Vest o postavljenju novog direktora United grupe u Srbiji, Vladice Tintora, nekadašnjeg direktora RATEL-a, i neobičan način njegovog pojavljivanja na novom radnom mestu, trenutno je pokrenula debate u javnom prostoru vezane za budućnost kablovskih kanala N1 i Nova S, u vlasništvu United Media. Scenario u kome i ova dva kanala potpadaju pod kontrolu režima verovatno ne bi iznenadio nikoga ko je pratio putanju kretanja slobode medija u Srbiji, ali i višegodišnje agresivno, zlokobno targetiranje ove dve kuće i njenih novinara, od strane najviših funkcionera vladajuće SNS i prorežimskih medija. Nažalost, to bi bila samo najnovija epizoda u tri decenije stvaranom obrascu: ućutkaj, potčini, zarobi ili diskredituj profesionalno, objektivno novinarstvo.
Od Miloševića do Vučića: Poznati scenario
Represija medija u Srbiji ima dugu i „slavnu“ istoriju. Devedesetih godina prošlog veka, pod Slobodanom Miloševićem, televizija, radio i štampa su sistematski transformisani u snažne instrumente propagande i kreiranja narativa međunacionalne mržnje i netrpeljivosti na kojima su počivali tragični ratni sukobi u kojima je nestala Jugoslavija. Državnim medijima dominirala je nacionalistička retorika, politički protivnici su demonizovani, ratni zločini prikrivani, dok su nezavisni novinari bili uznemiravani, kažnjavani novčano, a neretko i fizički napadani, pa i likvidirani.
Pad Miloševića 2000. godine doneo je očekivanja da će slobodnije, profesionalno medijsko okruženje postati standard. Očekivanja su se, nažalost, brzo i raspršila. Tako smo u protekle dve decenije, iz vlade u vladu, imali postepeno smanjivanje nezavisnosti medija kroz manipulacije vlasništvom, finansijske pritiske i politički uticaj, posredan i neposredan, na uređivačke politike
U tom vremenu, pre interneta i mobilnih telefona, glasovi lokalnih radio i TV stanica, okupljenih u ANEM-u, i dnevni listovi poput Vremena i Danasa, bili su retka, ali snažna i uticajna alternativa. Pritisak je bio konstantan: njihovi predajnici su bili gašeni i ometani, novine konfiskovane, urednici privođeni. Ipak, iz dana u dan, novinari ovih redakcija nastavljali su da se obraćaju građanima, i tada pobunjenim širom Srbije, stvarajući i održavajući alternativnu javnu sferu punu glasova intelektualaca, opozicionih političara, antiratnih aktivista, umetnika, koje su državni mediji potiskivali i marginalizovali. Bez tih malih medija ova javna sfera, progresivna, demokratska i suprotstavljena vrednostima ratnog Miloševićevog režima, bila bi ugušena – ako bi uopšte i postojala.
Pad Miloševića 2000. godine doneo je očekivanja da će slobodnije, profesionalno medijsko okruženje postati standard. Očekivanja su se, nažalost, brzo i raspršila. Tako smo u protekle dve decenije, iz vlade u vladu, imali postepeno smanjivanje nezavisnosti medija kroz manipulacije vlasništvom, finansijske pritiske i politički uticaj, posredan i neposredan, na uređivačke politike. Kulminaciju svih tih negativnih trendova živimo proteklih desetak godina.
Novo lice kontrole
Za razliku od Miloševića, srpska vlast koju nadzire predsednik Aleksandar Vučić koristi sofisticiranije alate kontrole i represije. Devedesetih godina pritisak na medije je bio otvoren i brutalan. U dvehiljaditim godinama, nadu u reformu potkopao je klijentelizam i slabe institucije. Od 2010. do danas svedoci smo konsolidacije procesa medijskog zarobljavanja, skrivenog zatrpavanjem publike kanalima koji bi trebalo da stvore privid medijskog pluralizma i raznovrsnog tržišta, a koji služe samo stvaranju buke, obesmišljavanju ili ućutkivanju bunta i, više ili manje sofisticiranoj, podršci vlasti.
Tako su, u odnosu na Miloševićevo vreme, direktna cenzura i gašenje medija uglavnom zamenjeni njihovim preuzimanjem i upodobljavanjem – lojalnim vlasničkim strukturama, preferencijalnim državnim oglašavanjem i snažnim političkim uticajem na regulatorna tela. Dok u nezapamćenoj društveno-političkoj tenziji provladini tabloidi sve snažnije i neobuzdanije pokreću kampanje dezinformisanja i klevetanja, javni servis uobičajeno stvarnost „slika“ utiscima funkcionera vladajuće stranke, a neretko i samog Predsednika. Glasovi protesta i pobune, urednička nezavisnost, profesionalno izveštavanje i povezanost sa međunarodnim novinarskim mrežama nekoliko kablovskih kanala, remete napore vlasti da se kreira medijski privid društva blagostanja, napretka i nezapamćenog ekonomskog razvoja. Kanali na kojima se mogu čuti predstavnici svih političkih stranaka, civilnog društva, nezavisni novinari koji istražuju teme vezane za korupciju, organizovani kriminal, zloupotrebu političke i ekonomske moći – sve veći su teret autoritarnom režimu. Višegodišnje označavanje ovih kanala kao „stranih plaćenika“ ili „izdajnika“ izgleda da nije ugrozilo njihovu reputaciju i kredibilitet u najvećem delu publike do koje dopiru. Izgleda da je potreban efikasniji način da se njihov rad delegitimizuje ili sasvim ukine.
Ako pritisak režima eskalira do krajnjih granica i uređivačke politike postanu fatalno ugrožene, to bi izvesno dramatično ugrozilo ionako krhki medijski pluralizam u Srbiji. Ali, sadržaj ima način da nastavi da cirkuliše
Ipak, u ovim trenucima koji deluju sumorno i onespokojavajuće spram medijske budućnosti u Srbiji, važno je podsetiti se ohrabrujućih lekcija iz prošlosti. Svaki ciklus represije uvek je i bez izuzetka proizvodio otpor i nove metode opstanka i borbe. Kada je radiju B92 više puta tokom devedesetih godina ugašen predajnik ili kada mu je zabranjeno emitovanje programa na FM talasima, svoje delovanje je premestio na internet. Tada je internet bio dostupan broju korisnika koji se verovatno merio u stotinama, tek ponekoj hiljadi, ali niko nije dovodio u pitanje smislenost tog rada. Bilo je važno proizvoditi sadržaj koji je istinit, tačan, proveren i koji prenosi atmosferu sa ulica pobunjenih gradova. Emisije dnevnika i vesti ove radio-stanice snimane su na kasete (da, one kasete koje smo namotavali drvenom olovkom kada im se traka izvuče) i autobusima prosleđivane lokalnim medijima po Srbiji za emitovanje. Konačno, kada je signal sasvim ugašen, urednici i novinari tog radija su izneli zvučnike na prozore studija na petom spratu Doma omladine i preko megafona čitali vesti. Ovu borbu za slobodno, profesionalno novinarstvo, nastavili su brojni istraživački mediji digitalnog doba poput CINS-a, KRIK-a, BIRN-a, pokazujući da prostor – ma koliko uzak bio – za nezavisan medijski rad postoji. I njegov uticaj nije mali. On je kumulativan, važno je samo da bude konstantan, uporan i nepokolebljiv.
Za razliku od 1990-ih, današnji mediji nisu limitirani frekvencijom emitovanja. Stepen upotrebe interneta u Srbiji je visok, a pokušaji digitalne cenzure (još uvek) su ograničeni u poređenju sa zemljama poput Rusije ili Turske. Naravno da novi prostori slobode donose i nove načine ugrožavanja – onlajn uznemiravanje, algoritamsku marginalizaciju i kampanje dezinformisanja – ali profesionalnim, kritički nastrojenim medijima daju mogućnost za rad, pa i opstanak. Ako pritisak režima eskalira do krajnjih granica i uređivačke politike postanu fatalno ugrožene, to bi izvesno dramatično ugrozilo ionako krhki medijski pluralizam u Srbiji. Ali, sadržaj ima način da nastavi da cirkuliše.
Šta smo još naučili devedesetih, što bi moglo da bude korisno i danas. Nezavisno novinarstvo zavisi od podrške svoje publike. Devedesetih godina prošlog veka, građani su branili medije poput B92, a kada su njegovi predajnici bili isključeni, zahtevali su slobodu medija kao osnovno demokratsko pravo. Solidarnost, građanska mobilizacija i angažman publike danas su još snažnija poluga moći. Publika može pomagati kvalitetno, profesionalno, objektivno novinarstvo pretplatama, doniranjem i deljenjem sadržaja, ali i javnim zahtevanjem slobode medija kao političkog i društvenog prioriteta. Za suštinsku promenu neophodno je da građani shvate da nezavisno novinarstvo nije luksuz već demokratska nužnost. Društvo koje ceni istinu mora biti spremno da se za istinu bori — ne samo kao društvo potrošača vesti, već kao društvo aktivnih, mobilisanih građana.
Lojalnost se kupuje, poverenje – ne
Ne treba se zavaravati, potencijalno polagano utišavanje ili drastično menjanje uređivačkih politika medija koje nisu „po ukusu“ vlasti bili bi ozbiljni udarci za kvalitet informisanja, kritički dijalog i razumevanje stvarnosti u kojoj živimo. Ali, tako radikalni potezi učinili bi vidljivim najširoj javnosti ono na šta strukovna udruženja i medijski radnici upozoravaju godinama: da se sloboda medija u Srbiji ne erodira tiho, već se otvoreno i fatalno demontira. Prava snaga medija koji proteklih meseci neumorno izveštavaju o dešavanjima širom Srbije ne leži samo u njihovim platformama, kanalima, već još snažnije u stečenoj reputaciji. Decenije represije u Srbiji, kako devedesetih, tako i danas, pokazale su da se profesionalni kredibilitet i poverenje ne mogu stvoriti preko noći. Grade se polako, kroz dosledno izveštavanje, poštovanje činjenica i poštovanje etičkih standarda. Upravo poverenje, na duge staze, jedina je valuta koja je važna u novinarstvu. Lojalnost, vidljivost i dostupnost se mogu kupiti, poverenje – ne.
Istorija medija u Srbiji, bar u proteklih tridesetak godina, satkana je od mračnih, sramotnih i zastrašujućih epizoda, ali i svetlih svedočanstava o nepokolebljivom, kontinuiranom otporu, prilagođavanju, pronalaženju puta do publike – bez prekida, bez straha, stvarajući razliku i održavajući živom javnu sferu izgrađenu na slobodi i istini
Možda najvažnije od svega, u ovim mesecima borbe, neizvesnosti i pritisaka, jeste svest o tome da je represija stvarna, ali je jednako stvarna i rezilijentnost – građana, institucija, pa i medija. Istorija medija u Srbiji, bar u proteklih tridesetak godina, satkana je od mračnih, sramotnih i zastrašujućih epizoda, ali i svetlih svedočanstava o nepokolebljivom, kontinuiranom otporu, prilagođavanju, pronalaženju puta do publike – bez prekida, bez straha, stvarajući razliku i održavajući živom javnu sferu izgrađenu na slobodi i istini. Budućnost je neizvesna, ali poslednja linija odbrane slobodnih medija mnogo je žilavija i snažnija nego što se to, možda, sada čini. Na toj liniji gradi se društvo građana koji su informisani, ne manipulisani, i u kom istina nije vlasništvo države.
