U krajnje eufemistički sročeno, ne preterano ozbiljnoj konkurenciji, serija Pitsburška hitna služba (The Pitt; HBO Max) bila je dominantni pobednik na dodeli Emi nagrada. Upravo u pogledu konkurencije, recimo, zanimljivo je primetiti da se iskusna televizijska radnica Ketrin Lanasa na spisku nominovanih u kategoriji najbolje sporedne ženske uloge našla u društvu četiri glumice iz treće sezone Belog lotosa. Autor bez preterane krivice ili dužnosti trijumfalne serije Pitsburška hitna služba je scenarističko-producentski sistemski šraf R. Skot Džemil koji je karijeru započeo stavljajući reči u usta Nika Slotera, da bi preko Urgentnog centra (tj. ER) i Mornaričkih istražitelja iz Los Anđelesa (NCIS: Los Angeles) nakon više od tri decenije služenja došao do „svoje“ serije.
Dramaturška konstrukcija serije The Pitt se u teoriji opasno približava antitezi sinteze, budući da čak petnaest epizoda prve sezone (biće i druge) prati petnaest sati rada smene na urgentnom odeljenju pitsburške bolnice čiji nam gornji spratovi, ispunjeni smirenijim službama, ostaju uglavnom nevidljivi. Dakle, imamo jedinstvo vremena i mesta, dok radnja opravdava Hičkokovu definiciju drame kao „života iz kojeg su odstranjeni dosadni delovi“. Autor serije je iz ambicijske penzije vratio glumca Nou Vajla (koji je potpisao i scenarije dve epizode), dajući mu funkciju dramske osovine – pedesetogodišnjeg ovisnika spasavanja ljudskih života koji neminovno počinje da oseća posledice svog karijernog odabira. Njegov dr Robinovič je, spolja gledano, savršeni medicinski profesionalac i staloženi sagovornik ljudi koji se nenadano nalaze u nevolji (kao i, sa posebnom taktičnošću, članova njihovih porodica). No, iznutra, on se, kako to obično biva, raspada pod pritiskom pređene kilometraže kao i pojedinačnog ali do srži bića prodirućeg traumatskog iskustva: pre tri godine, za vreme epidemije kovida, na rukama mu je umro doktorski mentor prema kome je morao i da primeni trijažu.
Vajlov lik iz prve sezone ER – mladi doktor kroz kojeg gledalac posmatra za obojicu novi svet – poslužio je kao šema i u novoj seriji. Ovaj put je umnožen, te identifikaciju omogućuje ceo tim stažista i studenata kojima će petnaestoepizodni dan biti period prvog radnog iskustva na urgentnom odeljenju. Na ovoj tački počinjemo da se približavamo pipavijim razlozima iz kojih je – objektivna vrednost na stranu – Pitsburška hitna služba prethodnih nedelja odnela ne samo Emi nagrade. Naime, nakon potpisivanja kratkotrajne kapitulacije na dodeli Oskara, liberalne obalske elite sada su uzvratile udarac jer Pitsburška hitna služba predstavlja košmar prosečnog Trampovog glasača. Detaljnije proučimo neke od slučajeva koje naši junaci moraju ubrzano darešavaju…
Osamnaestogodišnji „incel“ u prvoj epizodi u bolnicu dovodi svoju majku s intenzivnim stomačnim tegobama, da bi se ispostavilo da ih je samoizazvala kako bi svog sina perfidno približila kandžama sistema, par dana pre toga u njegovoj sobi pronašavši spisak devojaka iz razreda koje planira da ubije. Naravno, u dramskom pogledu se radi o Čehovljevoj pušci koja do kraja serije mora da na neki način opali, da bi smo okolišno bili usmereni i ka temama nasilja frustriranih belih muškaraca – osnovnoj ciljnoj grupi influensera poput Čarlija Kirka – prema ženama, te slobodnoj prodaji oružja.
Student koji je popio ulični ksanaks s fentanolom kako bi mogao duže da bude budan dok sprema ispit biva donet u stanju kliničke smrti. U prvoj fazi te linije priče, dr Robinovič se stara da roditeljima postepeno objasni da mozak njihovog sina više ne postoji, da bi nakon toga očigledno zadrtiju majku – igra je ekspertkinja za tumačenje takvih likova Samanta Slojan iz Ponoćne mise, koja će u novoj seriji Majka Flanagana igrati Kerinu poremećenu rodilju – morao nežno da približi ka pristajanju da dozvoli doniranje sinovljevih organa.
Iz staračkog doma je dopremljen dementni osamdesetpetogodišnjak čiji se respiratorni sistem približio kraju svog upotrebnog veka. Njegova sredovečna deca, brat i sestra, nalaze se pred etičkim izborom: pustiti ga da napusti svet u narednih par sati, ili ga maltretirati priključivanjem na aparate za veštačko disanje (a on sam je, dok je još bio lucidan, potpisao da se to ne čini)? S jedne strane, u ovom ogranku fabule imamo filozofiju dr Robinoviča da katkad valja prirodi ostaviti da obavi svoj užasni posao, dok paralelna idejna struja diskretno predstavlja humanistički imperativ pružanja pomoći u postupku racionalnog samoubistva.
Pitsburška hitna služba predstavlja košmar prosečnog Trampovog glasača
Sada prelazimo na malo neskrivenije propovedanje… Majka dovodi trudnu adolescentkinju na zakazani abortus. Uskoro se ispostavlja da je u pitanju tetka-spasiteljka koja se predstavlja kao majka, dok prava majka nedeljama pokušava svoje dete da natera na nastavak neželjene trudnoće. Sat otkucava, pošto od ponoći fetus ulazi u period razvoja kada će njegovo eliminisanje postati nezakonito, a jasno je za čiju ćemo pobedu u ratu za autonomiju ženskog tela navijati. Usput, na planu prikaza željenog potomstva, nekoliko epizoda kasnije imamo haotično preuranjeni porođaj surogat majke deteta muškog gej para, koje će odrasti u atmosferi razumevanja, podrške i nadasve ljubavi.
Na kraju, pomenimo još i bračni par čijem nevakcinisanom sinu bi valjalo lumbalnom punkcijom uzeti uzorak likvora (oca igra Devon Gamersal, znan nam kao Brajan Krakov iz Mog takozvanog života; podela uloga je zapravo izuzetna, a na stotine glumaca ima dovoljno vremena za razvijanje likova koji donose velike odluke u mikroprostoru). Majka, dok doktor Robinovič mudro zbori, maše mobilnim telefonom s kojeg u mozak redovno instalira svakovrsne teorije zavere.
Nema šta, sve zajedno to je konzervativčeva noćna mora, a najdrskije od svega je što autori serije Pitsburška hitna služba ne naturaju svoje stavove već ih predstavljaju kao činjenicu: kovid je stvaran, abortus je često ili barem ponekad opravdan, stručnjake bi trebalo slušati, asistirano samoubistvo i doniranje organa nisu grehovi… Ne zaboravimo ni liniju priče u kojoj bolnici finansiranoj iz poreza preti Damoklov mač u vidu prodaje korporativnom vlasniku: socijaldemokratija je najmanje loš od svih poznatih nam koncepata, liberalni kapitalizam je zlo u najavi.
A onda, da se dolije još malo soli na ranu, ceo zdravstveni tim se u dobroj meri sastoji od emigranata prve ili treće generacije. Mlada studentkinja Džavadi – lik po privilegovanosti najsličniji Vajlovom stažisti iz ER – jeste Iranka, ćerka uvažene, moćne doktorke koja nije rođena u Americi. Etničko poreklo stažistkinje Soares se razotkriva kada pokaže da razume frivolno konspirativno „ćućorenje“ koje tokom cele serije praktikuju dve medicinske sestre s Filipina. Stranci šarolikog religijskog statusa su okej, veli serija, i to ne stranci koji stižu donoseći bogatstvo već od soja što dolazi opremljen snovima, pameću i upornošću. Inače, jedna gospođa iz Nepala koja ne zna ni reč engleskog jezika će biti dovezena u bolnicu kao žrtva zločina iz mržnje.
Da ne bude zabune, sve što je prethodno razmotreno osvetljava jedan od mogućih uglova konzumiranja serije Pitsburška hitna služba. Scenarističko umeće od likova ne čini pamfletske kreature (stoga, radi se i o triku đavola koji vas je ubedio da ne postoji), a njihov broj je i blizak trocifrenosti, što znači da se podsvesna ideološka obrada nalazi između dva realistična flerta ili „comicreliefa“. Da ne bude ni zabrinutosti, praćenje navedenih mini-fabula nije preterano kontaminirano navođenjem detalja. Sva je prilika da ćete zaboraviti sve što ste upravo pročitali čim počnete da gledate seriju i uronite u koloplet njenih događaja i aktera. Opet, bojim se da ćete i seriju zaboraviti čim završite njeno gledanje, što je do ličnosti autora – časnog isporučioca televizijskog „kontenta“ koji se dokopao stadijuma karijere kada njegovi proizvodi imaju i šire značenjske zahvate.
