Proleće 2026… Tržni centar Galerija. Sve šljašti i blešti od luksuza. I sve isijava osim mene, koja sam i dalje obična. Stanujem u nekadašnjem epicentru starog Beograda i ovde sam slučajno zalutala. Osećam se kao Alisa u zemlji čuda. Stojim ispred izloga tek otvorenog Luj Vitona i jedem sendvič od parizera koji sam ponela od kuće. Skupe restorane zaobilazim. U njima sedi nova beogradska elita.
Na ulazu u novootvoreni butik, živopisno kostimirani momak deli neobične spravice koje posetioci stavljaju na nos. Nešto nalik na naše nekadašnje štipaljke za veš. Čitala sam u štampi da ih je Luj Viton dizajnirao samo za tržište u Srbiji, zbog blizine reke Save koja je u međuvremenu postala raj za otpad smeća iz obližnjih zgrada i za odvod fekalija u nedostatku boljeg rešenja – zbog naglog porasta broja stanovnika Belgrejd Voterfronta. Čuveni brend deli ovo pomoćno modno sredstvo protiv smrada besplatno, svima koji uđu u njihovu radnju. Sa svojim čuvenim inicijalima, naravno. Blago njima! Imaće LV! A, kako da uđem bez kinte u džepu i sa sendvičem od parizera u ruci?! Najednom mi pogled zastaje na… na… Ne mogu da verujem!
Kad smo mi u pitanju, čuvena modna kuća moraće na sve da misli. Specijalna deklaracija za specijalno tržište, gde ti za najjeftiniju stvarčicu treba dvadeset prosečnih plata koje nemaš – ali su u najavi da ćeš ih za deset narednih imati… Dotle pozajmice, krediti, prodaje stanova, već ko šta ima i kako se ko snađe
Moram da se vratim dve-tri godine unazad, da biste razumeli…
Proleće 2024… Da prošlogodišnje pojeftinjenje parizera nije bilo prevara za građane i marketinški trik našeg predsednika, pokazalo se ovih dana. A, bila sam ubeđena da je pao na niske grane, čim se bavi ovim suhomesnatim proizvodom ne bi li sebe podigao u očima građana. Da se tu krije nešto suštinskije, nisam pomišljala. Neki đavo sa ove naše neprijateljske strane, nije mi dao da poverujem u njegove dobre namere. Zato, nek mi retroaktivno oprosti on – naš bog i naša batina, zato što sam se na račun tog njegovog gesta, sve vreme sprdala. Sram da me bude – sve uzimam zdravo za gotovo. A kod njega, sve je obratno. On gotovo uzima za zdravo. To mi je postalo jasno tek posle njegovog istorijskog povratka iz Pariza! Kad sam to skapirala, osetila sam blam praćen vrtoglavicom, kao da me tim parizerom mlatnuo u glavu. Bolje nisam ni zaslužila, kad kritikujem genija, koji je parizerom izazvao revoluciju u svetu mode. Da, da, dobro ste pročitali. Na mapi jednog od najstarijih svetskih modnih brendova, njegovom i parizerovom zaslugom iskreiran je još jedan modni artikal, pa se ti Willimonka samo zezaj ako te nije blam. Znam da vam tek sada ništa nije jasno. Zato – idemo redom…
On se sprema da leti do Pariza, što naizgled s parizerom nema nikakve veze, sem početnih pet slova koja se poklapaju – čudnom koincidencijom. I stiže u Pariz leteći. Sastanci, rukovanje, susreti, poljupci, zagrljaji… Sve ide kao podmazano. Leti od sreće, daje izjave i kad ga niko ništa ne pita. Kaže da nije došao da prodaje naše, već da kupuje njihovo!!!
Šta da kupimo, kad pas nema za šta da nas ujede! Hm… čudno mi je… Šta li je, pitam se? Živo me kopka, šta nam to još fali, kad sve imamo sem love.
Sledi večera s Makronom. Prvo nekoliko packi s Makronove strane, reda radi. Vučko, hitno da pohapsiš krivce za nemire na Kosovu… Vuki, nemoj da kradeš izbore… Vulence, otvori opoziciji medije… I onda njegov razoružavajući osmeh, praćen zagonetnim pogledom – kojim sve ovo Makronovo baca u Senu i pita ga naivno trepćući – a kad nam u Belgrejd Voterfront dolazi Luj Viton??? Ovo, naravno, mi nismo čuli uživo, ovo je naknadnom rekonstrukcijom pomenute večeri dešifrovano. A, da smo kojim slučajem imali prenos, pomislila bih – slučaj Palma i Betoven!!! Jaaaao! Teško da bih izdržala da odgledam do kraja i da proverim – misli li i on da je čuveni umetnik, osnivač ove imperije – živ.
Nek ovo pitanje ostane zauvek otvoreno…
A, za široke narodne mase, od kojih bi mnogi pohrlili na aerodrom da osnivača čuvenog brenda vide uživo, koristan podatak, da ne troše ni vreme ni lovu – koju ionako nemaju. Luj Viton rođen je 1821. i živeo je do 1892. godine. Luksuzni brend pod ovim imenom i danas traje, naravno, kao jedna od vodećih svetskih modnih imperija i tu ništa nije sporno. Osnivač je mrtav, živeo brend! A, da li će Luj Viton preživeti i kod nas, ostaje da proverimo kad bude stigao.
Kad jednom odvojiš tri soma evra za tu torbicu, ona je trajna. Ne jede se – pisaće garant na deklaraciji za naše tržište. Zbog onih kojima je najveća želja da prošetaju ovaj brend po Promenadi ili u skupim buticima TC Galerija
Do te 2026, dok se to ne dogodi, evo kako smo mi to od predsednika saznali…
Čim se izmigoljio iz toplog Makronovog zagrljaja, shvatila sam da tu ima nečeg značajnog. Kad je sleteo tamo gde je uzleteo, odmah je to saopštio. U početku, izokola… Značiće i Francuzima i nama… Šta, pitali smo? Od obostranog je značaja, nastavio je sa onim vragolastim smeškom, kojim je Makrona omađijao. Šta, šta, pitali smo nestrpljivo? Žustro se ispravio, blago rastavivši duge noge i počeo je priču o borbenim avionima. Kao da nam se sutra sprema rat, ne daj bože. Razrogačili smo oči umesto da naćulimo uši, našta se ovlaš obliznuo i sve nam je objasnio o tim specijalnim letelicama. Njih ćemo od Francuza da kupimo da bismo se branili. Videvši naše iskolačene oči, nastavio je mirno. Neće biti rata, samo se za njega spremamo. Ništa nismo skapirali, pa smo zagraktali kao vrane na našem nebu – protiv koga da se branimo? Ne znam protiv koga, ali uspešno – autoritativno je saopštio. Provalili smo da nije ozbiljno. Mi se stalno od nekog branimo, šta je tu sad novo, pitali smo naivno? Rat ili mir, postalo nam je svejedno. U opsadnom stanju živimo svaki naš dan na čelu sa vama, rekli smo mu iskreno. Kad je to skapirao, očas je zaboravio borbene avione i došao je do modne piste, s koje avioni nit uzleću, nit sleću…
Zašto je tu modnu pistu u startu zaobišao? Zašto nam odmah o modi nije pričao? Da ga nisu angažovali za manekena – onako visokog, vitkog i stasitog? Daj bože da je to, pomislila sam… Nek najzad promeni zanimanje, bio bi red da proba nešto drugo! Ali, avaj… ništa od njegovog manekenisanja. Al’ barem znam zašto je ovaj modni krešendo zaobišao oprezno.
Ovde su čemer, jad i beda. Ovde je beznadež. Svaki dan je crnji od crnjeg. Svaka noć je mračnija od mračnije. Svako jutro nam sve teže svanjiva. Duša nam je puna ožiljaka i svežih rana. Svi pucamo. Svi se raspadamo. Na lekovima za smirenje živimo. Presipamo iz šupljeg u prazno, jer drugo nemamo. I ko će nas da napadne? Sa ovakvom vlašću, u ovom bezvlašću, u kojem su se svi konci pogubili, nama drugi neprijatelji nisu potrebni…
Ma, kakav avion, dolazi nam Luj Viton, izgovorio je on, misleći da je prethodni pasus na kvarno izbrisao…
Proleće 2026… Stojim ispred izloga Luj Vitona u TC Galerija, sa sendvičem od parizera u ruci. Kao slepica. Nema bajke za poštene građane. Ima je za krimose i mafijaše, kojima ne pripadamo. Oni su razbaškareni u skupim restoranima
AVION – VITON, lepo se rimuje, razmišljam. I kapiram u čemu je tajna njegovog uspeha… Čak i kad kaže bilo šta, kad izvali nebulozu poput ove, da će čuveni brend 2026. godine dovesti u Beograd na vodi, narod pada u trans. Živimo u zemlji u kojoj većina jedva sastavlja kraj s krajem, gde sedamsto hiljada ljudi nema zube, gde je ogromna većina nepismena… I ne čekajući da oslikam svu našu bedu, on u narednoj rečenici kaže – to će dovesti turiste da kupuju kod nas i postaćemo bogati. I tu me na mestu obara!
Iz tog ležećeg položaja čitam i ne verujem svojim očima… Ove godine, Luj Viton će lansirati torbicu za sendvič!!! Zamislite parizer u njoj!!! Smem da se kladim, da su bili inspirisani našim parizerom. Presečeš veknu na pola, staviš u nju nekoliko kolutova ove debele salame i eto ti jeftinog ugođaja. Žvaćeš, puca ti za ušima! Videvši to, ovi iz Luj Vitona odmah su krenuli u nove modne poduhvate. Da privid bogatstva omoguće i za siromašne Srbe. Nije isto kad jeftin sendvič uviješ u jučerašnje novine, ili ga maskiraš torbicom sa čuvenim inicijalima koji vrede čitavo bogatstvo. Tim pre, što kad jednom odvojiš tri soma evra za tu torbicu, ona je trajna. Ne jede se – pisaće garant na deklaraciji za naše tržište. Zbog onih kojima je najveća želja da prošetaju ovaj brend po Promenadi ili u skupim buticima TC Galerija. Kad se od sreće zanesu što im svi zavide, nikad ne znaš šta može da im padne na pamet, pa da uz sendvič zaglabaju i dalje. Zašto bi čuveni brend rizikovao da neko rikne od njihovog proizvoda koji je skupo platio – ne da bi umro, već da bi živeo – i otplatio ga za života. Kad smo mi u pitanju, čuvena modna kuća moraće na sve da misli. Specijalna deklaracija za specijalno tržište, gde ti za najjeftiniju stvarčicu treba dvadeset prosečnih plata koje nemaš – ali su u najavi da ćeš ih za deset narednih imati… Dotle pozajmice, krediti, prodaje stanova, već ko šta ima i kako se ko snađe. Da bi imao ono što ti srce ište ovog momenta… Je*o, bezlovicu, Luj Viton je zakon, a ne ono što naša statistika kaže… Oni nas samo deprimiraju i plaše, umesto da se sve to zamaskira povoljnim kreditima… pa kad se otplate…
Kad bolje razmislim, predsednik je svojim odlaskom u Pariz građanima omogućio da žive u mašti. U toj 2026. su već uveliko. Zato su ga Francuzi pozvali. Šatro, politička poseta! U celu priču upleli su borbene avione, da sve deluje dramatično. Mahao je Makron malim prstićem, jer mu veći nije bio potreban za poslušnika kojem se obraćao. Ovog našeg. Iza svega, kao pokriće, stajao je on – Luj Viton. Bože, kako se sve rimuje, kad se dobro štimuje, a pritom se ne razmišlja. Najednom narod peva umesto da plače, vidi svetlu budućnost umesto pomračine, čuje muziku umesto leleka… Za dve godine, biće kao u bajci… to je logika.
Bolje nisam ni zaslužila, kad kritikujem genija koji je parizerom izazvao revoluciju u svetu mode. Da, da, dobro ste pročitali. Na mapi jednog od najstarijih svetskih modnih brendova, njegovom i parizerovom zaslugom iskreiran je još jedan modni artikal, pa se ti Willimonka samo zezaj ako te nije blam
I tako nam neosetno odlazi Kosovo… Nečujno nam dolazi nuklearni otpad… Otvaraju se otrovni rudnici ispred naših vrata i na našim njivama… Na zelenim površinama, na našim prelepim planinama grade se betonski gradovi… Deo po deo zemlje nestaje nečujno… Gde smo tu mi? Da li se i mi za nešto pitamo?
Proleće 2026… Stojim ispred izloga Luj Vitona u TC Galerija, sa sendvičem od parizera u ruci. Kao slepica. Nema bajke za poštene građane. Ima je za krimose i mafijaše, kojima ne pripadamo. Oni su razbaškareni u skupim restoranima. Beograd više nije onaj isti. Sad je to Belgrejd Voterfront, jer voda je poplavila i ono što nekad nije bilo vodoplavno. Izlog Luj Vitona pred kojim stojim, izložio je ono što je iskreirao za nas, koji više od toga ne možemo da priuštimo – torbicu u koju svoju bedu možemo da sakrijemo.
Ali – ni to nije besplatno.
