U poslednje vreme često slušamo kako se nalazimo u klimatskoj krizi „bez presedana“, kao da čovečanstvo tek sada otkriva izazove u životnoj okolini. A zapravo, koren civilizacije leži upravo u prilagođavanju klimi. Ljudi su oduvek stvarali zaklone, ali prvi veliki iskorak i prvi grad, Uruk, označio je trenutak kada privremena skloništa prerastaju u trajnu, organizovanu zajednicu nastalu upravo kao odgovor na promenu klime.
Pre oko šest milenijuma, promene u klimi i povlačenje Persijskog zaliva naterali su lokalne plemenske zajednice da se okupe, udruže i izgrade infrastrukturu koja im je omogućila stabilnost: kanale, skladišta, odbranu, zajedničke sisteme. Uruk je, u tom smislu, bio tehnološka adaptacija na sušu. Adaptacija je u samom temelju civilizacije.
Danas su izazovi drugačiji i daleko veći. Paradoksalno, iako imamo više znanja nego ikada, kolektivna reakcija se odvija sporije nego što bi logika nalagala.
Prema podacima Evropske agencije za životnu sredinu (EEA), vremenski i klimatski ekstremi su od 1980. do 2023. u 38 država, njenih članica, izazvali gubitke veće od 790 milijardi evra. Ritam štete se dramatično ubrzava, sa 8,5 milijardi evra godišnje tokom osamdesetih, na 17,8 milijardi u prethodnoj deceniji i na 44,5 milijardi od 2020. do 2023. Većina zemalja ima nivo osiguranja manji od 50 odsto, dok je u zemljama Zapadnog Balkana (WB6) on praktično zanemarljiv, što znači da se gotovo sav teret prenosi na građane i javne finansije.
Prvi na udaru energetika, poljoprivreda, vodoprivreda i transport
U našem regionu, poplave, suše, toplotni talasi (i posledični požari) već remete ključne sektore: energetiku, poljoprivredu, vodoprivredu, transport. Analize pokazuju da bi zemlje morale da ulažu oko 1,3 odsto BDP-a godišnje samo da bi smanjile izloženost ova tri glavna rizika. Bez toga, očekivane štete do sredine veka mogu dostići višecifrene procente BDP-a. Trošak ulaganja deluje visok – sve dok se ne uporedi sa troškovima nečinjenja.
Ipak, finansiranje adaptacije u WB6 ostaje fragmentarno, zavisno od ograničenih budžetskih sredstava i povremenih međunarodnih programa. U poređenju sa potrebama, iznosi koji se slivaju kroz donatorske linije i multilateralne institucije su mali. Čak i kada globalni fondovi rastu, poput nedavnog obećanja šest država učesnica COP30 u iznosu od 58,5 miliona dolara za Fond za adaptaciju (Adaptation Fund), razmere su i dalje daleko ispod potrebnih.
1,3 odsto BDP-a
godišnje svaka zemlja bi trebalo da uloži da smanji rizike od poplava, suša i toplotnih talasa, jer u suprotnom očekivane štete do sredine veka mogu dostići višecifrene procente BDP-a
Istovremeno, globalna dinamika finansiranja adaptacije postaje jasnija. Fondovi koji se poslednjih godina pojavljuju – od venture kapitala fokusiranog na ekstremne vremenske rizike do obveznica za adaptaciju sa strukturiranim first-loss zaštitama – pokazuju da otpornost više nije dopunska komponenta klimatskih ulaganja. Ona postaje posebna investiciona tema sa sopstvenim metodama procene rizika i merljivih koristi kroz izbegnutu štetu. Razvoj mehanizama mešovitog finansiranja dodatno povećava sposobnost privlačenja kapitala u oblasti poput upravljanja vodama, urbanog hlađenja i odbrane od poplava.
Naravno, to ne znači da je jaz zatvoren. Adaptacioni projekti su često lokalni, tehnološki komplikovani i teški za standardizaciju, što ometa njihovo uklapanje u tipične investicione matrice. Finansijska industrija tradicionalno daje prednost prihodima u odnosu na izbegnutu štetu. Ali klima funkcioniše bez obzira na investicione preferencije: izbegnuta šteta uvek je najjeftiniji oblik dobitka.
Otpornost kao nova investiciona klasa
Za Balkan, implikacije su konkretne i zahtevaju više od pojedinačnih nacionalnih napora. Region je visoko izložen i finansijski nebranjen, uz fragmentirane pristupe i nedovoljno razvijene standarde i podatke o fizičkim rizicima, što otežava profesionalizaciju i uporedivost projekata. Bez stabilnih metodologija procene fizičkog rizika, uporedivih podataka i regionalne koordinacije, teško je obezbediti uslove pod kojima kapital može ući u značajnijem obimu.
Zato globalni trendovi idu ka platformama koje objedinjuju pripremu projekata, procenu rizika, praćenje učinka i mehanizme smanjenja rizika za privatni sektor, uključujući i modele mešovitog finansiranja koji mogu da privuku kapital u sredinama sa ograničenim fiskalnim kapacitetima – pristup koji bi i našem regionu doneo veću sposobnost investiranja. Regionalni forumi mogli bi u tome odigrati važnu ulogu. Ne u promociji pojedinačnih projekata, već u stvaranju zajedničkog jezika između vlada, investitora i međunarodnih finansijskih institucija.
Iz perspektive investitora, adaptacija donosi konkretne ekonomske koristi: smanjene štete, nižu volatilnost i veću pouzdanost usluga. U Srbiji bi, na primer, unapređenje upravljanja poplavama smanjilo gubitke i do 30 odsto
Izveštaji Svetske banke, koji već godinama kvantifikuju fizičke rizike i iznose potrebne za adaptaciju, jasno pokazuju razmere izazova u našem regionu, od procena fizičkih rizika i projekcija ekonomskih gubitaka, do upozorenja da očekivane štete mogu dostići višecifrene procente BDP-a do sredine veka. U tom kontekstu, otpornost bi trebalo da bude jedna od suštinskih tema, kao okvir za razgovor o standardima, podacima i modelima finansiranja.
Šta investitori očekuju od zemalja regiona
Iz perspektive investitora, adaptacija donosi konkretne ekonomske koristi: smanjene štete, nižu volatilnost i veću pouzdanost usluga. U Srbiji bi unapređenje upravljanja poplavama smanjilo gubitke i do 30 odsto, dok bi modernizacija vodoprivrede u BiH i Crnoj Gori sprečila dugotrajna ograničenja u snabdevanju vodom. Urbane mere za smanjenje toplotnog stresa direktno utiču na produktivnost i zdravstvene troškove – metrike koje finansijska industrija već uključuje u vrednovanje.
Finansijska industrija tradicionalno daje prednost prihodima u odnosu na izbegnutu štetu. Ali klima funkcioniše bez obzira na investicione preferencije, a izbegnuta šteta uvek je najjeftiniji oblik dobitka
Adaptacija je, u suštini, preduslov stabilnog funkcionisanja ekonomije. Ona određuje da li će sistemi koji već rade pod pritiskom – energetika, poljoprivreda, vodni resursi, transport – moći da izdrže sve jače klimatske udare.
U regionu u kojem osiguranje praktično ne postoji, planska adaptacija je jedini realni amortizer rizika. Sve drugo znači da se posledice prebacuju na one koji ih najmanje mogu podneti. Otpornost zato nije trošak, već strateška prednost i sve jasniji signal investitorima o tome gde će vrednost moći da se očuva u decenijama koje dolaze.
