Spektakularna vojna parada „Korak pobednika“, kojoj je predsednik Srbije i samozvani vrhovni komandant Aleksandar Vučić dao ocenu „vrlo dobro“, što i jeste sa vojničkog stanovišta jer su pripadnici Vojske Srbije (VS) to izveli maksimalno profesionalno, uz velika odricanja, otvorila je i jednu drugu stvar – da li je bilo potrebno toliko iscrpljivanja ljudstva, a i tehnike, jer se radi o prilično zastarelim sredstvima, od kojih su neka učestvovala i u paradama 1975. i 1985. godine.
Zašto se to radilo – iz prostog razloga što Vučiću niko u Ministarstvu odbrane ne sme da se suprotstavi – kad on nešto zamisli, to je tako, onaj ko se pobuni, bude smenjen ili penzionisan, to je već postalo pravilo.
Od 10.000 pripadnika Vojske Srbije koji učestvuju u paradi „najvećoj u istoriji na Zapadnom Balkanu“ (Vučićeve reči), kako su svesno slagali javnost režimski i prorežimski mediji, pojavilo se njih 5.000-6.000, a i to je preveliko naprezanje ne samo za te ljude, nego i za sistem odbrane, jer VS je „desetkovana“, drastično ih je manje nego kad je „bivši režim“, kako vole da kažu, uveo profesionalizaciju.
Brojke su neumoljive, a i lako proverljive, jer Srbija, po odredbama Dejtonskog sporazuma, mora, kao i Hrvatska i BiH, međusobno da razmenjuje podatke o broju vojnika i naoružanja, sve uz posredovanje međunarodne zajednice. U prevodu, to znači da vojna delegacija iz Hrvatske ili BiH dođe u kontrolu bilo kojeg skladišta ili kasarne u Srbiji. I obrnuto.
Kada je zaživela profesionalizacija, Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije su imali oko 28.000 pripadnika, od toga oko 18.000 vojnika. Danas je cifra drastično niža. Daj bože da ih imamo 10.000, kaže za Radar jedan aktivni oficir
Kada je zaživela profesionalizacija, Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije su imali oko 28.000 pripadnika, od toga oko 18.000 vojnika. Danas je cifra drastično niža. Daj bože da ih imamo 10.000, kaže za Radar jedan aktivni oficir, koji muku muči sa ljudstvom. On dodaje da je za paradu dovedeno sve iz kasarni, uključujući i kuvare, ostalo je samo neophodno obezbeđenje. I delovi jedinica prema Kosovu, ali nekompletni.
Posebna priča su sredstva dovedena na paradu, od oklopnih nadalje, jer, kome treba prikazati moć da ti tutnji šezdesetak tenkova, isto toliko oklopnih transportera, razni kamioni i PVO sredstva, miloši, lazari, aleksandri, ujedinitelji…
Vučićevi manevri
Kada je bio ministar odbrane, Aleksandar Vulin je pričao, uoči neke vežbe na Pešteru ili Goliji, a raznorazni informeri to još „dosoljavali“, kako će biti više od 100 tenkova, a kada je autor ovog teksta napisao da je to nemoguće, jer vojska nema posade za 100 tenkova, ministar ga je nazvao lažovom. Posle nekog vremena, nova vežba i sam „vrhovni“ Vučić prizna da nemamo 100 posada za tenkove. A Vojska ima nekih 250 tenkova M-84 i još 20 doniranih ruskih T-72. Ali, nema ko da ih vozi, nedostaju posade, ljudi odlaze iz vojske ne zbog plata, koje su iznad proseka, nego zbog šikaniranja i međuljudskih odnosa, protežiranja podobnih, što su česti slučajevi. Na čelo jedinica, posebno onih nižih, postavljaju se neretko ljudi koji nemaju svoj stav, nego znaju samo reći „razumem“. Ko nije takav – smenjuje se.
Propisi o platama za specijalne jedinice, koje je Vučić protivzakonito naredio (jer to donose Vlada i Ministarstvo odbrane), dodatno su pogoršali stanje, posebno to da se u „specijalce“ u 21. veku može primiti osoba koja nije bila u stanju završiti srednju školu. Kako taj da rukuje savremenim sredstvima? „Nije ovo situacija iz Drugog svetskog rata, kad jedan ruski snajperista, pastir, u Lenjingradu ubija stotine Nemaca. Sada postoje savremena elektronska sredstva, i ajde da ‚mozgovi‘ koji su to smislili objasne kako će ti koji su jedva završili osnovnu školu da ih primene“, kaže jedan bivši specijalac. „A možeš zamisliti kako se oseća jedan pukovnik ili major, kad zna da vojnik po ugovoru ima obećanu početnu platu od 2.000 evra, daleko, daleko veću od njihove. Zar to nije poniženje? Pukovnik sa ratnim stažom i svim završenim vojnim usavršavanjima, ne može da dogura do 200.000 dinara mesečno.“
Vojsku napušta sve više oficira, pogotovo onih tehničke struke, koji lako pronalaze posao u stranim kompanijama. Ministarstvo odbrane je to proglasilo za službenu tajnu, pa se na sajtu pojavljuju samo neke besmislene uredbe
Zbog toga vojsku napušta sve više oficira, pogotovo onih tehničke struke, koji lako pronalaze posao u stranim kompanijama. Nakon što su neki novinari pre nekoliko godina počeli da pomno čitaju Službeni vojni list, gde se objavljuju ukazi o prestanku aktivne vojne službe, Ministarstvo odbrane je to proglasilo za službenu tajnu, pa se na sajtu pojavljuju samo neke besmislene uredbe.
Ko je na čelu Vojske Srbije i Ministarstva odbrane? Načelnik Generalštaba je general (najviši čin, pandan američkom generalu sa četiri zvezdice) Milan Mojsilović kome se izgledno „smeši“ penzionisanje, zbog godina, a za šta je odavno mogao da podnese zahtev. Mojsilović, tenkista, na čelu Generalštaba je od 2018. godine, a pre toga bio je vojni izaslanik pri komandi NATO u Briselu (2013-2017).
Prošao je rat na Kosovu kao načelnik štaba 243. mehanizovane brigade, potom 15. oklopne brigade, bio komandant Kopnene vojske 2011-2013. i onda je pristao da bude Vučićeva „krpa za otiranje“. „Da su znali generali Dragan Kolundžija i Mladen Ćirković, koji su ga vojnički ’stvorili‘, šta će od njega ispasti, ne bi ga vodili kroz karijeru“, kaže bivši tenkista. Mojsilović je rodom iz Kosovske Mitrovice, školovao se, zbog očevog posla, u Moskvi, a jedno vreme je u vojsci na skoro svim funkcijama bio „kosovski klan“.
Bez obzira na to ko će niti novi načelnik Generalštaba, siva eminencija u kadrovanju u Vojsci je direktor Vojnobezbednosne agencije general-potpukovnik Đuro Jovanić, osoba od najvećeg Vučićevog poverenja.
Novi načelnik Generalštaba, to je izvesno, biće dosadašnji zamenik general-potpukovnik Tiosav Janković rodom iz Kremne kod Užica, oficir koji je jedan od zaslužnih za obaranje američkog „stelt bombardera“ kod Buđanovaca. Pre Mojsilovića, načelnik Generalštaba bio je general Ljubiša Diković, koji je u vojsci protežirao svoje zemljake, pa su oficiri Generalštab zvali „Užička republika“ ili „podoficirski kor“ (aludirajući na to da je Diković pre Vojne akademije završio srednju školu Kopnene vojske u Sarajevu, pa je svoje kolege postavljao na funkcije).
Đuro „Kutlača“ Jovanić kao siva eminencija
Bez obzira na to ko će niti novi načelnik Generalštaba, siva eminencija u kadrovanju u Vojsci je direktor Vojnobezbednosne agencije general-potpukovnik Đuro Jovanić, osoba od najvećeg Vučićevog poverenja, koji mu je nekad bio ađutant i zahvaljujući tome brzinski napredovao. Đuro „Kutlača“ kako ga zovu u Vojsci (zbog toga što je završio smer za intendante na Vojnoj akademiji, a karijeru počeo kao upravnik vojničkog restorana na aerodromu u Somboru), sve je samo ne glup čovek, ali je na vreme shvatio da se napreduje poslušnošću, a ne poštovanjem propisa.
Kako se oseća jedan pukovnik ili major, kad zna da vojnik po ugovoru ima početnu platu od 2.000 evra, daleko, daleko veću od njihove. Zar to nije poniženje? Pukovnik sa ratnim stažom i svim završenim vojnim usavršavanjima, ne može da dogura do 200.000 dinara mesečno
VBA je služba koja je duboko pustila svoje pipke u sve pore društva, oni najbolji su otišli u penziju, a primljeni su neki novi, po partijskoj preporuci, isto tako slepo poslušni, koji šikaniraju ljude po kasarnama ako samo posumnjaju da su neki od njih bili privatno na protestima opozicije. Najnoviji primer, oni vojnici koji su na paradi 20. oktobra u Bulevaru Mihajla Pupina pozdravljali studente i građane kojima nije bio dozvoljen pristup, odmah su se našli pod istragom VBA i sigurno će snositi posledice.
Što se intendanata tiče, to je, kažu oficiri, najunosniji smer koji treba završiti, bar kako sad stvari stoje. Pored Jovanića, tu su i pomoćnik ministra odbrane brigadni general Goran Momčilović, pre toga šef kabineta ministra odbrane, sada zadužen za finansije, donedavni načelnik Uprave za odnose sa javnošću brigadni general Mihailo Zogović, šef Vojnog kabineta predsednika Republike brigadni general Predrag Kraljević (pre toga šef Mojsilovićevog kabineta), kao i još neki.
Kad je reč o Upravi za odnose sa javnošću, na njeno čelo je, posle odlaska Zogovića došao pukovnik Dalibor Tomić, koji nema nikakvo iskustvo u toj oblasti niti u radu sa medijima. Ta uprave se, pod Zogovićem, pretvorila u puko propagandno sredstvo ministra i vlasti, pa se svakodnevno objavljuju saopštenja da je neka jedinica održala redovnu obuku.
Osoba od velikog kadrovskog uticaja je i vršilac dužnosti pomoćnika ministra odbrane, penzionisani general Siniša Radović (61), takođe sa Kosova, vojni policajac, koji je u prethodnom periodu bio šef kabineta nekoliko ministara, a bio je i načelnik Vojnog kabineta predsednika Srbije.
Vojska ima nekih 250 tenkova M-84 i još 20 doniranih ruskih T-72. Ali, nema ko da ih vozi, nedostaju posade, ljudi odlaze iz vojske ne zbog plata, koje su iznad proseka, nego zbog šikaniranja i međuljudskih odnosa
Vršilac dužnosti sekretara Ministarstva je Nebojša Nikolić, Vulinov kadar, koji je prethodno bio u dva navrata predsednik Višeg vojnog disciplinskog suda (2006-2015.i 2017-1018) i donosio čudne odluke na štetu starešina koje su prijavljivale kriminal u vojsci.
U Ministarstvu su na najvišim funkcijama i još dva penzionera – Mile Jelić, nekadašnji komandant 252. oklopne brigade i potom glavni inspektor Inspektorata odbrane (koje je bilo i biće telo koje se ne oglašava niti radi svoj posao) i posle načelnik Uprave za kadrove, kao i v.d. pomoćnika ministra Predrag Bandić, general koji je kao komandant 204. vazduhoplovne brigade protivzakonito naredio da 13. marta 2015. godine poleti helikopter za Novi Pazar, što je rezultiralo smrću sedam osoba. Bandić je za nagradu poslan za vojnog predstavnika pri NATO u Briselu, a onda postao pomoćnik ministra. I Bandić i Jelić, kao i Zogović (kao aktivni oficir) viđani su na mitinzima podrške Vučiću.
Šta sve možeš kad si „Kobra“
Oficir kome se sprema penzionisanje je i brigadni general Miroslav Talijan, komandant 72. Specijalne brigade, jer očigledno nije po volji Vučiću zbog svog stava da se proces prijema u specijalce mora do kraja ispoštovati, kao i predviđeni kriterijumi, pa je zato popunjenost manja od one koju su Vučić i Gašić planirali. Navodno je zbog toga nedavno došlo i do oštre polemike. Talijanu je zamereno i što se nije ogradio od prijateljstva sa smenjenim komandantom SAJ, pukovnikom Spasojem Vulevićem. Njih dvojica su zajedno završili, u istoj klasi, i Vojnu gimnaziju i Vojnu akademiju. Talijan je učestvovao u svim ratnim dejstvima na Kosovu, prošao sve funkcije u Korpusu specijalnih jedinica i 72. specijalnoj brigadi, bio je i zamenik komandanta „Kobri“, pa načelnik Vojne akademije…
Komandant „Kobri“ pukovnik Darko Đošić je dugo godina bio Vučićev šef obezbeđenja i lični pratilac, pa je valjda iz tog razloga došao na funkciju, zbog slepe odanosti i spremnosti da izvrši svako naređenje samozvanog vrhovnog komandanta, bez saglasnosti načelnika Generalštaba, kome je jedinica podređena. „Kobre“ čuvaju sve i svakoga, nekad i protivzakonito (to je nasleđe i od prethodne vlasti), ali je slučaj iz Novog Sada pokazao da su prekoračili svoja ovlašćenja. I ostaće za to nekažnjeni, kao i u nekim ranijim slučajevima.
Na čelo jedinica, posebno onih nižih, postavljaju se neretko ljudi koji nemaju svoj stav, nego znaju samo reći „razumem“. Ko nije takav – smenjuje se
Na čelu Vojne policije je general-major Milan Lazić, a jedinice pod njegovom komandom (3. i 5. bataljon) su uoči studentskih i građanskih mirnih protesta 15. marta u kasarni u Topčideru vežbali suzbijanje demonstracija, sve sa štitovima i borbenim oklopnim vozilima. Kada su fotografije dospele u javnost, nadležni su se okomili na trojicu-četvoricu ljudi da su ih oni dali novinaru. Igrom slučaja, a na žalost ljudi iz Vojne policije i VBA, ti ljudi su bili u kordonu koji je vežbao, pa nikako nisu mogli da snime fotografije. Čitav slučaj je sad na sudu, pa će se čekati epilog.
Što se smene na čelu 63. padobranske brigade tiče, mediji su, pozivajući se na izjavu jednog penzionisanog generala, objavili da je smenjen komandant Nenad Zonić. Zonić, iskusni ratnik i vrhunski starešina, smenjen je još u martu, kad je bio talas smenjivanja, ukazom, a koga bi drugog, nego „vrhovnog“ Aleksandra Vučića.
