Amalgam čoveka i prostora

Ne postoji jedan grad, niti grad koji je isti za sve. Za geografa, grad je topografski ekosistem. Za ekonomistu, mašina za pravljenje novca. Za urbanistu, grad je problem koji treba racionalno rešiti. Za imigranta, mesto ispunjeno nadom i šansom za bolji život. Za političara, grad je koncentracija moći i uticaja, ali i prostor za privlačenje glasova projektima urbane obnove. A za ugostitelja, grad je mesto za privlačenje gostiju kafom, alkoholom i hranom. Za arhitektu, u pitanju je platno za projektovanje i artističko crtanje. Za turistu, grad su građevine koje valja fotografisati i podeliti na društvenim mrežama. Za rođaka sa sela, u pitanju je mesto nesnosne buke i saobraćajne gužve. Za rekreativnog trkača koji brine o svom zdravlju, grad je staza koju valja istrčati. Za demografa, grad je broj stanovnika, a za sociologa društvena laboratorija. I grad zaista jeste i sve ovo, kao i mnogo više od toga: verovatno najveće ljudsko otkriće, amalgam čoveka i prostora, te krajnje neobična, veličanstvena i kreativna kompleksnost.

Svaki grad je i mitologija. Prvi grad, Uruk, bio je dom za Gilgameša, dok se Damask, najstariji grad na svetu koji je i danas naseljen, u Bibliji spominje čak 39 puta. Prema judeohrišćanskim mitovima, grad je izmislio bratoubica Kain. Atinu je osnovala istoimena boginja nakon sukoba sa svojim stricem Posejdonom, a Rim je osnovao Romul koji je takođe ubio brata Rema. Osnove hrišćanske teologije postavio je Avgustin, kontrastirajući Vavilon i Jerusalim (grad zemaljski i grad božiji). Za početak islamskog kalendara uzima se trenutak kada je Muhamed zbog pretnji nasiljem napustio jedan grad, Meku, i došao u drugi, Medinu. Ovi konfliktni mitovi i legende delom prikrivaju, a delom impliciraju praktične izazove urbanog života. Međutim, ne definišu gradove kraljevi osnivači niti obesni bogovi, već njihova geografija, produktivnost, trgovina, inovativnost, kreativnost i, iznad svega, njihovi stanovnici ili ljudi.

Živimo u dobu poslednje velike migracije

Veliki urbani sociolog Robert Park sa Univerziteta u Čikagu još je 1920-ih rekao da postoje samo dve vrste ljudi: oni koji žive, i oni koji još ne žive u gradu. I zaista, Ujedinjene nacije su 2007. godine proglasile da, po prvi put u istoriji, više ljudi živi u gradovima nego u selima – njih 3.303.992.253 nasuprot 3.303.866.404. Broj stanovnika gradova raste za oko 180.000 svakog dana i pretpostavlja se da će do 2050. godine u gradovima živeti 75 odsto stanovnika sveta. Živimo u dobu poslednje velike migracije, bar kada je reč o planeti Zemlji. Po pet miliona ljudi više svakog meseca započinje život u gradovima tzv. zemalja u razvoju.

Kreativnost proizilazi iz kreativnih građana, a ne iz kreativnih građevina. Ne postoji automatizam prema kojem se kreativnost pojavljuje iz racionalnih planova urbanista i hrabrih rešenja arhitekata. Kreativne ideje pojavljuju se organski, spontano kao posledica kreativne međupovezanosti i društvene interakcije između ljudi i prostora

Tokio danas broji 37,4 miliona stanovnika, Delhi 28,5 miliona, Šangaj 25,5 miliona, Sao Paolo i Meksiko Siti po 21,6 miliona, a Kairo, Mumbaj i Peking po oko 20 miliona. Treba li podsetiti da cela Republika Srbija broji manje od 7 miliona ljudi? Gradovi koji su nam relativno nepoznati, poput Dake u Bangladešu ili Čungkinga u Kini, danas broje 19, odnosno 15 miliona stanovnika, dok su npr. Lagos i Kinšasa u Africi domovi za po 13 miliona ljudi. Dakle, iako su prelaženje većih razdaljina ili komunikacija putem digitalnih tehnologija postali i jednostavniji i jeftiniji nego ikad, građani sveta ubrzano se koncentrišu ili načičkavaju u gradove, jedni kraj drugih. Gradovi su trijumfovali. Svet nije ravna ploča, ali zato jeste popločan. Pa ipak, da li su svetski gradovi popločani i – dobrim namerama?

Metamorfoze gradova

Grad je i refleksija društva u prostoru. Iz tih razloga, grad je odraz odnosa moći u datom društvu. Baron Osman je u 19. veku stvorio legendarne široke i elegantne bulevare Pariza da bi – osujetio pobune i prateće barikade nezadovoljnih građana tokom diktature Luja Napoleona. Uzane i vijugave ulice srednjovekovnog Pariza srušene su zato što širokim bulevarom može da prođe konjica i vojna baterija za razbijanje urbanog nezadovoljstva, a tek zatim da bi nova buržoazija u prijatnoj šetnji osmatrala izloge i kupovala robu i usluge.

Naši gradovi zato i danas jesu mesta za život koja se mahom osmišljavaju, planiraju, organizuju i grade po ukusima i interesima belih, srednjeklasnih i desnorukih muškaraca za volanom automobila. Gradovi bi izgledali sasvim drugačije kao prostori prilagođeni radnicima, penzionerima, biciklistima ili deci.

Probajmo samo da zamislimo ovu urbanu transformaciju ili metamorfozu, a da u pitanju nisu bodrijarovski ili hiper-realni prostori poput Diznilenda ili Las Vegasa za onu stvarnu ili pak odraslu decu? Oduvek su postojali odvažni i utopijski projekti redefinisanja ili novih promišljanja gradova, neretko i pod uticajem raznih antiurbanih politika, romantičarskih ideologija, ali i tehnokratskih vizija. U poslednjih nekoliko decenija, pojavljuju se i zamisli i realnosti raznih metamorfoza gradova, takozvani kreativni gradovi, postindustrijski gradovi, pametni gradovi itd., iako sa ograničenim uspehom. Jer, da bi ove vizije postale uspešne, neophodno je razumeti šta grad zaista čini gradom, a to su – blizina, gustina i susret.

Kreativni grad?

Bilbao na severu Španije je tokom 1980-ih godina bio zapušteni industrijski i ribarski gradić, sa visokom stopom nezaposlenosti i gotovo nimalo turista. Danas je u pitanju bogati i globalni turistički centar, te središte moderne arhitekture, kulture i umetnosti. Ovu metamorfozu omogućila je dalekovida lokalna vlast koja je, uz mnogo truda, ali i dobrih ideja i projekata, 1991. godine ubedila Fondaciju Gugenhajm da u Bilbaou otvori svoj muzej. Za lokaciju je izabrana svojevremeno velika i uspešna, ali već decenijama propala i napuštena fabrika čelika, kao i brodogradilište na obali Atlantika.

Naši gradovi zato i danas jesu mesta za život koja se mahom osmišljavaju, planiraju, organizuju i grade po ukusima i interesima belih, srednjeklasnih i desnorukih muškaraca za volanom automobila. Gradovi bi izgledali sasvim drugačije kao prostori prilagođeni radnicima, penzionerima, biciklistima ili deci

Na slobodnom međunarodnom konkursu za arhitektonsko rešenje, pobedio je superzvezda Frenk Geri iz Los Anđelesa sa dekonstruktivističkim dizajnom od titanijumskih i staklenih oblina, i koje se danas smatra za remek-delo savremene arhitekture. Dok je Gugenhajmov muzej u Bilbaou danas jedan od najboljih svetskih muzeja moderne i savremene umetnosti. Samo u prve tri godine, 4 miliona turista je posetilo Bilbao, donoseći oko 500 miliona evra u posrnulu gradsku ekonomiju. Otvoreno je na hiljade novih radnih mesta, a grad je iznova izmislio samog sebe. Bio je to neverovatno uspešan primer urbane obnove putem kulture, a koji se i naziva „Bilbao efekat“, i koji su mnogi gradovi pokušali da imitiraju.

Abu Dabi kao Pariz i Njujork

Na primer, Šefild. Zbog izuzetnog nasleđa popularne kulture (Džo Koker, Def Lepard, Kabare Volter, Palp, Arktik Mankis itd.), lokalne vlasti Šefilda odlučuju da u gradu otvore tzv. Nacionalni centar za popularnu muziku. Centar i muzej su otvoreni, ali jednostavno nije bilo posetilaca, niti bilo kakvog „efekta“. Samo pet godina nakon otvaranja, objekat je ugašen uz gubitke od preko milion funti. Slično tome, na ostrvu Sadijat u Abu Dabiju, lokalne vlasti planiraju otvaranje čak osam vrhunskih muzeja (već je otvoren Luvr Abu Dabi, a planira se i Gugenhajm Abu Dabi). Međutim, postoji opravdana skepsa da će Abu Dabi iznova izmisliti samog sebe kao umetničko središte ili kao centar međunarodnog kulturnog turizma poput Pariza i Njujorka, umesto dosadašnje prepoznatljivosti jedino po šoping molovima, kockarnicama, marinama i golf terenima.

Kako stvoriti kreativni grad? Kreativnost proizilazi iz kreativnih građana, a ne iz kreativnih građevina. Ne postoji automatizam prema kojem se kreativnost pojavljuje iz racionalnih planova urbanista i hrabrih rešenja arhitekata. Kreativne ideje pojavljuju se organski, spontano, odozdo ili grassroots, kao posledica kreativne međupovezanosti i društvene interakcije između ljudi i prostora. Dok su planovi lokalnih i državnih inicijativa odozgo, razni „kulturni parkovi“ ili „kreativni distrikti“, isuviše često tek mrtvorođena urbanistička rešenja na papiru ili u prostoru. I koja neće magično stvoriti ekonomsku ili kulturnu revoluciju, niti proizvesti metamorfozu nekog zapuštenog grada. „Kreativni gradovi“ bez kreativnih ljudi osuđeni su na propast.