Još od ekonomskog buma u vreme administracije predsednika Ronalda Regana, osamdesetih godina prošlog veka, pripadnici inostranih elita Amerikancima govore da su nasamareni – da su kresanja poreza i regulative rizična, pa i nepotrebna mera za podsticanje rasta. Zemlje koje svojim građanima obezbeđuju izdašne beneficije za dečiju zaštitu, a biznis opterećuju birokratskim procedurama, i dalje uživaju ekvivalentan nivo prihoda, glasi njihov argument. Zašto onda pribegavati sirovoj, kaubojskoj ekonomiji?
Dva razloga se izdvajaju. Prvo, rast prihoda u Sjedinjenim Državama u poslednjih deset godina daleko je veći nego u zemljama poput Kanade i Nemačke – u nekim slučajevima i do 20 odsto. Slično je i kad se posmatraju tržišta hartija od vrednosti: berzanski indeks S&P je od 2015. porastao za 250 procenata, dvostruko više nego indeksi u ostalim članicama Grupe sedam.
Rast prihoda u SAD u poslednjih deset godina daleko je veći nego u zemljama poput Kanade i Nemačke – u nekim slučajevima i do 20 odsto. Slično je i s tržištima hartija od vrednosti: berzanski indeks S&P je od 2015. narastao dvostruko više nego indeksi u ostalim članicama G7
Ukazivanje na drugi razlog za posledicu bi moglo da ima da mi bude zabranjeno da bilo gde u Evropi nazdravljam portom ili višnjevačom: Stari kontintent, kao i dobar deo ostatka sveta, grebe se o američku kaubojsku ekonomiju.
Administracija Donalda Trampa rado u fokus stavlja odbranu, krititikući Evropu i Južnu Koreju što u tu svrhu ne izdvajaju onoliko koliko mogu. Ali u tom argumentu ima više od puke statistike koja pokazuje da SAD za odbranu izdvajaju 3,5 odsto bruto društvenog proizvoda naspram, recimo, Austrije gde je to na nivou od 0,8 ili Norveške – 1,6 odsto (a ova potonja se pritom i graniči s Rusijom). Tako da ne samo da su norveški frojdovi i alpski predeli neutralne Austrije bezbedniji zahvaljujući američkim revolverašima, nego im njihova zaštita ostavlja više novca za obilato finansiranje školstva i zdravstvene zaštite.
Povrh toga, a bez obzira na značajna davanja za odbranu, američkim novcem se finansira i popunjavanje svetskog ormarića s lekovima. Na zemlju u kojoj živi manje od pet odsto svetskog stanovništva otpada polovina globalnih ulaganja u farmaceutska istraživanja i razvoj (R&D). Nasuprot tome, Velika Britanija za istraživanje novih lekova izdvaja samo 0,28 odsto svog BDP-a, ili trećinu onog što u te svrhe izdvaja Amerika.
Potom, kad farmaceutske kompanije uskliknu „Eureka, pronašli smo novi lek!“, laki dodir američkog sistema regulacije cena tim firmama omogućava da veliki deo troškova za R&D nadoknade novcem koje američke porodice troše da bi te lekove kupile. Ali kad Šveđani ili Belgijanci naprave neki farmaceutski proboj – bilo je da je u pitanju lek za epilepsiju ili migrenu – američki potrošači na kraju za te lekove, koji su im potrebni da bi zaustavili nekontrolisano trzanje udova ili nesnosne glavobolje, plaćaju i do dva i po puta višu cenu. Da nema grebanja o Ameriku, na stotine tih lekova ne bi prešlo put od test faze do ormarića s lekovima. Američka domaćinstva plaćaju cenu novih naučnih otkrića.
Kad je reč o energentima, američka revolucija na polju eksploatacije uljnih škriljaca ne samo da je transformisala energetski profil Severne Amerike, nego i stabilizovala globalne cene nafte. Kada je u to vreme predsednički kandidat Regan 1980. kao rešenje za energetsku krizu predoložio eksploataciju uljnih škriljaca, tadašnji predsednik Džimi Karter je na to reagovao s indignacijom. Karter je po obrazovanju bio inženjer, dok je Regan bio samo holivudski kauboj. Pa ipak su danas, uprkos ratu između Rusije i Ukrajine, kao i tome što jemenski Huti ispaljuju projektile preko Crvenog mora (kroz koje vodi jedan od vitalnih pravaca globalnog pomorskog saobraćaja, prim.), cene nafte gotovo dosadno stabilne. A kada je Rusija zavrnula slavine gasovoda kroz koje je njen gas stizao do Evrope, ona poslovična konjica koja stiže kao spas u poslednji čas imala je formu tečnog prirodnog gasa utovarenog u lukama u Teksasu i Luizijani.
Rezervama uljnih škriljaca raspolažu i Francuska i Nemačka, ali bi se uposlenici regulatornih tela u ovim zemljama radije bacili pred rovokopače nego što bi se posvetili razvijanju ovih resursa
Nisu, naravno, SAD jedino mesto koje obiluje gasom i naftom iz uljnih škriljaca. Geološki izveštaji pokazuju kako rezerve uljnih škriljaca leže ispod Pariskog basena, kao što ih, u slučaju Nemačke, ima i u Donjoj Saksoniji; ali uposlenici regulatornih tela u ovim zemljama radije bi se bacili pred rovokopače nego što bi se posvetili razvijanju ovih resursa.
Na planu tehnologije, Silicijumska dolina i mašinerija američkog preduzetničkog kapitala u grebatore pretvara najveći deo ostatka sveta. Zahvaljujući podsticajima u vidu labave regulative, zakona koji ne gledaju prestrogo na bankrotstva i neustrašive startap kulture, SAD privlače preduzetnički kapital u obimu od 300 milijardi dolara – pet puta više po glavi stanovnika nego nordijske zemlje, koje privlače samo pet milijardi.
SAD su i sedište tri puta više startap „jednoroga“ (novonastalih kompanija čija procenjena vrednost premašuje milijardu dolara) nego Evropska unija, a neki od njih izrasli su u gigante kakve su danas Envidija ili Gugl. Ali Amerika dopušta i neuspehe, budući da skoro 70 odsto startapova prestane s radom u prvih pet godina. Ovaj mlin daje zamah prodorima, i to je razlog što se investitorima diže kosa na glavi kad im regulatori iz Evropske komisije zaprete da će ih pridaviti.
Imajući na umu ovaj nepobitno svekoliki, delovanjem tržišta pokretani uspeh Amerike, Trampova administracija rizikuje da taj model potkopa ulaskom u vlasništvo privatnih kompanija – od Intela, u kome savezna država pretenduje na 10 odsto vlasništva, do Palantira, vanredno uspešne firme iz sektora odbrambene industrije, te avionautičkog giganta Boinga – koje su sada na nišanu ministra trgovine Hauarda Lutnika. Ne bi li Republikanska partija trebalo da bude zabrinuta zbog presedana koji Tramp uspostavlja ovim upadom u korporativne upravne odbore? Možda imaju poverenja u Trampovu verziju državnog kapitalizma, ali šta kad na njegovo mesto dođe neko drugi, bio republikanac ili demokrata?
Govorio sam nedavno na jednoj investicionoj konferenciji u Seulu, na kojoj sam bio jedan od malobrojnih Amerikanaca. Iz slušalica koje sam koristio da bih slušao prevod dopirale su reči brojnih korejskih govornika koji su klijente upozoravali da „ukoliko žele da zarade u tehnološkom sektoru ili na polju veštačke inteligencije, svoj novac moraju da usmere ka SAD“. U prvi mah sam bio iznenađen, budući da su tamošnje firme poput Samsunga, LG i SK Hajniksa okretni tržišni igrači. Ali unutar Južne Koreje postoji osećaj da ovi brendovi jednostavno ne mogu da se mere s kompanijama poput Orakla ili Palantira.
Istina je: Amerika izgleda kao kauboj i njena arogancija iritira pristojno društvo. Ali isti taj kauboj bandite drži na odstojanju, popunjava apoteke čitavog sveta, a evropske satelite transportuje do orbite
Na koju god stranu da se okrenete, svuda ćete naići na američko liderstvo. Pogledajte naniže, i videćete kako se uljani škriljci izvlače iz zemlje; pogledajte naviše i videćete da 70 odsto evropskih kompanija koristi američke klaud servise; pogledajte još malo naviše i videćete kako se raketama napravljenim u Blu oridžinu (u vlasništvu Džefa Bezosa, prim.) i SpejsIksu (u vlasništvu Ilona Maska, prim.) evropski sateliti šalju u orbitu.
Dakle, istina je: Amerika izgleda kao kauboj – čizme su joj umrljane uljnim škriljcima, u džepovima ne drži mnogo novca zbog izdvajanja za odbranu, a njena arogancija iritira pristojno društvo. Ali isti taj kauboj bandite drži na odstojanju, popunjava apoteke čitavog sveta, a satelite transportuje do orbite. Ako regulatori kauboja primoraju da mamuze okači o klin, grebatore čeka sporija vožnja po džombastijem terenu.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
