Neko je već primetio da ljudi okupljeni u Ćacilendu nisu tamo jer su ucenjeni ili dobro plaćeni. Za participaciju u tom „projektu“, oni treba da zahvale pre svega svojoj mentalnoj predispoziciji. Svakako, oni pripadaju onoj vrsti ljudi koja nema problema sa empatijom, solidarnošću i moralom, niti su u stanju da razlikuju dobro od zla. Na neki način, funkcionišu lišeni bilo kakvih etičkih i zakonskih konsekvenci, „kušaju“ sa raznog drveća u Pionirskom parku, koji je u međuvremenu postao slika pervertovanog radikalskog uma, kamp pun oružja, droge i keša – Ćacilend. Njima upravlja nelegitimni predsednik, na čiji zahtev oni moraju da rade sve, naposletku i da pevaju i plešu na grobovima, kako već danima čine nad poginulima ispod nadstrešnice u Novom Sadu.
Ovaj radikalski performans pevanja hitova Baje Malog Knindže i rodoljubivog šunda iz radionice bračnog para Crnogorčević, krenuo je onog trenutka kada je Dijana Hrka, majka mladića koji je stradao pod nadstrešnicom, započela svoj štrajk glađu prekoputa Ćacilenda. Da bi se zabavio, nelegitimni predsednik je naložio svojim podanicima da krenu sa puštanjem muzike, ali i sa glasnim pevanjem, ne bi li ponizili majku u bolu, koja se odvažila na borbu protiv mašinerije. Ova scena za građane Beograda deluje kao nešto do sada neviđeno, neljudsko i pakleno, ali treba imati u vidu da su radikali i njihovi dobrovoljci ovakve stvari patentirali na ratištima diljem Jugoslavije, gde su se izveštili u ponižavanju bošnjačkih žrtava rata i njihovih porodica. To naročito važi za istočnu Bosnu, gde je puštanje muzike u Srebrenici postalo deo petrovdanskog folklora, svake godine u vreme obeležavanja godišnjice genocida. Radikali su uvek bili tu da podjare taj danse macabre ili da i sami zapevaju poput Milorada Dodika. Iz tog stanja svesti se, recimo, javnosti obraća Bokan, to je koncept uređivanja Informera.
Ljudima u Ćacilendu upravlja nelegitimni predsednik, na čiji zahtev oni moraju da rade sve, naposletku i da pevaju i plešu na grobovima, kako već danima čine nad poginulima ispod nadstrešnice u Novom Sadu
Ruganje Dijani Hrki deo je radikalske ratne prakse koju je nelegitimni predsednik aktivirao kao ritualno ponižavanje majke koja je izgubila sina. Ono podrazumeva i ponovno simboličko ubijanje žrtve. Trebalo bi imati u vidu da su ćaciji u ovom slučaju samo medijum srpske radikalske elite – nastale fuzijom intelektualnih i sportskih satelita bivše vlasti – dobro uhlebljene elite koja je zaćutala nakon 1. novembra 2024. Ona ćuti jer u svemu tome vidi nešto lepo, pri čemu čak perverzno uživa. O tome možda najbolje svedoče tekstovi prof. Vladimira Vuletića u Politici. Njemu je sva nakaznost ovog režima lepa: i to što se kultura urušava, odnosno „otpada sa zgrade kao nepotrebna fasada“. Divan mu je oportunizam glumca Nenada Jezdića na sceni, fascinira ga odsustvo knjiga i svakog „suvišnog“ znanja na Sajmu. Verovatno mu je prelepa i zgrada Železničke stanice u Novom Sadu, sa koje je otpala fasada sa nadstrešnicom i zategama. On, kao i većina njegovih kolega i koleginica, koji se u ovoj borbi očajnički nadaju pobedi nenadležnog predsednika, spremni su da svojim ćutanjem podrže radikalsko pevanje na grobovima. Time oni, svako u svom zlatnom kavezu, prihvataju to pevanje kao svoje jer su, za razliku od neukih falangista, ipak visoko obrazovani i umeju da razlikuju dobro od zla. Zapravo, oni su glavni deo mašinerije s kojom se ovih dana i noći suočava Dijana Hrka, dok štrajkuje glađu, zahtevajući pravdu. S njom ima posla pobunjeno društvo u Srbiji, svako ko je stao uz ovu hrabru ženu.
