25. avgust
Pohlepa je slepa za budućnost.
Ona vidi samo grozničavo, manijakalno ‘sada’, samo današnji plen. Pohlepa je, uz ljubomoru, jedan od emotivnih impulsa koji se ne procesuju, sirova kao sveža rđa i isto tako samorazarajuća.
Sva politika sadašnjeg srpskog režima pokazuje koliko je pohlepi nemoguće da zamisli i planira budućnost. Zemlja nema skoro nijednu validnu, realnu, praktičnu strategiju za izazove modernog sveta i sve što dolazi.
U sadašnjem geopolitičkom trenutku – koji mereno istorijskim vremenom može da traje decenijama – samodovoljnost i konstruktivna dugoročna partnerstva postaju jedan od strateških društvenih imperativa. Režim je na sve ovo slep. Sve je podređeno dnevnoj, brzoj korupciji i pljački. Pohlepa i kriminal su jedine koordinate našeg političkog sistema.
Srpski režim u budućnost ne gleda, on je ignoriše jer ga, prvo, ne interesuje (pare treba zgrabiti dok se može) a, drugo, jer je se plaši (znamo da nismo spremni, ali je zato bolje da o tome ne razmišljamo). Zemlja već skoro deceniju nema nikakvu jasnu trasu putovanja, samo pijano, polutaktičko srljanje na bilo koju stranu koja ili dođe s torbom punom sumnjivih para ili režimu kredibilno pripreti većom motkom. Mi smo miš u lavirintu u globalnoj geopolitičkoj laboratoriji, koji tetura od mamca do električnog šoka.
Režim nas je potpuno ogolio pred godinama koje su pred nama, bez plana, bez ideje, bez organizacije, bez resursa, bez nade da u tu budućnost idemo spremni. Ali, šta drugo očekivati od režima koji je odlučio da svoju budućnost prebije pendrekom i pohapsi
Gde nam je, na primer, strategija samodovoljnosti u proizvodnji hrane? U zemlji koja može da hrani ceo Balkan, veliki deo hrane se uvozi, po štetu domaćih proizvođača, najkvalitetniji proizvodi se izvoze, najplodnija zemlja i vodni izvori se rasprodaju raznim domaćim i belosvetskim mufljuzima, a veliki deo čami zapušten – i sve to pod upravom državno i mafijaški kontrolisanih lobija.
Gde nam je strategija energetske samodovoljnosti? Gde je plan kako, sa minimumom uvoza i ekološki štetnog uglja, obezbediti Srbiji deset puta veću proizvodnju i potrošnju struje? Svim tim AI data centrima trebaće mnogo struje… Naša kombinacija vode, sunca i vetra, uz pomoć novih sigurnijih i čistijih atomskih tehnologija, bi to mogla da pokrije. Ali, Kolubare i Kostolci su sada ‘reketi’ partijskih klanova i košnice za zapošljavanje porodičnih i partijskih bumbara, i to ima primat. Ne može na energetskoj transformaciji brzo da se zaradi…
Gde su nam nove politike obrazovanja i rada u vreme kada veštačka inteligencija lomi i najrazvijenije zemlje i podriva same temelje kapitalističke paradigme koja se bazira na potrošnji, dok u isto vreme desetine hiljada ljudi ostaju bez posla jer ih zamenjuju pametne mašine? Gde su nam planovi novog obrazovanja u svetu sveobuhvatnog i lakog pristupa znanju? Gde su strategije prekvalifikacije? Gde su nove socijalne politike za današnje doba?
Gde su planovi kako da se iskoristi basnoslovni potencijal našeg rasejanja, jedan od najvećih intelektualnih i materijalnih resursa koje smo ikada imali?
Gde su nam strategije za nove talase migracija iz vrelih tropskih predela, mi, u predsoblju Evrope, koji bez plana i saradnje sa tom istom Evropom možemo da se nadamo da ćemo u najboljem slučaju biti nova Grčka ili Turska: plaćeni koncentracioni logor za namučene i proklete duše koje više ne mogu ni da prežive u svojim sprženim krajevima: sprženim klimom ili ratom?
Gde nam je politika pošumljavanja i ozelenjavanja, pre svega gradova, kao prirodnog štita od klimatske katastrofe, gde su nam ‘zelena skloništa’ i ‘klimatske banke’ kao zaštita od letnjeg sunca i nemilosrdnog, brutalnog – ali komercijalno efikasnog – betona? Ako išta govori o režimskoj nebrizi za našu kolektivnu budućnost na svakodnevnom, opipljivom nivou, onda je to predatorski, ‘Orkanski’ (od Orci + orkan) investicioni urbanizam. Svako drvo je neprijatelj betona, svaki park je neprijatelj investicionog kvadrata – što znači da mora da se uništi.
Srpski režim je jedan od najboljih evropskih primera apsolutne nezainteresovanosti elite za budućnost društva i apsolutnog fokusa, čak opsesije, na kratkoročno, trenutno, skoro panično privatno bogaćenje korupcijom. Znaju da im vreme curi, da im moć klizi kroz prste, da ih to društvo koje tretiraju kao privatnu kravu muzaru sada otresa sa svog tkiva, sve jače svakim danom, i ono samo sada uplašeno da svo to krvopijstvo počinje da ubija i njega. Bukvalno.
Režim nas je potpuno ogolio pred godinama koje su pred nama, bez plana, bez ideje, bez organizacije, bez resursa, bez nade da u tu budućnost idemo spremni. Ali, šta drugo očekivati od režima koji je odlučio da svoju budućnost prebije pendrekom i pohapsi? Režim nas je uveo u temporalnu, istorijsku katastrofu; prodao nam je kulu od karata kao tvrđavu.
Tu kulu od karata građanski protesti sada ruše, sitne karte prvo, pa onda štihovi koji se, kao i uvek, naguze na vrhu…
27. avgust
Dua Lipa je sada (ne računajući Opru Vinfri) jedan od najvećih influensera za knjige i čitanje na svetu. Opra Vinfri za Gen Z…
Već dve godine, u svom Service95 Book Club na Jutjubu, svetska pop megazvezda preporučuje knjige za čitanje.
Devojka očigledno ima dobar ukus (ili dobre ‘hendlere’) jer su joj gosti autori visokokvalitetnih dela, nobelovci, akademici, istaknuti intelektualci i takozvani ‘kvalitetni’ pisci. Literatura o kojoj se razgovara je angažovana, važna, jaka; ne tračari se o ‘aerodromskoj’ žanrovskoj literaturi ili ‘chick lit’-u.
Povrh toga, već godinama je aktivna u promovisanju jedne od najpoznatijih književnih nagrada na svetu, Bukera, na čijoj je dodeli 2022. emotivno govorila o tome koliko joj je literatura Ismaila Kadarea pomogla da se poveže sa svojim kosovsko-albanskim poreklom.
Lipin podkast – kao i slični od strane drugih uticajaca, a ovde je Thug Notes YT kanal jedan od najradikalnijih eksperimenata – ima važnu društvenu ulogu podizanja intelektualnog nivoa masovnog medijskog okruženja mlađih generacija i pre svega otkrivanja mnogima novog diskursa ‘dubokog’ ili ‘visokog’ konceptualizovanja stvarnosti, ‘dugačkog’ razmišljanja i sadržaja. Da ne mogu sve važne stvari u životu da se svedu na brze, kratke, plitke i zabavne forme…
Prošle godine, britanski Nacionalni Trast za Pismenost pronašao je da samo 35 odsto dece od preko osam godina uživa u čitanju u svoje slobodno vreme. Poznata istraživačka kuća YouGov je ustanovila da 40 odsto Britanaca nije pročitalo (niti slušalo) nijednu knjigu prošle godine. A ovo je Britanija…
Dua Lipa je godinama aktivna u promovisanju jedne od najpoznatijih književnih nagrada na svetu, Bukera, na čijoj je dodeli 2022. emotivno govorila o tome koliko joj je literatura Ismaila Kadarea pomogla da se poveže sa svojim kosovsko-albanskim poreklom
Moderni svet je potopljen u kulturu slave i uspeha i od toga ne možemo da pobegnemo; takva je ‘epistemologija’ društvenih mreža kao bazične medijske infrastrukture naše trenutne civilizacije. Takozvani ‘efekat glasnika’ (messenger effect) o kom sam ovde pisao više puta, nikada nije bio važniji jer nam lica kojima ‘verujemo’ ili koje ‘poštujemo/obožavamo’ služe kao neformalni ‘urednici’, ‘kustosi’, filteri sadržaja na koji treba obratiti pažnju u beskrajnom univerzumu digitalnih sadržaja. Oni oblikuju naše načine razmišljanja, bez mnogo razmišljanja; oni su kognitivne prečice u svetu večne distrakcije, konfuzije, kontradiktornosti, uzavrelih emocija i anksioznosti.
Bilo bi lepo videti da ovakvu misiju ima i neka od naših globalnih zvezda, Đoković, Jokić ili Vidić – doprinos i globalnom i našem (posebno našem) društvu u mnogo većem smislu od samo majstorstva sportske zabave ili kao projekcije za naše nacionalne frustracije.
Đokovićeva fondacija je projekt koji to već radi, iako mu je opšta društvena vizibilnost još relativno mala i ima drugu funkciju – direktnu pomoć, umesto uticaja na stavove i ponašanja širih publika. Mislim da bi Ivana Španović bila sjajna kao lice podkasta o knjigama i drugim sadržajima o motivaciji i psihološkoj otpornosti.
Popularne i uticajne osobe su postale kustosi naših života na mnogo više načina nego što smo svesni. Sviđalo se to nama ili ne, ‘visoka’ kultura u savezništvu sa masovnim uticajem može da bude jedna od tačaka oslonca u bujici trivijalizacije kreirane topljenjem istorijskog glečera ‘starih’ medija u vatri piksela i ‘mima’.
1. septembar
Tema je večna, a kod nas sada i epizodna: situacione ogavnosti koje su sitne duše i uvek sluge ‘nekoga’ spremne da progutaju za svoje sitne interese, svoje male dnevne pobede jer druge veće nikada neće imati…
Kako je, ukoliko u njoj postoji i modikum preostalog ličnog dostojanstva, duši tog šrafovskog, pionskog nastavnika kome ceo razred srednjoškolaca okrene leđa u znak protesta zbog brutalnog i politički motivisanog otpuštanja njihovog dotadašnjeg nastavnika? Ima li u njoj i mrvice uznemirenosti i poniženja, ili samo pravedničkog gneva ideološkog ubeđenika zbog ‘manipulisane mladeži’? Ili potpune ravnodušnosti mufljuza koji je sačuvao radno mesto, za razliku od tih drugih budala iz zbornice koji su se malo zaneli i zalajali…?
Kako je toj osobi koja upravlja školom kada je pola, ili više, zbornice bojkotuje, kada svakoga dana prolazi kroz gnevni špalir roditelja, kada je jedina važna stvar u njihovom životu taj poziv od ‘šefa’, od partijskog kadra od čije ruke – kao u Pavlovljevog eksperimentu – zavisi nagrada ili kazna?
Kako je tim dekanima i dekankama, zaključanim u prazne fakultete, ispred kojih stroje (stoje postrojani) kordoni teške policije (a policija je uvek teška), dok im studenti ulaze kroz prozor, sve više i sve odlučnije, dok ne obesmisle njihovu mišju rupu koja se održava jedino silom, za sada, dok građanima ne prekipi.
Učenici Prve beogradske gimnazije su izdejstvovali da im škola počinje kasnije, da bi odmor počeo u 11.50 i trajao koliko i odavanje pošte poginulima u Novom Sadu. Studenti i đaci, mnogobrojni radnici i seljaci i – u ovom slučaju zasluženo – poštena inteligencija, svakim danom, sve više, okreću leđa i režimu i njegovim pionima, u učionicama, u amfiteatrima, u firmama, na ulici…
Kada te narod neće, ili mu gledaš u oči ili u leđa…
2. septembar
Ovih nedelja, Engleska se našla usred talasa vrlo lukave patriotske propagande desnice.
Kao što rekoh ranije, lukavost je mudrost pokvarenih.
Od nedavno, engleski gradovi su osvanuli sa nekim ulicama i krajevima, posebno onima sa jakim etničkim mešanjem, okićenim zastavama Sv. Đorđa – engleskom zastavom – ili ‘Junion Džekom’, britanskom. Ne zna se ko ih je tu postavio na ulične lampe, ali se zna, kroz ulične kamere, da su u pitanju maskirani i uglavnom istetovirani beli muškarci.
Kao i uvek, kao i svuda, kao i kod nas, patriotizam je kidnapovan upravo od onih koji niti imaju pojma šta to znači, niti im je bitan. Za njih je to samo propagandno sredstvo u političkom i kulturnom ratu.
Poruka je jasna: ovo je NAŠA zemlja, svi ostali napolje! A ako imaš nešto protiv naše zastave, onda si izdajnik i zaslužuješ da te izbacimo. Ili makar pretučemo.
I u ovoj anegdoti se vidi mudrost srpskih studenata, uprkos mrštenju onih ‘finih’ koji su na istoj strani, u ponovnom osvajanju srpske zastave od nacionalista i lažnih patriota koji se njom zaogrću samo kada hoće da sakriju torbe plena koji su popljačkali od naroda.
Kao i uvek, kao i svuda, kao i kod nas, patriotizam je kidnapovan upravo od onih koji niti imaju pojma šta to znači, niti im je bitan. Za njih je to samo propagandno sredstvo u političkom i kulturnom ratu
Idiotluk engleskih desničara je lepo opisan u jednom postu na X-u koji briljantno sažima višemilenijumsku multikulturalnost i multirasnost Britanije: ‘Britanija je multikulturalna već 2,000 godina. To je razlog zašto imamo rimsku azbuku, religiju koja je potekla sa Bliskog Istoka (ovde se misli na hrišćanstvo), arapske brojke, sveca zaštitnika sirijskog porekla (Sv. Đorđe), aristokratiju sa francuskim nasleđem i nemačku kraljevsku porodicu.’
Ova epizoda sa zastavama pokazuje i nešto drugo: impotenciju i neorganizovanost engleske levice. Dok su falange lepo finansirane, često od strane američkih i ruskih političkih i obaveštajnih izvora, dobro organizovane na društvenim mrežama i sa lokalnim ‘podružnicama’ koje koordiniraju akcije, ništa od ovoga se ne vidi na drugoj strani.
U Britaniji, zemlji briljantnih komunikacionih sposobnosti (što i ova kampanja pokazuje), ne bi trebalo da bude problem da organizovane demokratske i antifašističke grupe brzo ‘komunikaciono kidnapuju’ (newsjack) ovu desničarsku PR inicijativu.
Dodavanje samo jedne jednostavne table ispod zastave može da potpuno promeni njeno značenje i neutralizuje desničarsku poruku. Dve slike dole sam uradio ja sâm u PowerPointu za dva minuta. Potreban je samo dan ili dva i vrlo malo para za štampu tabli da se ovo pretvori u stvarnu uličnu inicijativu. Da ima organizacije. Na žalost, nema je.
A zastave nastavljaju da se vijore, ovoga puta preteći…
3. septembar
Savetnik sadašnjeg ministra srpske policije je napravio grešku i odlučio da ode na jednu od naših televizija da brani svoje režimske kolege. ‘Transfer blama’ je preslaba reč za sve što se dogodilo, bilo je to ‘kipovanje’ blama, masovno klizište blama, lavina blama, cunami blama, vulkanska erupcija blama…
Nesrećnik, zalutao u svet modernog medijskog diskursa u kome su aforizmi glavna valuta priznanja, još više je zalutao u bespuća svoje mentalne i verbalne praznine i kao kuglica u fliperu počeo da odskače od tri tačke do tri tačke, tragično ne uspevajući da nađe ni jednu smislenu reč, ni jednu konkretnu misao, ni jednu završenu frazu, rastežući nejasnoću do granica bola; kraj rečenice i bilo kakav smisao, poenta njegovog verbalnog živog peska u kome je najstrašnije zašlajfovao nisu bili ni na horizontu, nije bilo svetla na kraju tunela…
‘Transfer blama’ je preslaba reč za sve što se dogodilo, bilo je to ‘kipovanje’ blama, masovno klizište blama, lavina blama, cunami blama, vulkanska erupcija blama…
Sa ovakvim nivoom verbalne sposobnosti, pomenuti savetnik ministra policije verovatno savetuje signalnim zastavicama ili dimnim signalima. Možda i signalnim svetlom, sa jednog od oklopnih vozila, odmah pored zvučnog topa… U stvari, sam savetnik je neka vrsta zvučnog topa za emitovanje ubitačnog blama, što bi trebalo da bude nova kategorija zaštite civila u Ženevskoj konvenciji. Normalna osoba u tom polju delovanja ne može da ostane dugo bez posledica…
U ovoj anegdoti, u ovoj situaciji, u ovakvom kalibru kadra je sva tragedija našeg društva i sva farsična nekompetentnost ovog tupavog i pohlepnog režima.
Znali smo već, mnogo puta, koju vrstu ljudi režim izdiže na pozicije moći; ali on nekako uvek nađe načine da nas ponovo šokira…
