti odu, ugostiće ih i bolje nego ovde“, a opet glasati za „ono lukavo pašče“. Vučića.
Stoga je kategoričan: „Vučić se ne može pobediti na izborima.“ Izlaz je da „Ćacilend ’izgori’“, po njegovom mišljenju. „Ali, tada bismo bili isti kao ovi protiv kojih smo“, zapaža domaćica, veteranka protesta, još od devedesetih. I tada je bilo podela, seća se, koje su išle sve do pretnji roditelja da se pobunjena deca ne vraćaju kući, što sad nije uobičajeno. „S te strane vama je malo lakše“, ona primećuje.
I baš u tom trenutku u kuću im ulazi komšija Milivoje, Radošev ispisnik, ali i „glavni ćaci“, kako nam ovaj došaptava. Milivoje je svratio, kao, iz neke lične potrebe, ali biće da se po selu pročula studentska akcija, kojoj bi bar da posvedoči. Zato odmah prihvata da se posluži iznetim. A onda Radoš kreće da ga rešeta.
„Kakav je naš predsednik?“, počinje sa podbadanjem. „Dobar, al’ nema ni dana radnog staža“, Milivoje deluje „neutralan“. „A kakvi su studenti?“, Radoš nastavlja. „Dobri, al’ sami od sebe hoće da prave zakon“, ovaj odgovara. „A kakva je naša vlast, sveukupno“, čini se kao fatalni Radošev udarac. I jeste, jer Milivoje kaže: „Nikakva. Prodali su pola Srbije.“
Međutim, Radoš dobro zna da on Vučića ipak izdvaja iz te koruptivne mase, pa se na Milivojevu primedbu da „neće glasati“, smeje grohotom. „I nećeš, jer ću ja da te vežem“, kraj je malog seoskog rata („licemernih“ i iskrenih). Simptomatičnog, s obzirom na to da su ta dvojica suprotstavljenih zapravo – kumovi.
Sve to studentski dvojac sluša i pamti, prenoseći informacije na dalju obradu. Od nje će zavisiti naredni koraci ka nepromenljivom cilju: učiniti da sistem profunkcioniše. S obzirom na to da šrafovi previše škripe, mora doći do lustracije, kako „anketari“ odgovaraju na Radoševo pitanje – šta će biti posle očekivane izborne pobede. Ali takve da ne bude ni nalik osveti.
