Loša vremena su na pomolu u Slovačkoj – za ljude i, moguće, medvede.
Da se krene od manje opasne vrste. Nakon što je u kratkom razmaku usledilo nekoliko napada medveda – jedan martovski imao je fatalan ishod jer je strana turistkinja bežeći od zveri pala u provaliju i poginula; drugi, u kome je povređeno pet osoba, bio je posebno šokantan budući da se dogodio u urbanom okruženju, u varošici na severu zemlje; u međuvremenu ih je bilo još – vlada premijera Roberta Fica zaključila je da se nešto po tom pitanju pod hitno mora preduzeti.
Ministar zaštite životne sredine Tomaš Taraba stoga je početkom aprila najavio da će po skraćenom postupku parlamentu biti prosleđen nacrt zakona čijim usvajanjem bi se lokalnim vlastima i ovlašćenim lovcima dalo pravo na odstrel medveda ukoliko se ovi nađu na manje od 500 metara od naseljenih mesta, što je mogućnost kakvu važeća regulativa ne predviđa. Kako usvajanje nekog zakona po ubrzanoj proceduri zahteva širu podršku od one koju vladajuća većina u parlamentu ima, Taraba – koji se prethodno na sastanku s kolegama iz Evropske unije zauzeo da se i na evropskom nivou snizi nivo zaštite mrkih medveda, s argumentacijom da je njihova populacija sada tolika da se više ne mogu smatrati ugroženom vrstom – nije propustio priliku da i politički poentira. „Pružićemo opoziciji priliku da pokaže da li je na strani građana, njihovog zdravlja i života, ili svakojakih neodgovornih nevladinih organizacija koje tvrde da su medvedi biljožderi i da građani nisu u opasnosti“, naveo je u pisanoj izjavi.
Pa ako se nekom čini da sve navedeno baš i nema neke veze s političkim prilikama u Slovačkoj, EU, ili ostatku evropskog kontinenta – neka razmisli još jednom. Zato što je sve politika. Pogotovo danas, kad se svetonazorske bitke, mnogo sveobuhvatnije i kompleksnije od nekadašnjih ideoloških, u realnom i virtuelnom prostoru vode 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji.
Nova funkcija Pelegrinija i novi život Smera
Upravo zbog toga i jeste važniji nego što bi u nekim drugim okolnostima bio rezultat drugog kruga slovačkih predsedničkih izbora, na kojima je pobedu odneo vladin kandidat Peter Pelegrini, aktuelni predsednik parlamenta i bivši premijer (2018-2020), te Ficov dugogodišnji bliski saradnik. Pelegrini je osvojio nešto preko 53 odsto glasova naspram malo ispod 47 procenata za proevropskog kandidata, bivšeg ministra spoljnih poslova Ivana Korčoka, i u junu će preuzeti dužnost od odlazeće predsednice Zuzane Čaputove.
Ovde treba podsetiti da je progresivna Čaputova, posle dugotrajne harange kojoj su je izložili Fico i njegovi ljudi za specijalne zadatke – predsednici su redovno bile upućivane anonimne pretnje smrću – odavno donela odluku da se neće boriti za drugi mandat. Ali s funkcije odlazi uzdignute glave. Onoliko koliko je s te pozicije mogla, Čaputova je uspevala da u ranoj fazi mandata u političkom i naročito moralnom smislu bude protivteža diskreditovanoj vladi koju je u to vreme takođe predvodio Smer. (Ficova stranka je na izborima 2020. poražena, ali se jesenas, profitirajući na podeljenosti proevropskih stranaka i njihovim zavadama, posle novih, prevremenih izbora vratila na vlast.)
To što Pelegrini – danas lider partije centra Glas, mlađeg koalicionog partnera u tročlanoj vladi koju predvodi Ficov populistički, proruski Smer-SD – sada dolazi na mesto predsednika može se, dakle, učiniti ne preterano bitnom okolnošću s obzirom na to da je u slovačkom političkom sistemu glavni izvršni organ vlada, te da predsednik ima (za evropske prilike uglavnom uobičajeno) skromna ovlašćenja: predstavljanje zemlje u inostranstvu i potpisivanje međunarodnih ugovora, predlaganje i imenovanje premijera, postavljanje ambasadora, donošenje odluka o amnestiji, itd. Šef države, istina, ima i pravo da stavi veto na zakone koje je usvojio parlament, ali je za njihovo usvajanje iz drugog pokušaja potom potrebna prosta većina poslaničkih glasova, pa se ni to ne može smatrati naročitom predsedničkom moći.
Fico „pokušava da kreira mafijašku državu (…) s primarnim ciljem da piramida moći neometano funkcioniše“, kaže politički analitičar Mihal Vašečka
U aktuelnom političkom kontekstu se ipak kao najvažnije ovlašćenje ispostavlja pravo šefa države da imenuje i opoziva sudije Ustavnog suda, kao i još jedan broj nosilaca visokih pravosudnih funkcija. Jer, sada će u predsedničku fotelju zasesti političar koji – uprkos svojevremenom razlazu sa Ficom i Smerom, iz koga je zbog ozbiljnih nesuglasica 2020. istupio da bi ubrzo formirao Glas – ne pokazuje ambicije da bude korektivni faktor u odnosu na vladu i premijera. A kako je Ficova sadašnja inkarnacija još mnogo gora (politički ambicioznija a operativno agresivnija) od one iz vremena njegovih prethodnih mandata, ta Pelegrinijeva nezainteresovanost za obuzdavanje Ficovih najgorih impulsa mogla bi da ima ozbiljne posledice. Najpre po stanje demokratije i vladavine prava u zemlji; onda i po njene odnose s partnerima u EU i saveznicima u NATO, uz sve prateće manifestacije koje to u današnjim okolnostima podrazumeva.
Procesi potkopavanja demokratskog ustrojstva zemlje i njenog spoljnopolitičkog repozicioniranja započeti su čim je formirana vlada u kojoj je, osim Smera i Glasa, još i ekstremno desna Slovačka narodna partija (SNS), s kojom je Fico i ranije ulazio u koaliciju.
Prvo su došli po specijalno tužilaštvo…
Ključni Ficov potez otkako se vratio na čelo vlade (prethodno je premijer bio 2006-2010 i 2012-2018) jeste ukidanje specijalnog tužilaštva za borbu protiv korupcije, na meti čijih istraga su proteklih godina najčešće bili upravo članovi njegove stranke i njeni klijenti iz poslovnih krugova. Vodilo je ovo tužilaštvo istragu i protiv samog Fica – i da u međuvremenu nije pobedio na izborima, ta istraga bi po svoj prilici epilog dobila na sudu.
Krenulo se i u već na nivou inicijative skandaloznu reformu krivičnog zakonika, kojom se predviđa smanjivanje kazni koje se mogu izreći za korupciju, te skraćenje rokova za zastarevanje nekih krivičnih dela, uključujući i ona koja spadaju u najteža, poput silovanja. Jeste se ovim izmenama zasad na putu isprečio Ustavni sud, ali u situaciji u kojoj će Smer uskoro kontrolisati sve glavne poluge vlasti, pitanje je koliko će još najviša sudska instanca biti u stanju da se odupire političkom pritisku.
Ne samo što ima nameru da Ustavni sud potčini, Fico mu i otvoreno preti. Tokom nedavne posete ministarstvu pravde optužio je najviše pravosudno telo da jedan od njegovih panela (u okviru kojih se odluke ne donose plenarno, već u užem sastavu) češće krši ljudska prava nego bilo koja druga institucija u zemlji. Ironija da je ovo izrekao u prisustvu poslanika Smera Tibora Gašpara, bivšeg šefa slovačke policije protiv koga je i dalje na snazi optužnica za umešanost u organizovani kriminal i korupciju, nije promakla nikome ko zna nešto o Ficu i njegovom poimanju politike.
Fico „pokušava da kreira mafijašku državu (…) s primarnim ciljem da piramida moći neometano funkcioniše“, ocenio je u martu za briselski Politiko Mihal Vašečka, politički analitičar iz Bratislavskog instituta za politiku. „Ficov prioritet je da svojim pajtašima obezbedi izuzeće od krivične odgovornosti, demontira demokratiju i uspostavi neku vrstu autokratskog režima“, nadovezao se na ovo u istom članku bivši premijer Ljudovit Odor iz opozicione Progresivne Slovačke.
Na verovatno samo privremeni zastoj naišao je i plan o gašenju javnog medijskog servisa Radio-televizije Slovačke (RTVS) i formiranju novog koji bi bio pod direktnom kontrolom vlade – plan koji je međunarodne medijske i novinarske asocijacije naveo da zazvone na uzbunu. Na meti su i privatne stanice čije izveštavanje nije po volji vlasti, poput TV Markiza. Dan pre Ficove posete ministarstvu pravde, njegov glavni savetnik Erik Kalinak (slučajno i rođak ministra odbrane Roberta Kalinaka) saopštio je okupljenim izveštačima medija da je od zamenika direktora slovačke službe bezbednosti Pavola Gašpara (takođe slučajno sina pomenutog Tibora Gašpara) zatražio da sprovede „detaljnu proveru finansijskih veza slovačkih medija, kao i ličnih računa pojedinih slovačkih novinara, uključujući i one koji trenutno stoje pred nama“…
Zarad kompletiranja predstave o tome u kom smeru je Fico poveo zemlju ne sme se zaboraviti da je jedna od prvih odluka njegove vlade bila ona o obustavi vojne pomoći Ukrajini, koju je prethodna vlada od početka ruske agresije svojski podržavala. Kao ni to da su vladini propagandni napori u kampanji za predsedničke izbore bili fokusirani – kao što će to nesumnjivo ostati i nadalje – na proturanje lažnog narativa prema kome bi prozapadna opozicija, samo da joj se takva prilika ukaže, zemlju očas posla uvela u rat s Rusijom, u sklopu čega je prigodno i profesionalni diplomata Korčak proglašen za ratnohuškača. To što niti Slovačka može u rat s nekim mimo odluke na nivou NATO, niti njen predsednik po Ustavu ima ovlašćenja da zemlju u rat uvede, naravno, nije bilo ni od kakvog značaja sa stanovišta ishoda glasanja: očigledne laži su, kako to već biva, odradile svoje.
Vladina namera da ukine javni medijski servis RTVS i formira novi, pod faktičkom kontrolom vlade, navela je međunarodne medijske i novinarske asocijacije da zazvone na uzbunu
Potčinjavanje pravosuđa. Podjarmljivanje javnih i nezavisnih medija. Institucionalizovana visoka korupcija. Zbrinjavanje režimu lojalnih kriminalaca. Podložnost ruskoj propagandi i(li) aktivno učešće u njoj. Tenzije u odnosima s Briselom (koje se, doduše, u ovom slučaju tek mogu očekivati: zasad je sve još na nivou pojačane nelagode koja će, kako vreme bude proticalo, samo rasti). Vodeća politička figura opasnih namera, još malignija nego prilikom prethodnog perioda provedenog na vlasti… Na koga vas sve to podseća? Dobro, osim na njega?
Zna se ko je tu nenadmašni majstor i uglavnom nedostižni uzor. Viktor Orban, koji je s premijerskog mesta na kome je neprekidno već 14 godina (pre toga i u periodu 1998-2002) Mađarsku u potpunosti transformisao u de facto lični posed kojim suvereno vladaju on i njegova razgranata, strateški raspoređena rođačko-poslovna klika; i čijim stopama sad kreće Fico, makar mu i nedostajali neki od ključnih instrumenata koji su Orbanu (bili) na raspolaganju – poput parlamentarne supervećine i njom omogućenog puzajućeg ustavno-pravnog preuređenja zemlje, takvog da je mogućnost gubitka vlasti na izborima praktično svedena na teoretski minimum.
Slovačka je još daleko od nečeg takvog. Ali će pod Ficom tom idealu svakako stremiti.
