Na sednici od 28. marta ove godine Odbor je dvotrećinskom većinom prisutnih članova usvojio nacrt mišljenja kojim se podržava članstvo Kosova u Savetu Evrope. O nacrtu mišljenja će raspravljati Parlamentarna skupština na plenarnoj sednici zakazanoj za 16. april. U slučaju da Parlamentarna skupština dvotrećinskom većinom usvoji pozitivno mišljenje o članstvu Kosova, konačnu odluku će doneti Komitet ministara koji bi trebalo da svoju sednicu održi tokom maja meseca.
Očekivano, usvajanje nacrta mišljenja u Odboru za politička pitanja i demokratiju je naišlo na burne reakcije srpskih vlasti. Bilo je tu svega, od načelnih prigovora da je takva odluka sramotna i skandalozna, da predstavlja dokaz kraja međunarodnog prava, da ruši sve principe na kojima počiva Savet Evrope, do ličnih optužbi na račun izvestiteljke Dore Bakojani i posledičnih sumnjičenja Grčke za izdaju Srbije. Predsednik Vučić je čak najavio mogućnost izlaska Srbije iz Saveta Evrope ukoliko Kosovo bude primljeno u ovu organizaciju.
Suočene sa još jednim diplomatskim porazom srpske vlasti su pokušale da odgovornost za svoje neuspehe prebace na međunarodnu zajednicu, odnosno Zapad. S tim u vezi predsednik Vučić je u obraćanju naciji 29. marta izjavio da se Srbija nalazi u izuzetno teškoj političkoj situaciji i da, ne svojom krivicom, plaća veoma visoku cenu zbog geopolitičke situacije. „Radi se o sveukupnom pritisku na Srbiju i srpski narod, pre svega zbog naše vojne neutralnosti, odnosa prema sukobu u Ukrajini i poziciji Srbije da osuđuje napad na suverenu zemlju, ali da se ne pridružuje sankcijama Rusiji“.
Nakon Banjske sve se promenilo. Očigledna je namera najvećih evropskih država da Kosovo što pre uvedu u evropske institucije, u ovom slučaju Savet Evrope, i na taj način spreče mogućnost izbijanja novih sukoba
Uzmimo na trenutak da je sve ovo što je predsednik rekao tačno. Ali ako je sve to bilo unapred poznato, postavlja se pitanje zbog čega se Srbija toliko protivi uvođenju sankcija protiv Rusije i otežava sebi situaciju u vezi sa pregovorima sa Kosovom? Podsetimo da je predsednik Vučić u više navrata izjavljivao da Srbija neće uvoditi sankcije Rusiji dok bude mogla i dok bude izdržala, odnosno dok šteta ne bude prevelika. Očigledno je da je srpska vlast u ovom slučaju procenila da ulazak Kosova u Savet Evrope bez prethodnog osnivanja ZSO predstavlja manju političku štetu u odnosu na uvođenje sankcija Rusiji. Postavlja se pitanje zašto. Zar srpska vlast ne bi trebalo prevashodno da zastupa sopstvene nacionalne interese? Posebno u okolnostima kada Srbi sa Kosova nemaju na koga drugog da se oslone osim na Srbiju u ostvarivanju svojih prava. Zar u takvim okolnostima osnivanje ZSO nije vitalni nacionalni interes Srbije? Šta ima toliko slobodarskog u odbijanju da se uvedu sankcije državi koja je izvršila vojnu agresiju na drugu državu, kršeći pri tome sva pravila međunarodnog prava? Na kraju, zašto Srbija dodatno otežava svoj položaj nastavljajući da održava bliske političke i bezbednosne veze sa Rusijom izazivajući time sumnje u pogledu strateškog pravca kojim se zemlja kreće? I čemu je služila demonstrativna poseta ministra spoljnih poslova Dačića Moskvi samo nedelju dana pre glasanja u Odboru za politička pitanja i demokratiju? To su pitanja na koja predsednik Vučić nije dao odgovor.
Dodatni problem je to što i Srbija sama sve više počinje da liči na Rusiju kada je reč o odnosu prema demokratiji i vladavini prava. Svakako je i to bio jedan od faktora koji su uticali da Odbor za politička pitanja i demokratiju sa ubedljivom većinom glasova usvoji pozitivno mišljenje o članstvu Kosova u Savetu Evrope. Neregularnosti koje je međunarodna posmatračka misija uočila tokom izbora 17. decembra prošle godine ozbiljno su dovele u pitanje demokratski karakter vlasti u Srbiji. Takvoj oceni doprinele su i potpuno neprimerene reakcije srpskih vlasti na preliminarni izveštaj posmatračke misije. Uvrede koje su tim povodom upućene pojedinim članovima posmatračke misije iz Evropskog parlamenta i Parlamentarne skupštine Saveta Evrope od strane predsednika i premijerke doživljene su kao prvorazredan politički skandal.
Predsednik je najavio promenu strategije u protivljenju prijemu Kosova u Savet Evrope. Fokus argumentacije je stavljen na neispunjenu obavezu Kosova o osnivanju Zajednice srpskih opština, a ne na statusno pitanje državnosti
Setimo se samo podsmeha i nipodaštavanja sa kojima je zvanični Beograd dočekao rezoluciju Evropskog parlamenta o izbornim neregularnostima u Srbiji. Takva politika kad-tad dođe na naplatu i to, po pravilu, u najgorem mogućem trenutku. Sve je to rezultiralo političkom izolacijom Srbije i gubljenjem bilo kakvog uticaja na donošenje odluke u Odboru za politička pitanja i demokratiju. Epilog je da su predstavnici svih političke grupacija u Parlamentarnoj skupštini glasali za izveštaj Dore Bakojani koja i sama pripada Evropskoj narodnoj partiji, grupaciji čiji je član i Srpska napredna stranka. Što je još nepovoljnije za Srbiju, među njima su bili i poslanici iz nekih država koje nisu priznale nezavisnost Kosova. Sličan ishod se može očekivati prilikom glasanja u Parlamentarnoj skupštini koja je zakazana za 16. april.
Pred odlučujuću sednicu Komiteta ministara zakazanu za 11. maj, Vlada Srbije je, na zahtev predsednika Vučića, odlučila da formira poseban tim koji bi trebalo da spreči članstvo Kosova u Savetu Evrope. Predsednik je takođe najavio promenu strategije u protivljenju prijemu Kosova u Savet Evrope. Fokus argumentacije bi trebalo da bude stavljen na neispunjenu obavezu Kosova o osnivanju Zajednice srpskih opština (ZSO), a ne na statusno pitanje državnosti. Takva strategija ima izvesnog smisla s obzirom na to da je članom 4. Briselsko-ohridskog sporazuma Srbija prihvatila obavezu da se ne protivi članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji. Sa druge strane, osnivanje ZSO predstavlja obavezu Kosova još iz prvog Briselskog sporazuma iz 2013. i ta obaveza je okarakterisana kao prioritetna Briselsko-ohridskim sporazumom iz 2023. godine. Zato protivljenje članstvu Kosova u Savetu Evrope zbog neispunjene obaveze osnivanja ZSO ne bi moglo biti ocenjeno kao kršenje Briselsko-ohridskog sporazuma.
Problem je u tome što se nakon Banjske sve promenilo. Očigledna je namera najvećih evropskih država da Kosovo što pre uvedu u evropske institucije, u ovom slučaju Savet Evrope, i na taj način spreče mogućnost izbijanja novih sukoba koji bi vodili prekrajanju granica. Dodatne sumnje u namere Srbije izaziva očigledno simuliranje vođenja krivičnog postupka protiv vođe naoružane grupe Milana Radoičića. Sukob u Banjskoj se pominje i u nacrtu mišljenja koji je usvojio Odbor za politička pitanja i demokratiju, gde se navodi postojanje veze između oružane grupe koja je izvršila napad i Beograda, kao i stvarni rizik od otvorenog nasilja na Kosovu. Sasvim izvesno da je to bio jedan od suštinskih razloga zbog kojih je doneta odluka da se ubrza prijem Kosova u Savet Evrope, ne čekajući osnivanje ZSO.
Suočene sa još jednim diplomatskim porazom, srpske vlasti su pokušale da odgovornost za svoje neuspehe prebace na međunarodnu zajednicu, odnosno Zapad
U nacrtu mišljenja koji je usvojio Odbor za politička pitanja i demokratiju se s tim u vezi navodi da osnivanje ZSO nije uslov za prijem Kosova u Savet Evrope, ali da to jeste važna obaveza u procesu normalizacije odnosa između Srbije i Kosova, koji se odvija pod okriljem EU. Stoga je Odbor za politička pitanja i demokratiju preporučio Komitetu ministara da osnivanje SZO tretira kao postpristupnu obavezu čije ispunjenje će nadzirati institucije Saveta Evrope po ulasku Kosova u članstvo ove organizacije. Pred novoformiranim timom Vlade Srbije je težak zadatak da u međuvremenu ubedi neke od država članica koje su priznale nezavisnost Kosova da se promeni redosled stvari i članstvo Kosova u Savetu Evrope uslovi osnivanjem ZSO. Možda i pretežak za zemlju u kojoj dominira antizapadna retorika pažljivo gajena od strane najviših predstavnika vlasti i koja se sve više udaljava od osnovnih demokratskih vrednosti na kojima se temelji Savet Evrope.
