Opterećen ogromnim unutrašnjim i spoljnim problemima, nesiguran u lojalnost okruženja, politički vidljivo ranjen, godinu dana posle novosadske tragedije Aleksandar Vučić očigledno nema načina da se vrati na poziciju od pre 1. novembra 2024. I dalje, međutim, može da nanosi štetu, na mnogo načina – od omogućavanja koruptivnih poslova, preko vođenja neodržive spoljne politike koja nas je dovela do energetske krize, do razaranja prosvete i zdravstva, davljenja medija i kulture…
Priliku da snažan mandat koji je dobio iskoristi u javnom interesu davno je, uostalom, propustio. Sve i da nije, kao što mnogi veruju, vezan interesima povezanih lica i započetih i planiranih „operacija“, malo je verovatno da će se sada suzdržati od nastavka razaranja svega što mu je na putu i nije pod njegovom apsolutnom kontrolom. Pa makar sve spalio pre nego što bude nateran da građanima vrati pravo na normalnu sadašnjost i budućnost.
Ćacilendom protiv straha
Na to najslikovitije ukazuje istrajnost u održavanju paramilitarnog kampa u Pionirskom parku i na kolovozu ispred republičke Skupštine: sada deluje potpuno izvesno da nehigijenska naseobina, kojoj čak i evroparlamentarci tepaju imenom „Ćacilend“, neće biti uklonjena sve dok u zgradi na Andrićevom vencu stoluje čovek čiji strah ne mogu da odagnaju regularne snage bezbednosti.
Nije, verovatno, nevažna ni „duševna hrana“ koju nedovoljno voljeni vladar dobija osvetom pobunjenim građanima – time što im onemogućava kretanje i otežava život u ionako nefunkcionalnom gradu, što ih drži u strahu za bezbednost sopstvene dece, što ih ponižava osećajem bespomoćnosti u odnosu na ruglo bez pandana na zemaljskoj kugli…
Vučićeva nespremnost da izađe na izbore, osim što govori o strahu od gubitka vlasti, posmatračima bi mogla delovati i kao dokaz tačnosti brojnih novinarskih otkrića o aferama koje opterećuju naprednjačku vlast – ili makar samo nalaza Anketne komisije koji, između ostalog, ukazuju na ličnu odgovornost predsednika države za odluke koje su dovele do smrtonosnog pada nadstrešnice.
Vučić svakako zna i da je rekordno duga, uporna i masovna pobuna, započeta nakon pogibije 16 nevinih ljudi, samo nova faza procesa koji odavno traje
Teorije zavere o navodnom aktu terorizma usled koga je nadstrešnica pala, plasirane u poslednje vreme, možda mogu da umire najtvrđe naprednjačke birače, ali ne i da otklone sve dokaze koji su do sada isplivali. Pride, Vučić svakako zna i da je rekordno duga, uporna i masovna pobuna, započeta nakon pogibije 16 nevinih ljudi, samo nova faza procesa koji odavno traje: godinama taloženo nezadovoljstvo prethodno je manifestovano i u protestima nakon zločina u „Ribnikaru“, Duboni i Malom Orašju. I nema načina da nestane, čak i da vlast nekako uspe da organizuje i primeni takav oblik izbornog inženjeringa kojim bi na sledećim izborima, kad god da se za njih odluči, ostvarila pobedu.
Zato Vučiću i ne ostaje ništa drugo do onog što i inače radi – da nastavi da kupuje vreme, sve nadajući se, šešeljevskim jezikom rečeno, „promeni odnosa snaga u svetu“ koja bi ga ponovo dovela u poziciju nezamenljivosti. Posle svega, potpuno nezamislivu.
Domaći zadatak
Pošteno je, ipak, priznati da je, uprkos neuspehu brojnih primenjenih sredstava sa ciljem gušenja pobune, u kupovini vremena do sada, bez obzira na cenu, bio uspešan: studenti od maja zahtevaju raspisivanje izbora, a još uvek se nije odmaklo od zvanične tvrdnje o glasanju krajem 2026. Aktuelna, 2025. godina, „pojedena“ je gotovo cela, zahvaljujući kombinaciji starih sredstava pojačanog intenziteta: osim talasa snažne fizičke represije i širokog zahvata odmazde prema učesnicima protesta – bilo da je reč o pojedincima, institucijama, firmama – ponovo se mahalo različitim „šargarepama“. I sve uz šampionsku upotrebu propagande i neodustajanje od „politike vrludanja“, što je sada zvanični naziv za najobičnije šibicarenje.
Sve je, međutim, manje prostora za to, naročito na međunarodnom terenu, gde je „vrludanje“ predstavljano kao umeće. Posle višestruko potvrđenih problema u odnosima sa američkom administracijom (neuspešan pokušaj posete Donaldu Trampu, visoke takse Srbiji, sankcije Rusiji bez „popusta“ za Srbiju iako joj ugrožavaju energetsku stabilnost) sve je jasnija i promena odnosa Evropske unije prema nekada omiljenom balkanskom stabilokrati. Na svu tu muku, izgleda da je Vučić ostao i bez važne monete za potkusurivanje, po imenu Milorad Dodik.
Ne zna se još šta će sadržati godišnji izveštaj Evropske komisije o napretku zemalja kandidata, koji bi trebalo da bude objavljen početkom novembra i da li će, s obzirom na to da bi trebalo da je već napisan, na njega uopšte uticati izrazito oštra Rezolucija o polarizaciji i represiji u Srbiji, usvojena 22. oktobra.
Na upozorenja predsednice EK da je potrebno usklađivanje spoljne politike Srbije sa Briselom, što praktično znači uvođenje sankcija Rusiji, vlast je odgovorila osnivanjem Ruskog istorijskog društva
Zna se, međutim, da je predsednica EK Ursula fon der Lajen, prilikom svoje poslednje, oktobarske, posete Beogradu, umesto ranijih pohvala, ne više tako „dragom Aleksandru“ dala domaći zadatak i mesec dana dug rok za proveru urađenog. I zna se da je već tokom prve polovine tog roka kandidat pao na ispitu iz formiranja Saveta Regulatornog tela za elektronske medije, čiji je značaj Fon der Lajen posebno istakla.
I to nije sve: na upozorenja predsednice EK da je potrebno usklađivanje spoljne politike Srbije sa Briselom, što praktično znači uvođenje sankcija Rusiji, kao i na poziv iz Rezolucije EP na preduzimanje mera protiv ruske propagande „umesto učestvovanja u njenom širenju“, vlast je odgovorila osnivanjem Ruskog istorijskog društva, na čijim rukovodećim pozicijama će se nalaziti Vučićev važan saradnik Aleksandar Vulin i direktor ruske Spoljne obaveštajne službe Sergej Nariškin. Zamazivanje očiju Moskvi zbog planiranih oštrih poteza, „pretnja“ Evropskoj uniji da će se Srbija potpuno okrenuti Rusiji ili pokušaj nastavka „vrludanja“? Nejasno je.
Nevolja
Jasno je samo da je vlast i te kako svesna problema koje joj donose novi vetrovi iz Brisela – čak i da ne bude uvođenja individualnih sankcija odgovornim za teška kršenja ljudskih prava i zakona u Srbiji i slanja ad hoc misije za procenu stanja demokratije, što su zatražili evroposlanici. Na to, između ostalog, ukazuje odnos prema iznenađujuće detaljnoj i obimnoj, do sada najoštrijoj rezoluciji EP.
Usvojeni dokument je najpre prećutan u svim medijima pod kontrolom vlasti, da bi, potom, bio predstavljen kroz interpretaciju u potpunoj suprotnosti sa realnošću: paralelno su lansirane ocene o „povoljnoj Rezoluciji“ i tvrdnje da su tekst pisali „osvedočeni srbomrsci“. Sam Vučić plasirao je verziju prema kojoj je „Rezolucija dobila podršku manjeg broja evroposlanika nego prethodna, koja je bila mnogo lošija od ove“.
U zemlji u kojoj ogroman broj ljudi veruje da Zapad postavlja i smenjuje vlast, informacija o promeni raspoloženja u tamošnjim centrima moći, mogla bi „prelomiti“ neodlučne i koristoljubive
Ništa od toga, međutim, ne može poništiti pravu nevolju u vidu činjenice da je tekst Rezolucije podržala čak i najveća poslanička grupa, EPP, koja je do sada štitila naprednjake kao svog pridruženog člana. I kojoj pripada i sama Ursula fon der Lajen. Koraci su mali, ali je pravac isti: naprednjaci su stavljeni pod nadzor EPP-a, koji još uvek nije rezultirao izbacivanjem, ali je signal više nego jasan.
Prema najavama, predstojeći komemorativni skup u Novom Sadu mogao bi da prati veliki broj stranih novinarskih ekipa, što bi moglo rezultirati novim talasom medijskih priloga u kojima se primećuju pogubne posledice vladavine naprednjaka i kritikuje Zapad zbog dosadašnje podrške nedemokratskom vođi. Posredno, time se vrši pritisak na evropske institucije koje Vučić više uvažava od „patoloških lažova iz EP“. A sve to zajedno, takođe posredno, donosi još jedan efekat: u zemlji u kojoj ogroman broj ljudi veruje da Zapad postavlja i smenjuje vlast, informacija o promeni raspoloženja u tamošnjim centrima moći, mogla bi „prelomiti“ neodlučne i koristoljubive. I to baš usred borbe za svaki glas.
