Nadnaslov ovog teksta nije rezultat subjektivne procene njegovog autora već logičan zaključak konferencije za javnost na kojoj je govorio predsednik Aleksandar Vučić u prisustvu policijskog vrha. Sažeto rečeno, Vučić je saopštio da će narednih sedam-osam dana uslediti zatišje u pokušaju države da zavede mir i red u društvu, tj. da pacifikuje kontinuirani proces studentsko-građanske neposlušnosti koji u Vučićevoj interpretaciji predstavlja pokušaj domaćih fašističko-terorističkih snaga čiji se mentori i glavni podstrekači nalaze u inostranstvu – da sruše postojeći ustavno-pravni poredak i time i legitimnu vlast izabranu u skladu sa izbornim zakonom proisteklim iz tog poretka. Da narod ne bi pomislio da je vlast tim činom odustala od namere da uguši „obojenu revoluciju“, naš sveznajući Vođa upozorio je da je samo reč o kratkom predahu tokom kojeg će vlast razraditi novu strategiju borbe kojom će daleko efikasnije zbrisati sa političke scene pomenute državne neprijatelje finansirane ogromnim sumama novca koji pristiže iz inostranih centara moći.
Jalova strategija vlasti
Dakle, zaključak iz pomenutog objašnjenja nameće se svima koji poseduju iole zdravi razum: najava izrade bitno drugačije strategije od one dosadašnje implicira priznanje vrha režima da se dosadašnji način njegove borbe pokazao jalovim, neuspešnim i kontraproduktivnim. Pošto je naš suvereni, tj. nikakvim pravnim normama ograničeni, diktator u svom obraćanju istakao da naši teroristički nastrojeni blokaderi nisu još samo u svom širokom spektru oblika brutalnog nasilja počeli da bukvalno ubijaju nedužni narod, izvestan broj analitičara protumačio je ovo kao perfidnu najavu spremnosti režima da u svom nastojanju da zaustavi kontinuirane proteste pobunjenog građanstva širom Srbije upotrebi i vatreno oružje, tj. da puca u goloruke pobunjenike, kod kojih inače nije pronađeno nikakvo vatreno oružje.
Režimski teror nad masovnom pobunom vlastitog naroda nije uspeo da u bilo kojoj meri priguši i redukuje obim svakodnevnih građanskih protesta
Međutim, to je, po meni, samo javno izražena zastrašujuća pretnja koja nema nikakvu realnu težinu. Jer bi realizacija takve pretnje neminovno primorala glavne organe EU ne samo da odustanu od dosadašnje diskretne zaštite unutrašnje politike Vučića već i da preduzmu otvorenu ofanzivnu diskvalifikaciju Vučićevog antidemokratskog načina vladavine i potpunu izolaciju njegovog režima, što on gleda da izbegne po svaku cenu, jer je svestan da bi ga takav odnos EU sasvim sigurno bacio na kolena. Šta će biti težište te nove ili navodno nove Vučićeve strategije krajnje je teško sada sa izvesnošću tvrditi; ono što se već sada može sa sigurnošću reći jeste to da je dosadašnji pokušaj režima da upotrebom policijskog, ali još u već meri parapolicijskog terora ostvari postavljeni cilj doživeo potpuni debakl: jer režimski teror nad masovnom pobunom vlastitog naroda nije uspeo da u bilo kojoj meri priguši i redukuje obim svakodnevnih građanskih protesta širom Srbije; štaviše, brutalni izlivi režimskog nasilja još više su omasovili antirežimski otpor.
Glavni uzrok neuspeha režima da odvrati građane od učešća u kontinuiranim protestnim aktivnostima leži u iluziji njegove vodeće ličnosti da je znatnim podizanjem nivoa represije i nasilja nad vlastitim stanovništvom moguća restauracija onoga vremena kada je ogromna većina toga stanovništva bila indoktrinirana medijskim beskrupuloznim lažima i manipulacijama, kao i kažnjavanjima svake javno ispoljene neposlušnosti, što je sve zajedno izazivalo rašireni egzistencijalni inhibirajući strah, zbog čega se većina populacije ponašala kao pokorna masa.
Međutim, to vreme je nepovrativo prošlo a zajedno s njim i nekadašnja nedodirljiva moć neprikosnovenog diktatora i svih onih koji su ispoljavali poniznu lojalnost prema njemu. Bila je to Srbija pretvorena u zverinjak u kojoj su „korisni idioti“ i moderni srpski varvari obavljali najprljavije poslove za one koji su im po količini moći bili nadređeni; u zemlju straha i egzistencijalne jeze tzv. običnog naroda prema kojem se kao celini režimska vrhuška na retoričkom nivou odnosila očinski, dok je u praksi svakog njenog pojedinačnog pripadnika prezirala i praktično mu pridavala status obespravljenog roba prisvajajući bez ikakve samilosti njegov višak rada.
Smišljeni pokušaj masakra
Nije teško uočiti paradigmatične situacije koje otkrivaju sam suštinski cilj priklanjanja režima radikalnom „policijskom“ teroru kao glavnom sredstvu gušenja svakodnevnih protestnih narodnih akcija. Najupečatljiviji paradigmatični događaj desio se u sinhronizovanoj akciji režima u Bačkoj Palanci i Vrbasu. Tu su građane ovih manjih vojvođanskih gradova koji su gotovo svi aktivno učestvovali na antirežimskim protestima, plaćeni aktivisti vladajuće koalicije okupljeni oko prostorija SNS-a i zaštićeni kordonima policije izložili dosada na našim prostorima neviđenom „bombardmanu“ ne samo kamenicama, zaleđenim flašama, već pre svega najraznovrsnijim pirotehničkim sredstvima, topovskim udarima u očiglednoj nameri da im nanesu krajnje teške telesne povrede koje su mogle imati i fatalni ishod – smrt, ne mareći pri tome što je ne mali broj pobunjenih građana došao na proteste dovodeći decu u kolicima.
Srbija je bila pretvorena u zverinjak u kojoj su „korisni idioti“ i moderni varvari obavljali najprljavije poslove za one koji su im po količini moći bili nadređeni
To je bio unapred smišljeni pokušaj izvršenja brutalnog masakra nad golorukim protestantima, jer su njegovi glavni planeri bili uvereni da će takvi udari od kojih su plamteli i nebo i zemlja u tim mestima izazvati panični samrtni strah među buntovnim građanima koji će ih naterati da u stampedu gaze jedni druge. Pri svemu tome dotični planeri su isto tako bili sigurni da će i veliki broj građana koji su preko televizijskih ekrana N1 uživo gledali ovu „klanicu“ zahvatiti isti takav strah koji će ih odvratiti od izlaska na demonstracije u njihovim gradovima i mestima.
No, glavni idejni tvorci ovih surovih i bezobzirnih operacija koji su sa udaljene bezbedne distance sadistički uživali u ovom spektakularnom bestijalnom nasilju, ipak su se potpuno prevarili u računici: građane Vrbasa i Bačke Palanke ne samo što nije zahvatio nikakav panični strah jer su oni stoički podnosili ovaj njima namenjen zverski teror, ne odustajući od protesta kako bi demonstrirali svoju nepokolebljivu želju da brane i odbrane svoje gradove od banditskih hordi među kojima se nalazio, prema svedočenjima samih građana, zanemarljiv broj pristalica SNS -a iz Vrbasa i Bačke Palanke, dok su ogromnu većinu ovih aktivista koji se ne libe da okrvave svoje ruke, organizatori dovezli iz drugih gradova i mesta.
Jedan od bitnih ciljeva ovakvog scenarija bio je i da se zataška činjenica da je vladajuća koalicija u potpunosti izgubila podršku u ovim mestima, slično onome što se već desilo u Užicu i Novom Sadu, a što će se, po svoj prilici, desiti i u Valjevu, Čačku i gotovo svim manjim gradovima u Srbiji koji su nekada bili glavna režimska uporišta. Naravno, da je vlast u svojim medijima objavila da su vinovnici ovog bestijalnog nasilja pobunjeni građani čiji je navodni cilj bio da demoliraju i zauzmu prostorije SNS-a kako bi na taj način preuzeli vlast u navedenim gradovima. Međutim, građani tih gradova, taman i da gledaju i čitaju isključivo prorežimske medije i štampu, sigurno neće progutati takvu gnusnu laž, jer je prirodno da više veruju onome što su videli svojim očima nego nalogodavcima onih koji su kao dovezeni „odredi smrti“ vršili pomenuta zlodela.
Da je ova krvava režimska misija doživela potpuni fijasko može se izvući pouzdan zaključak iz činjenice da su već sutradan žitelji Vrbasa i Bačke Palanke bez trunke straha ponovno organizovali masovne proteste, ali i iz fakta da su i u svim najvećim i manjim gradovima i mestima u Srbiji izbile masovne demonstracije u znak solidarnosti sa stanovništvom u pomenutim opštinama, ali i sa njihovim veličanstveno ispoljenim herojstvom i viteštvom.
Gvantanamo na srpski način
Već sam napomenuo da svrha ovog teksta nije da analiziram sve ono bitno što se dešavalo u sukobima između pripadnika kako regularnih državnih represivnih aparata tako i njihovih paradržavnih pandana i s druge strane građana kao izvornih nosilaca državnog suvereniteta, jer su i jedni i drugi od pomenutih represivnih aparata primoravani da služe zaštiti isključivo korupcijom kontaminiranih uskopartijskih interesa. Zbog toga ću preskočiti analizu žandarmerijskog divljačkog iživljavanja nad dvojicom valjevskih mladića, možda i maloletnika, koji su bežeći od policijskih pendreka pali na cestu gde su ih grupe žandarmerijskih snaga mučki prebijali gotovo do smrti. Ali i analizu zlostavljačkog ponašanja pripadnika specijalne jedinice JZO u prisustvu njenog komandanta Marka Krička prema grupi studenata koju su nasilno uterali u garažu Vlade Srbije, među kojima je bila i studentkinja Nikolina Sinđelić kojoj je otvoreno prećeno da će biti izložena silovanju.
Dešavanja u Bačkoj Palanci i Vrbasu bila su smišljeni pokušaj brutalnog masakra nad demonstrantima, jer su njegovi režimski planeri bili uvereni da će izazvati panični strah među građanima
Navešću samo još jedan primer koji nepobitno potvrđuje moju tezu da je glavni razlog neuspeha policijskog i parapolicijskog terora nad neposlušnim stanovništvom Srbije – velika zabluda vlasti da se metodama radikalnog zastrašivanja buntovnog stanovništva može umiriti uzavrela Srbija.
Svedočili smo i srpskom pokušaju mini reprize američke policijske torture nad arbitrarno zatočenim islamistima u po apsolutnom zlu čuvenom zatvoru Gvantanamu Bej.
Nedovoljno neupućene valja podsetiti na poznatu samoubilačku operaciju tadašnjih islamskih fanatika koji su 11. septembra 2001, posle otmice američkih aviona, upravljali njima i zabili se zajedno sa njima u glavne simbole američke imperijalne moći, u kule Svetskog trgovinskog centra i deo Pentagona, izazvavši ogromne civilne žrtve. Tu bezumnu operaciju islamskih fanatika izvedenu po naredbi krajnje bogatog vođe antizapadno orijentisanih islamskih talibana koji su prvobitno u Pakistanu postali radikalne pristalice izvornog fundamentalističkog džihada da bi kasnije to svoje učenje širili u Avganistanu koji je postao njihovo glavno utočište – osudio je čitav tadašnji slobodarski svet jer je ta operacija dovela do pogibije ogromnog broja nedužnih civila.
Taj svet ispoljo je i razumevanje za tadašnji ekspresni kazneni napad američke avijacije na Avganistan zato što je on pružio utočište fanatičkim talibanskim snagama da bi i sam pod pod dominantnim njhovim uticajem kodifikovao najstrožu varijantu šerijatskog zakona. Nakon toga napada, bivši predsednik SAD Džordž Buš podržao je otvaranje zatvora Gvantanamo Bej u američkoj pomorskoj bazi na Kubi. Lokacija toga zatvora odabrana je smišljeno jer na tom području nisu važili američki zakoni što je omogućilo policijskim snagama i pripadnicima američkih bezbednosnih službi da vrše najneljudskije oblike torture nad arbitrarno osumnjičenim islamistima kako bi ih na ta način primoravali da priznaju svoje navodno pružanje pomoći teroristima koji su učestvovali u pomenutom napadu.
Očigledno je da se vlasti smanjuje manevarski prostor za izradu neke znatno drugačije, još represivnije strategije
Naravno da je tadašnja američka vlast nastojala da ova primena zverskih oblika torture ostane trajno sakrivena od američke javnosti, ali vremenom su pre svega američki istraživački novinari došli do nepobitnih dokaza među kojim su se nalazili i autentični snimci različitih oblika torture nad osumnjičenim pritvorenicima u zatvoru Gvantanamo bej što je izazvalo eksploziju nezadovoljstva u američkoj javnosti zbog koje su mnogi visokopozicionirani američki političari, među kojima je bio i Donald Ramsfeld koji je bio glavni nadzornik ove tajne operacije.
Ovaj kratki ekskurs o krajnjim zverstvima vršenim nad arbitrarno osumnjičenima islamistima u zloglasnom zatvoru Gvantanamu napisao sam zbog našeg domaćeg snimka koji je objavljen u svim provladinim medijima, ali i na društvenim mrežama, snimka koji je obišao gotovo čitav svet. Kao što se već da nazreti, reč je o snimku na kojem se vidi da pozamašnija grupa naših mladića kleči pred zidom na koji su ti mladići, vezanih ruku, bili primorani da oslone svoje glave dok iza njih stoje do zuba naoružani ljudi u uniformama čiji je pravi identitet nemoguće utvrditi. Mislim da je takav snimak mogao biti objavljen na svim medijima koji su pod striktnom kontrolom vrha vlasti samo zato što je taj vrh dao zeleno svetlo za njegovo objavljivanje, svestan da će on u gledaocima probuditi asocijacije na surovi tretman, lišen svake empatije prema nasumično pritvorenim zatočenicima u zloglasnom Gvantanamu.
Naši idejni planeri režimskog terora očito su bili u potpunosti uvereni da će takve asocijacije na zverstva činjena u Gvantanamu nad onima koji su bili zatočeni bez ikakvih dokaza o osnovanoj sumnji da su bili saučesnici u zločinačkoj aktivnosti, uterati strah u kosti svakom potencijalnom učesniku u antirežimskim protestima jer će postati svestan činjenice da bez ikakvih dokaza može biti uhapšen i optužen za najteže moguće zločine. Međutim, ova zastrašujuća poruka vlasti buntovnicima samo je izazvala njihovo zgražanje nad porukama vrha vlasti koje govore o tome na šta je sve spreman. Očito je da je većina samoosvešćenih stanovnika Srbije postala imuna na strah, tj. da strah polako, ali sigurno počinje da zahvata one koji misle da će povećavanjem nivoa represije odvratiti građane od sve masovnije pobune protiv dželata koji misle da se dosadašnjim manipulativnim sredstvima mogu predstaviti kao žrtve razularenog naroda koji im svakodnevno radi o glavi.
Oslobađanje od diktature
I na samom kraju, zaključiću da se vlasti smanjuje manevarski prostor za izradu neke znatno drugačije, još represivnije strategije. U situaciji kada vrh vlasti gubi poverenje u lojalnost pripadnike regularne policije čiji članovi ne samo što u sve većoj meri traže dopuštenje na odlazak na odmor i na bolovanje, već i neki lokalni policijski načelnici odbijaju da izvršavaju nezakonite naredbe da bezrazložno ispoljavaju neprijateljski brutalni odnos prema vlastitom narodu.
Iluzja je misliti da tzv. lojalista ima onoliko koliko se pominje u Vučićevim smišljenim dezinformacijama. Naivno je i misliti da oni pružaju usluge režimu ne zahtevajući finansijsku naknadu
S druge strane, iluzja je misliti da tzv. lojalista ima onoliko koliko se pominje u Vučićevim smišljenim dezinformacijama. Isto tako, naivno je misliti da oni pružaju usluge režimu ne zahtevajući odgovrajuću finansijsku naknadu za njih; novca za zadovoljavanje njihovih apetita je sve manje. Tako da će se „nova“ strategija, po svoj prilici, pokazati kao još veći izvor konfuzije, razdora i nemoći unutar našeg mafijaškog kartela: Njome, po mom mišljenju, mogu biti u najvećoj meri pritisnuti nezavisni profesionalni mediji, posebno N1 koji režim možda pokuša da ugasi pod klimavim obrazoloženjem da je je reč o ekspozituri spoljašnjih agentura koja kao takva podstiče neprijteljske snage da sruše navodno legitimni režim.
No i takva represivna intervencija nije lako izvodljiva zato što bi izazvala burnu reakciju i domaće i spoljne javnosti. Najava izrade nove strategije više mi liči na Vučićev pokušaj da što više odlaže raspisivanje vanrednih izbora. Međutim, ako u tome pokušaju i uspe, njegova strahovlada će pasti pred nepokolebljivom rešenošću ogromne većine građanstva da krene u nezaustavljivi marš čiji će jedini cilj biti oslobađanje Srbije od diktature koja će bitno drugačijim ponašanjem ne malog dela regularne policije i vojske ostati na brisanom prostoru, bez dovoljnih represivnih resursa da brani ono što je neodbranjivo.
