Godina je 1990. i da bi zaštitio svoju majku od fatalnog šoka buđenja iz kome, mladić mora da spreči da ona sazna da je u međuvremenu njena voljena zemlja DDR, Istočna Nemačka, nestala, da je pao Berlinski zid i da se svet zauvek promenio.
Pošto su lekari savetovali da žena rekonvalescent izbegava svako uzbuđenje, njen sin pokušava da od nje sakrije da je Zid pao i da je sa DDR završeno. To je kratki sinopsis sjajnog crnohumornog filma „Zbogom, Lenjine“ iz 2003. godine u režiji talentovanog Volfganga Bekera. U jednoj od najupečatljivijih scena žena koja je godinu dana provela u komi, smogavši snage da izađe u kratku šetnju, sa zaprepašćenjem konstatuje da je sa obližnjeg trga u Berlinu statua Lenjina odnesena helikopterom i da ona više ne prepoznaje ni sopstveni grad, ni stvarnost u njemu. Dvadeset godina kasnije slične scene možemo videti u mnogim gradovima današnje Ukrajine, kao i u zemljama bivšeg tzv. Istočnog bloka.
Nedavno se navršilo sto godina od smrti Vladimira Iljiča Uljanova poznatijeg kao Lenjin, događaj koji je u njegovoj rodnoj Rusiji prošao bez posebnog obeležavanja. U Moskvi Mauzolej Lenjinu na Crvenom trgu danas privlači daleko manji broj posetilaca nego na primer zoološki vrt i otvoren je samo 15 sati nedeljno. Dok u Rusiji sada vlada poprilična nezainteresovanost za nasleđe Lenjinove ideologije kao i za Lenjina lično, istovremeno raste broj poštovalaca kulta Staljina. Po najnovijim istraživanjima Levada centra, neverovatnih 67 odsto anketiranih ima pozitivan stav prema ovom sovjetskom vođi, što je skoro trostruko više nego iz perioda od pre četvrt veka. Možemo samo da naslućujemo da je u Ukrajini situacija drugačija i da je animozitet prema Lenjinu i Staljinu mrtva trka sa verovatnom prednošću Josifa Visarionoviča.
Uz vesti o novim ofanzivama koje se očekuju ovog proleća duž ukrajinsko- ruske granice, provukla se i vest iz Ukrajine o okončanju jedne druge akcije – a to je masovno finalno uklanjanje statua Lenjina sa svih javnih površina. Praksa je i pre ruske invazije bila takvog obima da je dobila i zvaničan naziv „Lenjinopad“ ili „Lenjinov pad“, a ono što nije sistematski uklonjeno do 2022. godine sada prosto nestaje u opštem ratnom pustošenju.
Naime, sve do proglašenja ukrajinske nezavisnosti 1991. godine, statue Lenjina bile su neizbežni deo pejzaža i dekora. Oko 5.500 spomenika bilo je razasuto širom zemlje; praktično svaka varošica imala je jedan, a u mnogim većim gradovima bilo ih je i po nekoliko stotina.
Iako je veliki broj statua bez pompe uklanjan u godinama koje su prethodile aktuelnom krvavom raspletu na relaciji Moskva – Kijev, postavljalo se pitanje šta učiniti sa preostalim bistama sovjetskih, ruskih, revolucionarnih i drugih komunističkih vođa, kao i šta postaviti umesto svega toga? To pitanje je bilo prisutno dugi niz godina, ali je Putinova odluka da krene u vojnu intervenciju ubrzala ceo proces.
Kolekcionari su još pre Evromajdana ugrabili priliku da sakupe spomenike Staljinu, Lenjinu, sovjetskim radnicima, neznanim junacima, crvenoarmejcima… Te kolekcije su sada svojevrsni panteoni sovjetskih bogova koje će neko jednoga dana dobro unovčiti
Za mnoge starije Ukrajince i proruski orijentisane građane, rušenje ovih statua (što je dobilo na intenzitetu nakon pada sa vlasti bivšeg ukrajinskog proruskog predsednika Viktora Janukoviča 2014. godine) predstavlja brisanje zajedničke istorije. Za mlađe, uglavnom proevropski orijentisane Ukrajince, rušenje ovih spomenika je deo postavljanja novog političkog kursa i finalnog razlaza sa sovjetskom zaostavštinom.
„Društvo često ignoriše ambivalentnu biografiju istorijskih ličnosti i složenost istorijskih okolnosti, koncentrišući se na pozitivne strane njihovog nasleđa sve do određenog trenutka“, ističe Andreas Umland, stručnjak Ukrajinskog instituta za budućnost, think-tank organizacije osnovane 2016. godine (sam naziv ove institucije neodoljivo podseća na Orvela). U nekom trenutku, takvo „selektivno pamćenje“ poprima drugačije obrise jer se „standardi i okolnosti menjaju“. „To ne umanjuje činjenicu da su neki od njih mnogo doprineli razvoju društva“, naglašava Umland, ali su se društvene i političke plime preokrenule.
Kako je teško u takvim situacijama biti objektivan, kako mnogi događaji iz naše sadašnjosti vuku korene iz daleke prošlosti, šta je starije kokoška ili jaje, ko je prvi počeo? Komunistička ideologija je doživela svoj istorijski sunovrat i krah, i to je prosto tako. Razlozi za to su brojni i ostavimo pravim (a ne pseudo) istoričarima, sociolozima i psiholozima da se time bave.
U Varšavi, na primer, uprkos pozivima da se sruše svi ostaci sovjetskog vremena, veliki spomenik crvenoarmejcima stoji kao zaštićen spomenik kulture i kao takav je nedavno renoviran
V. Lenjin je svakako njen ključni teoretičar i neprikosnoveni politički lider, lično veoma kompleksna osoba za čije objektivno sagledavanje je prosto iscurilo vreme. Šta je o njemu sve napisano i rečeno – rečeno je. On je čovek koji je obeležio epohu koja je takođe nestala. Njegove biste po Rusiji i Ukrajini će na kraju sve biti uklonjene, kod svakog iz sasvim drugih razloga, koji su često u potpunoj suprotnosti. Epilog će biti isti.
Kada je Rusija anektirala poluostrvo Krim 2014. (čemu prethode dugi periodi kada je Krim bio sastavni deo Ruske imperije a potom SSSR-a) i počela da podstiče proruske struje u istočnoj Ukrajini (gde je veliki broj stanovništva bio ruskog porekla) spomenički simboli sovjetske moći postali su štrčeći podsetnici koji su iritirali Ukrajince u njihovom procesu jačanja nacionalne svesti i osamostaljivanja. Jedna od najkontroverznijih odluka iz tog perioda je zakon iz 2015. kojim je ukrajinska vlada formalno izjednačila sovjetski režim sa nemačkim nacističkim režimom. Zakon je pratila uredba da se svi simboli obe ove ideologije uklone sa ulica i trgova širom zemlje. Ovu akciju beležio je i jedan novoosnovani institut, Ukrajinski institut nacionalnog sećanja, a podaci govore da je u periodu između 2015. i 2020. godine uklonjeno 2.400 spomenika koji su predstavljali komunističke simbole.
Spomenici socrealizma koji nisu bili raskomadani i uništeni danas završavaju u privatnim kolekcijama i može se pretpostaviti da će doći trenutak kada će oni ponovo ući u modu i prodavati se na aukcijama. Kolekcionari su još pre Evromajdana ugrabili priliku, dok niko ne gleda, da sakupe spomenike iz cele zemlje, uključujući spomenike Staljinu, Lenjinu, sovjetskim radnicima, neznanim junacima, crvenoarmejcima i mnogim drugima. Te kolekcije su sada svojevrsni panteoni sovjetskih bogova koje će neko jednoga dana dobro iskoristiti i verovatno dobro unovčiti obnovljen interes za tim periodom.
Sve do proglašenja ukrajinske nezavisnosti 1991. godine, statue Lenjina bile su neizbežni deo pejzaža i dekora. Oko 5.500 spomenika bilo je razasuto širom zemlje; praktično svaka varošica imala je jedan, a u mnogim većim gradovima bilo ih je i po nekoliko stotina
Sa nadolazećim strahom od ruske invazije nije čudno da se ovi spomenici sovjetskom nasleđu gledaju iz negativne perspektive. S tim što se različite zemlje koje su bile deo bloka pod sovjetskom vlašću nose sa ovim nasleđem na različite načine.
U Varšavi, na primer, uprkos pozivima da se sruše svi ostaci sovjetskog vremena, veliki spomenik crvenoarmejcima stoji kao zaštićen spomenik kulture i kao takav je nedavno renoviran. Groblje za sovjetske vojnike je deo tog spomenika i zbog ranijih pokušaja vandalizma odnedavno uživa zaštitu policije.
U Bugarskoj, spomenik borcima Crvene armije u centru Sofije je naizmenično bivao vandalizovan i čišćen. Jednom prilikom su vojnici na spomeniku bili naslikani i ofarbani tako da liče na superheroja američkog stripa Supermena, zatim su kao maskota Mekdonaldsa, Ronald Mekdonald, pojavio se tako i Deda Mraz sa natpisom „u korak sa vremenom“ što je delovalo groteskno i nadrealno. Početkom ove godine započeto je premeštanje spomenika, a nova adresa će biti Muzej socijalističke umetnosti u Sofiji.
U glavnom gradu Estonije Talinu još 2007. godine došlo je do sukoba ruskogovornog stanovništva sa onima koji govore maternji estonski jezik, a neposredan povod za izbijanje nemira je bilo uklanjanje spomenika vojniku Crvene armije u centru grada. Nakon početka ruske invazije na Ukrajinu, u Estoniji je usvojen dekret o uklanjanju svih sovjetskih spomen-obeležja sa izuzetkom onih koji se nalaze u sklopu memorijalnih groblja i kao takvi uživaju zaštitu.
I tako stižemo do centralne teme „Lenjinopada“, gde se u Ukrajini animozitet prema bivšem ukrajinskom predsedniku Viktoru Janukoviču pomešao sa mržnjom prema Lenjinu. To je naizgled paradoksalno, jer je upravo Vladimir Vladimirovič Putin kao saveznik i najbliži saradnik Janukoviča, sada najistaknutiji kritičar Lenjina i dela njegove kosmopolitsko-komunističke ideologije.
Dok u Rusiji danas vlada poprilična nezainteresovanost za nasleđe Lenjinove ideologije, kao i za Lenjina lično, istovremeno raste broj poštovalaca kulta Staljina. Po najnovijim istraživanjima, neverovatnih 67 odsto anketiranih ima pozitivan stav prema ovom sovjetskom vođi
Očigledno se tokom političkih previranja takvi „detalji” gube i upada se u tendenciozna tumačenja koja odgovaraju trenutnoj situaciji. U nekim slučajevima, neželjeno sovjetsko spomeničko nasleđe zamenjeno je novim spomenicima, kao na primer kontroverznom zapadnoukrajinskom nacionalisti Stepanu Banderi, što samo dodatno komplikuje odnose i otežava ionako dovoljno zamršenu situaciju.
Poslednje godine karakteriše jačanje nacionalnih i nacionalističkih osećanja i u Rusiji i u Ukrajini. Lenjin sa svojom internacionalnom idejom o povezivanju svetskog proletarijata i radničke klase na osnovu ideologije a ne nacionalnog porekla, sada ne odgovara ni jednoj ni drugoj strani. Ovog puta nećemo citirati opise Lenjinove ličnosti u pozitivnom ili negativnom smislu od strane osoba kao što su bili Bertran Rasel ili Vladimir Nabokov. Ali nesporno je da je njegova ideja o načinu društvenog i državnog uređenja bila prihvaćena kao model od ostalih komunističkih zemalja, koje su u jednom periodu sredinom 20. veka obuhvatale trećinu svetske populacije. Po ocenama njegovih biografa, kao i kritičara, Lenjinov uticaj je u toj epohi postao globalan pre zvanične pojave globalizacije. Američki magazin Time ga nije slučajno označio kao jednog od sto najznačajnijih ljudi 20. veka, i kao jednog od 25 najvažnijih političkih lidera-ikona svih vremena.
Lenjin u kamenu, bronzi ili nekom drugom metalu će sudeći po svemu potpuno nestati, ali njegovo ime i uloga makar i u negativnom smislu neće.
Na kraju, postavlja se pitanje da li političari uopšte zaslužuju toliko monumentalnih spomenika? Kad prođe njihovo vreme vlasti, češće su omraženi nego omiljeni – prvo kult pa onda poništavanje. I pobogu, gde smestiti toliki otpad? Da li ćemo mi obični građani na kraju gaziti po krhotinama nekadašnjih idola?
