Tako nekako izgleda i svaki kompromis vlasti da uđe u dijalog sa opozicijom koja god da je tema, u rasponu od Kosova do izbornih uslova. Imamo zato dugu istoriju neuspešnih i iscrpljujućih pregovora koji troše vreme i energiju, krckaju zalihe nade i očekivanja građana da su promene moguće. I vraćaju nas uvek na istu stajnu tačku. Vlast drži sve u svojim rukama, a opozicija hoće poštene izbore . To je kontradikcija koja svaki napor potkopava unapred i demorališe građane. Jer, jasno je kao dan, nije vlast godinama temeljno i sistematično gradila institucionalne, medijske, izborne, kadrovske, socijalne i svake druge uslove da ostane nepobediva da bi sad pomogla opoziciji da odseče granu na kojoj sedi. Uostalom, Srbija je, po izveštaju Fridom hausa, zabeležila strmoglavi pad demokratije u poslednjih deset godina i to upravo u izbornom procesu, medijima, političkim pravima, građanskim slobodama, upravljanju i pravosuđu, uz sistematsko gušenje debate.
Da li ovakav režim pod bilo kojim regularnim uslovima može i hoće da participira u procesu koji ga, faktički, vodi u poraz? Neće, to je više nego sigurno. I šta onda
Sve to je, dakle, decenijski zalog betoniranju autoritarne vlasti koja očigledno ima nameru da i dalje ostane neupitna, pa cenu skandalozno očiglednih uzurpiranja izbornog procesa, manipulacija sa biračkim spiskovima i preseljavanjima birača, što smo sve videli na decembarskim izborima. Pa čak i kad je uhvaćena na delu, uspela je da pronađe rupu kroz koju će da se provuče gotovo neoštećena. I evo je sad, stresa mrvice sa sakoa kao da ništa nije bilo i predvodi zahteve da se usvoje ODIHR-ove preporuke. U ulozi je zagovornika dijaloga, spremna da čuje sve predloge, kooperativna, transparentna, strpljiva da izađe u susret opoziciji koja eto „ne zna šta hoće“. A, u stvari, nada se da ih je još jednom namamila u mišolovku. Jer kad vlast zove na dijalog, to je vrhunski cinizam pošto su taj termin u međuvremenu potpuno ispraznili od sadržaja. Setimo se unutrašnjeg dijaloga o Kosovu koji se završio kao razgovor vlasti sa samom sobom i kao grandiozni višemesečni monolog glavnog predlagača, Aleksandra Vučića. Pa okruglih stolova vlasti i opozicije o izbornim uslovima, sa stranim posrednicima i bez njih. Pa otvorenih sastanaka i onih iza zatvorenih vrata po Chatham House pravilu, posle kojih je bilo sve manje dokaza da su pošteni izbori mogući.
Zato su prividi za ovu vlast idealna forma izigravanja zainteresovanosti za popravljanje izbornih uslova. Sve prihvatamo, kaže, danas, Ana Brnabić jer zna da, u stvari, čak i da prihvate sve što traži koalicija Srbija protiv nasilja, suštinski ništa ne može da se promeni, jer vreme neumitno curi, a i to je deo strategije vlasti. Glavna tema postaju vruća nacionalna pitanja na kojima vlast gradi podršku, a u međuvremenu će se možda širiti pukotina unutar opozicije, između onih koji su za bojkot i onih koji nisu. I tako bi oni ponovo profitirali, i još bi se predstavili kao konstruktivni a opozicija kao neozbiljna. Preporuke ODIHR-a oko izbornih uslova su inače „šansa“ za neko buduće vreme.
I tu dolazimo do ključnog problema. Da li ovakav režim pod bilo kojim regularnim uslovima može i hoće da participira u procesu koji ga, faktički, vodi u poraz. Neće, to je više nego sigurno. I zato Ana Brnabić na kraju faktički odbija predlog opozicije. I šta onda? Opozicija radi ono što može i ume u uslovima kad su joj vezane i ruke i noge. Ostaju građani. Nisu ni oni bez odgovornosti – da ne dozvole da se potpuno obesmisle izbori jer to je put u nekontrolisanu ličnu vlast.
