Krastavac je most bez obala, kaže u jednoj svojoj pesmi Mijo Raičević.
Ne izlazi mi iz glave taj stih, kad god ugledam elegantnu siluetu čeličnog luka koji izvire iz vode i u vodi završava, lebdeći nad rekom poput duha. Ostatak obogaljene lepote i moćne snage, nesebičnosti koja je hiljade ljudi dnevno prevodila sa jedne strane na drugu.
Pesnik je još pre nekoliko decenija video ono što danas može da vidi svako ko se zatekne na potezu od Ade do Ušća ‒ čeličnu konstrukciju delimično demontiranog Starog savskog mosta, poznatog i kao Tramvajski ili Zeleni, odvojenog od obala koje je nekada spajao. Otelotvoreno predskazanje.
Ne postoji bolja metafora naprednjačkog ludila, besmisla i jalovosti, uobičajenih pratilaca graditeljskih aktivnosti ove vlasti, svedenih isključivo na pljačku i otimačinu, od razvaljene čelične konstrukcije na sredini reke, koja kao da nam namiguje. I ko zna koliko će potrajati predah u demontaži? Za sada su jedino izvesne „pouzdane“ glasine. Iz prostog razloga što se sa naprednjacima nikad ništa ne zna, jer ni oni sami ništa ne znaju. Zna samo onaj jedan, onaj koji sve zna. Onaj rođen sa kineskom tablom. Oznaka tajnosti je uslov za svaki unosniji posao u Srbiji. A kada većina shvati da sa razbojnicima nema šale, da Vučićev kartel nije nikakva metafora nego naša realnost, tada je već kasno.
Ideje naprednjaka su toliko sumanute da deluju neizvodljivo, i zato u početku izostaje snažniji odgovor građana. Setimo se koliko je nestvarno delovala pomisao o gašenju Glavne železničke stanice
Za sada nema kapaciteta da se Stari savski most do kraja ukloni ‒ čitaj sruši! Šta im stvara problem možemo samo da nagađamo. Recimo, nemaju na raspolaganju stručnjake koji bi mogli ili hteli da osmisle celu akciju. Izgleda da je lakše praviti loše puteve i građevine koje drže vodu dok majstori odu, nego srušiti čvrstu, pouzdanu i nadasve korisnu konstrukciju. Pa je i dalje u opticaju verzija po kojoj će most navodno nečemu i negde poslužiti. Valjda da se umire građani koji ne odustaju od svog mosta, koji ne samo da nisu u stanju da prihvate ovu besmislenu smrtnu presudu, već ni da shvate njen razlog. Jer nije valjda da iza svega leži potreba da potencijalne stanovnike Potemkinovog sela zvanog Beograd na vodi ne uznemiri tandrkanje tramvaja u njihovoj blizini. Izolovana oaza mira i sigurnosti ‒ po naprednjačkoj meri. Monstruozni grad koji tone još pre nego što je devet desetina njegovog prostora nastanjeno.
Ideje naprednjaka su toliko sumanute da deluju neizvodljivo, i zato u početku izostaje snažniji odgovor građana. Setimo se koliko je nestvarno delovala pomisao o gašenju Glavne železničke stanice. Tako je bilo i sa gomilom nebuloza o sudbini Starog savskog mosta. Između ostalog, pominjana je mogućnost da se postavi na nekoj livadi Novog Beograda.
I baš u vreme nastanka ovog teksta, Insajder donosi vest da će u periodu od 31. jula do prvog avgusta biti uklonjen i demontiran luk mosta. Delove će preneti u skladište Mostogradnje, koja je u vlasništvu Milenijum tima.*
Milenijum tim je baš neka garancija transparentnosti!
Zna samo onaj jedan, onaj koji sve zna. Onaj rođen sa kineskom tablom
Za to vreme mirno spavaju stanari Beograda na vodi. Ne bude ih tramvaji. Čuje se samo tiho zujanje autobusa na električni pogon. A u Ulici Mike Alasa neki stanari ne spavaju. Ostaju bez krova nad glavom, metodom svršenog čina patentiranog u Savamali pre devet godina. Kao u horor filmu, jedne noći su se pojavile nepoznate osobe u automobilima bez tablica. Počele su da skidaju crepove sa krova, i bez građevinske dozvole ruše uknjižene kuće. Jedan od suvlasnika parcele na kojoj se kuće nalaze je kum Aleksandra Vučića. Istina nije kum iz prvog ešalona sa ozbiljnim procentima ugradnje. Ipak, kum je kum, nije dugme.
*Most je do izlaska teksta u štampi i na sajtu Radara demontiran, ali još nema informacija šta će biti sa ostacima starog mosta
