Ljiljana Mihajlović iz sela Lovćenac, majka je troje dece, baka četvoro unučadi, a trenutno i hraniteljka petogodišnjem dečaku sa neznatnim smetnjama u razvoju. Za Radar Ljiljana priča o potezima Centra za socijalni rad Mali Iđoš, „neljudskim i protivzakonitim“, koji dovode u pitanje najbolji interes mališana. Njegovo puno ime, kao i dijagnoza, poznati su redakciji.
„Nisam htela da potpišem da M. odvedu u socijalnu ustanovu zatvorenog tipa, jer sam čula sve najgore o tim institucijama. Kako da dozvolim da bude zaključan u četiri zida, bez ikog da ga zagrli? S druge strane, u našem domaćinstvu on dobija svu moguću ljubav i brigu, kao uostalom i sva druga deca koja su kod nas bila na smeštaju.
Čak mi je i direktorka Centra za socijalni rad Mali Iđoš Lana Vulić Kosednar rekla da sam njihova ’top’ hraniteljka, ’najbolja i najurednija’. Međutim, time je izgleda htela da me privoli da stavim potpis na dokument koji M… lišava budućnosti. Zauzvrat bi mi Centar dao dva deteta na čuvanje, kako je ovom prilikom direktorka navela, očigledno smatrajući da hraniteljstvo doživljavam samo kao posao.
Početak agonije
S obzirom na to da nisam pristala, u strahu za M. sudbinu, počela je da mi preti da će mi oduzeti desetomesečnu bebu, koju sam nedavno preuzela na krajnje čudan način, što ću kasnije objasniti. Pretila mi je i oduzimanjem hraniteljske licence, kao i time da ću da završim u zatvoru. S njom su bile i supervizorka Centra Danijela Lalović i socijalna radnica Natali Vejinović, koje su je podržavale. I sve čime su pretile, one su ispunile, osim poslednjeg.
Tim povodom, prvo sam se žalila na rešenje o oduzimanju licence, koje je obrazloženo tvrdnjom da ’ne razumem partnerske odnose’, sumanutom nakon što sam trećinu života posvetila hraniteljstvu. Kako je pokrajinski sekretarijat odbio žalbu, tužila sam ovaj organ vlasti Upravnom sudu, na osnovu pouke o pravnom leku. Premda rešenje Centra nije pravosnažno dok je sudski proces u toku, te taj organ nema pravo da išta dalje preduzima, u prošli ponedeljak su me zvali iz CSR Palilula i rekli da polako pripremam dete za smeštaj u Dečije selo u Sremskoj Kamenici, a da nikog tamo nisu obavestili o svojoj nameri. Preko tog beogradskog centra sam i dobila M., preuzimajući ga iz Doma za nezbrinutu decu u Zvečanskoj, sa 10 meseci. Bio je izgladneo i imao ogromni hematom na potiljku, debelu krastu sa jedne strane glave, a sa druge sveže zašivenu ranu. Nikog za to ne mogu da krivim, jer je broj dece u Zvečanskoj ogroman, pa zaposleni nemaju vremena da se ikom posvete. Odmah mi je saopšteno da M. ima lakšu dijagnozu i da ima posebne potrebe, ali sam znala da ću uspeti da mu olakšam odrastanje.
Kako da dozvolim da bude zaključan u četiri zida, bez ikog da ga zagrli? S druge strane, u našem domaćinstvu on dobija svu moguću ljubav i brigu, kao uostalom i sva druga deca koja su kod nas bila na smeštaju
Kad sam ga iz Doma ponela u Lovćenac, njegova biološka majka se nije sa njim ni oprostila, dok mu je otac nepoznat. Mi smo ga svi veoma zavoleli, i moj suprug Slavko, i sinovi i ćerka, i unučići. M. se pokazao kao vrlo umiljat i društven, čim se malo opustio. Kasnije smo ga vodili dvaput mesečno kod psihologa i plaćali smo privatnog defektologa, te je brzo napredovao, otklanjajući u dobroj meri permutaciju slogova u govoru. Njegova hiperaktivnost nikad nije prerasla u agresiju, jer mi znamo kako da se sa njim ophodimo.
Problem je nastao, da ne kažem – agonija, kad sam ga pre godinu i po upisala u vrtić ’Petar Pan’ u Lovćencu. Prethodno mi je preko opštinske interresorne komisije odobreno da se sa njim radi preko Individualnog obrazovnog plana (IOP). Po njemu, deca sa smetnjama u razvoju imaju pravo na posebnu podršku koja se usklađuje sa njegovim napretkom. Vaspitačica Tanja Jovanović odmah je zauzela gard, zapravo ne želeći da radi svoj posao. Nije slušala moje preporuke na šta da obrati pažnju u sklopu M. ponašanja. Jedino što je nju zanimalo je – otkud dete iz Beograda u Lovćencu, što nisam mogla da razumem u tom momentu.
Iako IOP, kao deo inkluzije, podrazumeva i rad na koheziji u vršnjačkoj grupi, Jovanović je radila sve suprotno. M. sam uzimala iz vrtića tužnog i potištenog, a neretko i izudaranog i izujedanog, što bi mi vaspitačica tek uzgredno saopštavala. On se žalio da ga ona vuče za uši, a spremačica snažno štipa za nos, ponekad modar kao šljiva.
Jovanović nije zakazala ni roditeljski sastanak, na kom bi uputila roditelje da porazgovaraju sa svojom decom, i objasne im kako da prema njemu postupaju. U želji da pomognem i njoj i M., ali i da saznam šta se tačno događa iza zatvorenih vrata, zatražila sam od Opštine da mi odobri njegovog ličnog pratioca. Ali opet je zapelo, sada oko plaćanja: predsednik Opštine Marko Lazić tvrdio je da lokalna samouprava ne može da izdvoji 14.000 mesečno u tu svrhu. Kumila sam ga i molila da nam izađe u susret, kao i zamenika predsednika SO Mali Iđoš Zlatka Popovića, tada ne znajući da po zakonu hraniteljske porodice imaju pravo na svu moguću podršku. Džaba, kad smo mi u pitanju.
M. sam uzimala iz vrtića tužnog i potištenog, a neretko i izudaranog i izujedanog, što bi mi vaspitačica tek uzgredno saopštavala. Žalio se da ga ona vuče za uši, a spremačica snažno štipa za nos, ponekad modar kao šljiva
Situacija u vrtiću se i dalje pogoršavala. Direktorka Maria Jano nije pristala ni da M. premesti u drugu grupu, bez ikakvog objašnjenja. Ubrzo je vaspitačica Jovanović zatražila da ga više ne dovodim, čime je ugrozila njegovo ustavno pravo i počinila diskriminaciju, kao i socijalno nasilje, lišavajući ga društvenog života i kontakta sa vršnjacima. Rekla sam joj da ću tužiti vrtić nadležnom Ministarstvu za demografiju i brigu o porodici, ali su me oni preduhitrili, istog dana poslavši dopis u kome je pisalo da je maleni ’opasan po zaposlene’.
Presedan u sistemu socijalne zaštite
Tvrdnja da je jedan četvorogodišnjak rizičan po život odraslih, razbila me je na paramparčad. Kako to da sam ja ostala živa, ako M. tako opisuju? Očigledno je da su hteli da ga se oslobode, a da sam im ja bila smetnja s obzirom na to da štitim njegove interese. Tako sam konačno shvatila zašto se vaspitačica čudila otkud on u Lovćencu, gde je izgleda sramota da postoji dete sa posebnim potrebama.
Uprkos njihovim tvrdnjama, maleni je vrlo mio, radoznao i komunikativan, kao što možete da primetite. Starija deca ga obožavaju i grle ga kad god ga sretnu na ulici. Omiljen je i u svom Karate klubu ’Njegoš’, gde ga trener mnogo voli, i gde je dobio nekoliko medalja i diploma na lokalnim takmičenjima. Slično je i u Košarkaškom klubu ’Lovćen’, jer M. trenira i košarku. Inače, kao i ostali mališani, zabavlja se igricama na mobilnom, što se trudimo da mu ograničimo sportskim i drugim aktivnostima.
Od proleća do jeseni M. se igra u dvorištu, pod našim budnim okom, pa se može reći da smo ga pomalo i razmazili. On je praktično siroče, i jedina ljubav za koju zna je ova naša, bezgranična. Zato i ne mogu da dozvolim da strada kao najslabija karika, i završi u tamo nekoj ustanovi, što je presedan u sistemu socijalne zaštite. Po pravilu, sledeći korak nakon hraniteljskog smeštaja jeste usvojenje, za koje ljudi iz CSR Palilula kažu da nije podoban, iz meni nepoznatog razloga. Problem i jeste što nama hraniteljima ljudi iz centara sve polovično saopštavaju.
U pokušaju da rešim spornu situaciju koja već predugo traje, redovno pišem svim instancama, od Ministarstva, do kabineta premijera i predsednika Vučića. U najboljem slučaju, oni prebacuju odgovornost na nekog drugog, dok mi uglavnom ni ne odgovaraju.
Svima sam se žalila i kad smo naprasno, posle svega par meseci, izgubili sredstva za tuđu negu i pomoć, na šta takođe imamo pravo. Muž mi često kaže da nam od države ne treba ni dinara, nego samo da nas ostave na miru da radimo to što umemo. Odrekli bismo se i onih 27.000 dinara, kolika je hraniteljska nadoknada po jednom štićeniku, samo da mu postanemo staratelji, što su nam u Centru rekli da nije moguće. Ni usvojitelji ne možemo da budemo zbog zakonom dozvoljene razlike u godinama, koja je u našem slučaju prevelika.
On je praktično siroče, i jedina ljubav za koju zna je ova naša, bezgranična. Zato i ne mogu da dozvolim da strada kao najslabija karika, i završi u tamo nekoj ustanovi, što je presedan u sistemu socijalne zaštite
Inače, ja sam hraniteljka punih 16 godina, i brigu o deci bez roditeljskog staranja doživljavam kao unutrašnji poziv. Slučajno se i desilo da u istom trenutku moja firma ode pod stečaj i da primetim oglas u novinama u kom se traže hranitelji. Kako volim decu i s njima se najbolje provodim, prijavila sam se i prošla obuku. Moj najmlađi sin tada je imao šest godina, a ostalo dvoje – 19 i 21, i već su krenuli svojim putem. Kuća je bila prazna, bez horskog dečijeg smeha na koji smo bili navikli.
Onda mi je isti taj Centar, koji sad gura da se M. strpa u Dom, ponudio četvoro romske dece na hraniteljstvo. Isprva sam bila nesigurna u svoje moći da ih sve odgajam, ali sam ih prihvatila jer se radilo o troje braće i jednoj sestri, od četiri do osam godina, koje je bilo grehota razdvajati. Njihovi roditelji su bili na odsluženju zatvorske kazne, što je značilo da će deca biti vraćena svojoj biološkoj porodici po isteku sedmogodišnje sankcije. Sve smo ih iškolovali, vodili kod oca u zatvor u posetu, pomogli im da postanu dobri i pošteni ljudi, sa njima smo i danas u kontaktu, a posebno naš najmlađi sin koji je sa njima odrastao.
Gajila sam i dečaka iz Mladenovca, od njegova dva meseca do uzrasta od godinu i po, tokom poremećenih bračnih odnosa njegovih roditelja. Po razvodu, otac je dete sudski tražio i dobio, što je opet bilo srećno rešenje po malenog. I sledeći se dečak vratio bratu, kad je stasao i završio Poljoprivrednu školu, živeći skoro četiri godine u našem domu, skupa sa M.
„Najbolji dečji interes“
Lane smo dobili na čuvanje i bebicu za koju sam pomenula da je uzeta pod čudnim okolnostima. Naime, direktorka CSR Mali Iđoš telefonski mi je dala instrukcije gde i od koga da je preuzmem, iako je pravilo da neko iz Centra bude prisutan prilikom primopredaje. Sela sam u auto i požurila. Ta žena me je sačekala na ulici, i predala bebicu samo u benkici, iako je bio januar. Ona se lepo razvijala dok nisu odlučili da mi je oduzmu, zbog moje ’neposlušnosti’, došavši u našu kuću bez ikakvih papira.
Insistirajući na dokumentima, gde lepo piše kome mogu da se žalim, praktično sam ih naterala da se vrate po rešenje. Posle su bile ljute što im nisam ’ukazala poverenje’, već tražila da sve bude po zakonu. Devojčica je, kako sam čula, vraćena onoj istoj ženi od koje sam je ja preuzela. Deca su, čini se, za ljude iz socijalnih službi kao predmeti kojima mogu da se dobacuju.
Nisam od onih koji mirno trpe nepravdu. Zato sam prilikom podnošenja tužbe protiv Pokrajine, na ličnu inicijativu išla kod psihijatra na test ličnosti, da me još ne proglase ludom, kako bi im bilo lakše da me dezavuišu. Naravno, dobila sam papir da sam pri zdravoj pameti. Naučila sam da na sve budem spremna, jer njima se sve može, a ništa ne moraju, pa ni da nas obiđu, niti pitaju da li nam nešto treba, tokom svih ovih 16 godina, na šta ih zapravo obavezuje zakon. Ovo posebno važi za zaposlene u SCR Mali Iđoš.
Čudno je i strašno i njihovo očekivanje da se hranitelji i štićenici međusobno ne vežu tokom zajedničkog života. Ako toj deci ne pružiš tople emocije, u kakve psihopate i sociopate ona mogu da izrastu? Nije mi jasno ni kako se osoblje centara usuđuje da decu izuzmu iz hraniteljskih porodica bez ikakvog dokumenta, što nije redak slučaj. Zato je možda bolje pružiti im otpor, kad dolazi i policija, ali je proces bar legitiman. Boreći se sa sistemom, mi često bolje naučimo propise od mnogih advokata, i upoznamo zakonodavstvo razvijenijih država.
Po ovom našem, ako moju tužbu Upravni sud ne daj bože odbije, ostaje nam borba na Kasacionom i Ustavnom. Najzad, postoji i Sud za ljudska prava u Strazburu, ali se nadamo da će se naš predmet ranije okončati, u korist M. najboljeg interesa, što svakako nije ustanova zatvorenog tipa. Taj izraz ’najbolji dečiji interes’ kojim se sistem zapravo štiti, u M. primeru je ostaviti ga tu gde mu je dobro. Zašto ga osuditi praktično na doživotnu kaznu, a ne dati mu priliku da bude srećan?“
