Šta je to s francuskim političarima i njihovim monumentalno pogrešnim kalkulacijama? Okej, u svim demokratskim državama politički lideri manje-više sve vreme prave greške pa se onda, koliko je to moguće, koriguju u hodu – ili pak, to pokušavajući, zemlje koje vode još dublje guraju u nevolje. (U autokratijama i diktaturama takvih problema, podrazumeva se, nema: tamo su vođe uvek u pravu i nikad ne greše.) Epohalna brljotina bivšeg britanskog premijera Dejvida Kamerona, koji je pokušavajući da ekskluzivno unutarpartijski problem reši raspisivanjem referenduma o istupanju iz Evropske unije na kocku stavio budućnost čitavog Ujedinjenog Kraljevstva, još dugo će ostati etalon za jednim potezom pokrenutu lančanu reakciju političke autodestrukcije; ali kada je reč o konsekutivnim neiznuđenim greškama, reklo bi se da je Francuska u eri Emanuela Makrona ta koja nosi šnjur.
Cinici bi rekli kako je na unutrašnjopolitičkom planu zapravo čitavo Makronovo predsednikovanje – drugi i poslednji mandat ističe mu za dve godine – najvećim delom istorija pogrešnih procena i još grđih konkretnih poteza, posle kojih je stanje u Francuskoj neretko postajalo makar malo gore nego pre toga. A u tom nizu se prošlogodišnja odluka o raspuštanju parlamenta i raspisivanju prevremenih izbora po ko zna koji put u poslednjih 14-15 meseci ispostavlja kao verovatno najnerazumnija od svih.
Taj Makronov pokušaj da, nakon trijumfa krajnje desnog Nacionalnog okupljanja (RN) na izborima za Evropski parlament, Francuze prene time što će ih izvesti i na parlamentarne izbore završio se debaklom. Ne samo da je posle na brzinu sazvanog glasanja njegova vlada ostala bez većine u Nacionalnoj skupštini, nego je i dovedena u situaciju da (budući da je levičarski blok ostao trajno uvređen time što, iako je u zbiru dobio najviše glasova, za novog premijera nije imenovan neko iz njegovih redova) zavisi od dobre volje RN, pošto u aktuelnom sazivu nijedan od tri velika bloka – četvoročlana leva koalicija, oko predsednika okupljene snage centra i desnog centra, te krajnja desnica – nema dovoljno poslanika da bi samostalno vladao. Efekti te nove nestabilnosti osetili su se već potkraj 2024, kada je pala jedva tri meseca ranije formirana vlada predvođena veteranom Mišelom Barnijeom.
Levicu i desnicu u otporu merama štednje ujedinjuje uverenje da se stezanje kaiša opet očekuje od običnog sveta, dok se od najbogatijih ni ovog puta ne traže gotovo nikakve žrtve
Barnijea je u decembru nasledio još jedan predstavnik stare garde, Fransoa Bajru, i evo ga i dalje na tom mestu; ali ne još zadugo, nakon što je i sam povukao potez koji nije morao, a izvesno vodi padu njegove vlade. Suočen s ogromnim otporom na koji ne samo među političkim oponentima već i u najširoj javnosti nailazi njegov skoro 44 milijarde evra težak paket mera štednje ugrađenih u budžet za iduću godinu – uključujući i iz perspektive prosečnog Francuza svetogrđe u vidu predloga za ukidanje dva od ukupno 11 državnih praznika – Bajru je, uz podrazumevajuću Makronovu saglasnost, za 8. septembar zakazao glasanje o poverenju vladi, iako mu mora biti savršeno jasno da ga neće preživeti. I levičarska koalicija i RN predloženi paket iz mnogo razloga smatraju neprihvatljivim, a bez glasova barem jednog dela poslanika ta dva bloka (nakratko se spekulisalo da bi podršku možda mogli da daju socijalisti, ali je takva mogućnost brzo isključena), Bajru to glasanje naprosto ne može da dobije. Zašto ga je onda zakazao?
Premijer neuverljivo insistira kako to nije učinio da bi se poslanici izjašnjavali o učinku vlade, već o tome slažu li se ili ne s njegovom procenom da nekontrolisana potrošnja i stalno rastući javni dug ugrožavaju same ekonomske temelje zemlje. Situacija je, tvrdi, alarmantna.
Da stanje francuskih finansija nije dobro – nije. Ovogodišnji procenjeni budžetski deficit iznosi 5,4 odsto bruto društvenog proizvoda (Bajruov plan predviđa njegovo svođenje na za fiskalne propise Evropske unije i dalje previsokih 4,6 odsto dogodine). Javni dug iznosi 114 odsto BDP-a – po čemu su u EU od Francuske gori samo Italija i Grčka – s tendencijom da do kraja decenije dostigne 120 procenata. Na isplatu penzija godišnje ode čitavih 14 odsto BDP-a, ili 400 milijardi evra. Bajru kaže i da će za servisiranje dugova u 2025. biti izdvojeno više novca (66 milijardi evra) nego za obrazovanje ili odbranu. Prinosi na francuske desetogodišnje obveznice viši su nego na grčke, što je jasan signal nepoverenja investitora. Ministar finansija Erik Lombar čak je izjavio da je situacija do te mere kritična da će možda biti potrebna pomoć Međunarodnog monetarnog fonda (pa se brzo pokajao zbog tih reči kad je video kako su tržišta reagovala na njih).
Upozorenja, međutim, padaju na tvrde uši. Osim što obe smatraju kako Bajru i njegovi ministri ekonomsku situaciju zemlje prikazuju gorom nego što realno jeste, levicu i desnicu u otporu merama štednje, ne prvi put, ujedinjuje i uverenje da se stezanje kaiša ponovo očekuje pre svega od običnog sveta, dok se od onih najbogatijih – kojima Makron još od dolaska na vlast dosledno izlazi u susret – ni ovog puta ne traže skoro pa nikakve žrtve.
Ako vlada padne, Makron može da bira između imenovanja novog premijera ili raspisivanja još jednih izbora. Ni jedno ni drugo, međutim, samo po sebi ništa ne rešava
Takvo mišljenje svakako dele anonimni organizatori za 10. septembar sazvanog opštenarodnog protesta naslovljenog „Blokirajmo sve“ (Bloquons tout). I u nazivu sadržana ambicija inicijatora je da tog dana cela Francuska stane, a komentatori već unapred prave poređenja s takođe difuznim pokretom Žutih prsluka, čiji su dugotrajni, masovni i neretko nasilni protesti obeležili Makronov prvi mandat i prilično mu ga zagorčali. Nejasno je kako će se očekivani pad vlade dva dana ranije odraziti na protest – da li će mu dati dodatni zamah ili ga izduvati – ali da Francuskoj narednih meseci predstoje nove turbulencije izvesno je.
Šta u slučaju da ostane još bez jedne vlade može Makron? Naizgled najjednostavnija opcija bila bi da za premijera imenuje nekog drugog, ali to ne rešava problem usvajanja restriktivnog budžeta. Druga mogućnost je raspisivanje novih izbora (od prethodnih je prošlo više od godinu dana, pa te zakonske prepreke više nema), čemu se nadaju i levica i desnica, a u anketama podržava i većina građana; ali ti izbori izvesno ne bi promenili opšti odnos snaga, jer ni posle njih nijedan blok ne bi bio toliko dominantan da bi sebi obezbedio funkcionalnu većinu. S druge strane, RN i najjača stranka na levici, radikalna Nepokorna Francuska (LFI), svu ovu pometnju bi da iskoriste da nekako Makrona nateraju na ostavku i uz parlamentarne izdejstvuju i prevremene predsedničke izbore – ali to se neće desiti.
Možda su u pravu oni koji veruju da je Bajru rešio da sam skoči pre nego što ga gurnu; uprkos poodmaklim godinama, izgleda da bi da se još jednom oproba na predsedničkim izborima. Makrona što se tiče, tu se nema šta dodati ranije formiranom utisku o kockaru koji i dalje istrajava u nadi da će sledeća partija biti ta posle koje će mu se sreća promeniti.
