Poslednjom linijom odbrane u Ćacilendu Aleksandar Vučić je otkrio ko su glavni oslonci njegove autokratske vlasti. Tim „zabranjenim gradom“ defilovali su pojedinci koji su u vreme njegove vlasti došli do državnih funkcija, delovi njegove finansijske elite koja se enormno obogatila i oni sa bogatim krivičnim dosijeima. Nije retkost bila i da se u jednom posetiocu steknu sve tri kategorije. Pod šatorima u Pionirskom parku kod zgrade Predsedništva moglo se videti veoma zanimljivo društvo. Dolazili su predsednik države, njegov brat i punoletni sin, pa državni funkcioneri svih nivoa, čak i oni osuđeni, kao Dijana Hrkalović. Dolazili su direktori mnogih institucija i državnih firmi koji su dovodili zaposlene pod pretnjom otkazom. Zatim oni zaduženi samo za nasilje – od ljudi Milana Radoičića i Zvonka Veselinovića, kao i Vladimira Mandića, pa huligana dva najveće kluba, sitnih narko-dilera i makroa, do onih iz firme za obezbeđenje, bliske vlastima, među kojima su takođe mnogi sa krivičnim dosijeima.
Da se pokaže brojnost tu su bili beskućnici i najsiromašniji koji su zloupotrebljavani i ucenjivani. Bilo je tamo i nekoliko studenata 2.0, koji su u početku služili kao opravdanje, koje je već uveliko besmisleno. Sve ove mehanizme smo imali u Srbiji i krajem prošlog veka sa jednim drugim autokratom, pokojnim Slobodanom Miloševićem. Dve i po decenije kasnije njegov ministar informisanja nije smislio ništa bolje. Osim istih metoda ima čak i iste ljude. U Vučićevom izvođenju to više liči na lošu parodiju stradanja devedesetih godina. Čak je i „crvene beretke“, koje su za Miloševićeve protivnike bile eskadron smrti, sveo na Ćacilend. Ispod Radara nije prošlo da su među pripadnicima raspuštene JSO koji su tamo došli bila i dvojica istaknutih Miloševićevih pukovnika, koji su zaštićeni pod Vučićem od pravosudnog progona. U slučaju pokojnog Miloševića i sada Vučića nisu samo slični načini vladanja uz upotrebu istih ljudi već takva vlast proizvodi i istu posledicu za društvo – nepravdu. Ona se sada ogoljeno vidi u Ćacilendu. Vučića brane i oni kojima znači što će dobiti nekoliko hiljada dinara ili neku drugu sitnu sinekuru za boravak tamo, ali i njegov kum Nikola Petrović koji je došao do enormnog bogatstva. O ovim čuvarima Vučića, osim Radara, svedoče i brojne fotografije.
Pukovnici iz „crvenih beretki“
Dvojica penzionisanih pukovnika „crvenih beretki“, jedinice koju je DB Srbije osnovala maja 1991, nalaze se na fotografiji sa potpredsednicom Pokrajinske vlade Vojvodine Sandrom Božić, nekadašnjom poslanicom SNS-a koja je bila član Odbora za stabilizaciju i pridruživanje Srbije Evropskoj uniji i član odbora prijateljstva sa mnogim državama, većinom članica EU, ali i SAD, Velike Britanije, Japana… Zajedno sa njom i još jednom ženom su Živojin Ivanović – Žika Crnogorac i Radojica Raja Božović, koji su bili od osnivanja u „crvenim beretkama“, jedinici koja je kasnije prerasla u JSO.
Ivanović se nije krio u Ćacilendu i čak je u martu kamerama zabeleženo kako štapom udara muškarca koji je snimao šta se tamo dešava. Nema podataka da je taj dokumentovani napad odmakao dalje od predistrage. Za razliku od njega – njegov saborac Radojica Božović, čije ime je decenijama punilo stranice crne i sportske hronike, bio je mnogo diskretniji u Ćacilendu. Obojica su imala istaknutu ulogu u obeležavanju dana jedinice tada već JSO – 4. maja 1997, kada ih je posetio Slobodan Milošević u prisustvu sada haških osuđenika – šefa DB Jovice Stanišića i njegovog zamenika Franka Simatovića. To se vidi i na video-snimku koji je poslužio kad dokaz na mnogim suđenjima u Haškom tribunalu. Oba pukovnika raportiraju, a Božoviću se Milošević i lično obraća. Ivanoviću i Božoviću se pominju imena u dokumentima Haškog tribunala vezano za ratne zločine.
Pod šatorima u Pionirskom parku kod zgrade Predsedništva može se videti zanimljivo društvo, predsednik države, njegov brat i punoletni sin, pa državni funkcioneri svih nivoa, čak i oni osuđeni, direktori mnogih institucija i državnih firmi, ljudi Milana Radoičića i Zvonka Veselinovića, kao i Vladimira Mandića…
Pukovnik Ivanović je pre „crvenih beretki“ bio vodnik u JNA, a pripadnik beretki je od samog nastanka. Bio je među onima koji su birali prve pripadnike kao instruktor u kampu u Golubiću, a u različitim periodima bio je i komandant „crvenih beretki“. Učestvovao je u prvim sukobima u Hrvatskoj u Glini 26. juna 1991. Takođe i u ratnim dejstvima u BIH, u Brčkom i drugim mestima, što se spominje u dokumentima iz Haškog tribunala, kao i da je bio komandant kada su počinjeni neki zločini.
Pukovnik Božović zbog ovih ratnih dejstava imao je samo neznatnih problema. Stanišić i Simatović, koji su pravosnažno osuđeni 31. maja 2023. na po 15 godina zatvora, krivi su između ostalog i za ratne zločine u Doboju koji se pripisuju „crvenim beretkama“. Njima je tamo komandovao, kako je utvrđeno, Radojica Božović. Osim dokumenata koji otkrivaju da je bio jedan od glavnih komandanata srpskih snaga u tom trenutku na tom prostoru, o njegovoj ulozi govore i svedoci, između ostalog i zaštićeni svedok RFJ-165, koji je bio njegov podređeni u beretkama. Fond za humanitarno pravo (FHP) podneo je 21. juna 2017. Tužilaštvu za ratne zločine (TRZ) krivičnu prijavu protiv Božovića kao i protiv još dvojice pripadnika ove jedinice zbog zločina počinjenih u Doboju. Navedeno je da su u periodu od maja do avgusta 1992. proterali nekoliko stotina Bošnjaka iz dobojskog sela Bukovačke Čivčije, da su pljačkali civile, te da su zlostavljali civile u Okružnom zatvoru u Doboju.
FHP je tada saopštio da se „pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu od marta 2016. vodi postupak protiv Dušana Vukovića, tada stražara Okružnog zatvora u Doboju, zbog mučenja više zatočenih lica tokom 1992. i 1993, od kojih je jedno preminulo od posledica fizičkog zlostavljanja. Ovim postupkom nisu obuhvaćena druga lica odgovorna za zločine počinjene kako u zatvoru u Doboju, tako i u samom gradu tokom trajanja sukoba. Mada TRZ u optužnici navodi da su pripadnici ’crvenih beretki’ izvršili zločine u Okružnom zatvoru u Doboju, u njoj se netačno ističe da je njihov identitet nepoznat. Zločini ’crvenih beretki’ u Doboju, pa i u dobojskom zatvoru su, naime, opisani u presudi MKSJ u predmetu Stanišić i Simatović (posebno na str. 265 i dalje), a glavni osumnjičeni za te zločine su u njoj i identifikovani“. U istom saopštenju FHP konstatuje: „Iako je Tužilaštvo Haškog tribunala označilo upravo Živojina Ivanovića i druge pripadnike JSO kao odgovorne za počinjene zločine, do danas nijedan pripadnik te jedinice nije procesuiran, niti postoje podaci da je Tužilaštvo za ratne zločine pokrenulo istragu protiv njih.“ Za sudbinu prijave pitali smo istraživačicu FHP Jovanu Kolarić, koja nam je rekla da ih je Tužilaštvo obavestilo da je 3. maja 2018. odbacilo krivičnu prijavu. Obrazložili su: „Posle analize svih prikupljenih dokumenata, izveštaja i materijala povodom vaše krivične prijave, kao i uvidom u prethodni materijal koji je postojao u Tužilaštvu za ratne zločine RS i pre podnošenja prijave, smatram da nema dovoljno dokaza za postojanje osnova sumnje da su lica obuhvaćena prijavom učinila dela koja im se stavljaju na teret. Poštujući činjenicu koja proističe iz provera koje smo objavili, da su se brojni zločini i kršenje i nacionalnog zakona i međunarodnih konvencija dogodili na teritoriji opštine Doboj, formiraće se KTN predmet i nastaviti rad na rasvetljavanju događaja, pronalaženju N. N. učinilaca i utvrđivanju krivične odgovornosti za događaje navedene u krivičnoj prijavi.“
Nije prošlo ispod Radara da je tamo bio i kum predsednika Nikola Petrović. Čuvali su Ćacilend i komandanti zloglasnih „crvenih beretki“
Imena Radojice Božovića, iako je punilo crne hronike, nema u krivičnim postupcima poslednjih decenija. U izveštaju provere Božovića za angažovanje u „crvenim beretkama“, koju je tražio tadašnji šef DB Stanišić, piše i da je „prolazio kroz evidenciju učestvovanje u tuči i fizički napad 1986. i 1989. godine“. Da je od tada napredovao u tom svetu svedoči Skaj komunikacija predvodnika kavačkog klana iz 2020, koji je deo dokaza protiv njih. Naime oni raspravljaju da li će Rajo Božović, kao neko ko je veoma značajan, podržati suparnički škaljarski klan. U sportskim vodama Božović je bio fudbalski menadžer i gost na svečanim tribinama Crvene zvezde i češće Partizana. U presretnutoj Skaj komunikaciji kavčana, kako navode podgoričke Vijesti, Radoje Zvicer piše da je Aleksandar Stanković – Sale Mutavi, prvi vođa zloglasnih Janičara, „izbacio Raju naglavačke iz uprave Partizana“. U rodnoj Crnoj Gori Božović je direktor FK Zete. Kada je Zeta 2024. predata opštini na upravljanje, sa Božovićem je fotografisan lider Demokratske narodne partije Milan Knežević, koji u Srbiji otvoreno podržava Vučića.
Tako je Radojica Božović i biznismen. U Srbiji je vlasnik Red Ball Agency registrovane za „Ostale stručne, naučne i tehničke delatnosti“ koju je osnovao početkom avgusta 2013. i koja je u 2024. imala prijavljeni poslovni prihod od 216.408 evra. Firma se nalazi u Beogradu na Savskom vencu u Ulici dr Milutina Ivkovića, a ranije je bila registrovana za ostale sportske delatnosti. U Crnoj Gori u Podgorici ima registrovana tri preduzeća. Vlasnik je Protector MNE registrovanog za privatno obezbeđenje, a suvlasnik je sa po 50 odsto u dva preduzeća. Fruta Sana za trgovinu na veliko voćem i povrćem i Murano za posredovanje u prodaji raznovrsnih proizvoda.
Bogati kum u senci
Nikola Petrović osim što sa „crvenim beretkama“ brani kuma, deli i nekažnjivost, jer nije čak kažnjen ni za saobraćajni prekršaj. On je čovek iz senke i uskog Vučićevog kruga, ali je samo kratko bio na državnoj funkciji, od 2012. do 2016. kao direktor u to vreme javnog preduzeća Elektromreža Srbije. Kolekcionar je brojnih afera. Prošle godine, u prvom broju Radara, otkrili smo da je njegova kompanija, Star Fly Wings, izgubila evropsku dozvolu za letenje zajedno sa dve kompanije gde je suvlasnik Željko Mitrović. Nadležna Evropska agencija za bezbednost vazdušnog saobraćaja (EASA) pokrenula je istragu, tačnije reviziju dozvola zbog sumnji da su ugrozili bezbednost saobraćaja. Konkretne sumnje su bile da su falsifikovali dužinu letenja i da su zbog izbegavanja skupih redovnih servisa nudile i damping cene, niže od konkurencije, kao i da su prevozili oligarhe iz Rusije bliske režimu Vladimira Putina, koji su bili na evropskim poternicama. U Srbije je umesto istrage konstatovano da su ove tri kompanije samo vratile evropske sertifikate za letenje. I pre oduzimanja sertifikata Petrović je imao manje probleme sa avio-kompanijom, jer je 2020. tri aviona krstio sa YU-PRC, YU-TUC i YU-SEX. Imena su ipak ubrzo promenjena, čini se pod uticajem iz inostranstva. Portal KRIK je prvi otkrio da je Petrović kupio avio-kompaniju Air Posh od Stanka Subotića Caneta, biznismena takođe bliskog predsedniku. Kako su pisali, taj posao je „obavljen van očiju javnosti – Petrović ga je sklopio skriven iza ofšor firme registrovane u Luksemburgu“, a predsednikov kum je „kompaniju koja poseduje avion vredan više od pola miliona evra kupio jeftino, sudeći po ugovoru – za svega 100.000 evra“.
Petrović je pre toga bio u žiži javnosti nakon što je major policije Katarina Petrović otkrila juna 2023. da je on pod dejstvom kokaina i alkohola izazvao saobraćajnu nesreću 6. marta te godine, u kojoj su povređene dve žene, što je utvrdila patrola na licu mesta. Da foto-reporteri Nove S nisu bili na licu mesta ne bi se znalo da je on vozio skupoceni meklaren. Kada se saznalo, to ne bi bio veliki slučaj za javnost da je prema njemu postupano kao i prema svim drugim vozačima u takvim situacijama. U ovom slučaju zakazale su sve institucije. Policija ga nije zadržala ni na trežnjenju. Na VMA, gde je rađeno veštačenje, nije uzeti drugi obavezni uzorak krvi za alkohol i nije rađen uzorak kokaina iz krvi, već samo iz urina. MUP i nadležno Prvo osnovno tužilaštvo, iako je poznato da se uzroci krvi čuvaju neko vreme, nikada nisu tražili da se urade ova preskočena uobičajena veštačenja. Posle dužeg većanja slučaj je prebačen u prekršajni sud, koji nije imao mnogo vremena. Na kraju je Petrović bio osuđen da plati kaznu od 10.000 dinara i dobio je dva kaznena poena. Međutim, nije kažnjen, jer je uložio žalbu, a onda je 6. marta ove godine nastupila apsolutna zastarelost. Sa druge strane, Katarina Petrović je dugo proganjana. Prvo je uhapšena i krivično gonjena za odavanje navodne tajne, za šta je oslobođena. Disciplinski postupci još traju, a tek posle dve godine, jula 2025. je vraćena na posao.
Dvojica penzionisanih pukovnika „crvenih beretki“, jedinice koju je DB Srbije osnovala maja 1991, nalaze se na fotografiji sa potpredsednicom Pokrajinske vlade Vojvodine Sandrom Božić, nekadašnjom poslanicom SNS-a
Nikola Petrović se pojavljuje kao vlasnik više mini-hidroelektrana sa višemilionskim zaradama u evrima, ali umesto da se ispita njihova sumnjiva gradnja, na udaru zakona su se nalazili građani koji su protestovali zbog ugrožavanja prirode. Ključan je u „aferi vetroparkovi“, kada su javno iznesene sumnje da je tražio mito. O njegovoj moći svedoči i to da ga je u to vreme široj javnosti nepoznata Ana Brnabić, kao zakonski zastupnik američke kompanije Continental Wind Serbia, branila od tih optužbi, da bi nakon toga bila lansirana u neslućene političke visine. KRIK je otkrio da je Petrović bio vlasnik ofšor kompanije Arkshore International na Britanskim Devičanskim ostrvima, preko koje je imao račun u Švajcarskoj, a da to nije prijavio Agenciji za sprečavanje korupcije – iako je po zakonu bio dužan to da uradi budući da je u isto vreme bio direktor Elektromreže Srbije. Savet za borbu protiv korupcije je još 2015. podneo izveštaj o sumnjivom zakupu i otkupu državnih vila u kome se spominje i Petrović. Jedini epilog je bio da je Petrović otkupio vilu i tužio potpredsednika Saveta Miroslava Milićevića. Da je Petrovićev uticaj bio primećen i van granica Srbije svedoči pismo grupe američkih kongresmena tada potpredsedniku SAD Džozefu Bajdenu. Pismo je upućeno nekoliko dana pre nego što je Vučić kao premijer došao da razgovara sa njim u septembru 2015. Kongresmeni su izrazili zabrinutost što je mala grupa ljudi predvođena Vučićevim bratom Andrejem i njegovim bliskim prijateljima, uključujući i Petrovića, „učvrstila svoj uticaj i interese u oblastima energetike, telekomunikacija, infrastrukture i svim glavnim poslovima u Srbiji“.
Čini se da se u Ćacilendu ne brani samo ostanak na vlasti, nego i svi koruptivni poslovi i različiti interesi. Svoje očigledne interese imaju predsednik države, njegov uski krug, ali i pukovnici DB-a, nekadašnja poslanica zadužena za EU integracije, kriminalci, huligani…
