Priča se, da je u jednoj zemlji, predsednik posetio meštane nekog malog mesta i upitao ih – šta im je najpotrebnije. Vodovod i kanalizacija… povikali su. Predsednik je iz džepa izvadio mobilni i pozvao svog čoveka, naredivši mu – da odmah sredi sve što su meštani tražili. Kad je predsednik završio razgovor, čovek iz mase doviknuo je – molim vas, jako je bitno da dobijemo i signal za mobilni!!! Da ste kojim slučajem znali za blam ovog predsednika, verovatno ne biste napravili sličnu grešku, prilikom posete zgarištima širom Srbije. S jednom razlikom, što tamo signal za mobilni postoji. A vi ste, umesto sa svojim čovekom, pričali sami sa sobom – preko mobilnog.
Ne znam pouzdano da li ste na Skaj mreži Oskar, ali – da vam je gluma za Oskara, kineskog doduše – za one naivne, sto posto je tačno. Oni pronicljivi, kojima detalji ne mogu da promaknu, na vašem mobilnom snimili su ikone. Sem ako nemate neki specijalni telefon, gde umesto ikonica stoje fotke vaših saradnika. U tom slučaju – izvinjavam se i vama i vašem mobilnom.
Glamočiću, za ova sela… počeli ste razgovor s Glamočićem, a nastavili s meštanima, držeći sve vreme levom rukom, na levom uvetu – mobilni. Zato je i skupa brate mili, zato je i skupa i šljiva i višnja, zato što je nema… i trešnja… Potom ste se ponovo obratili Glamočiću, koji nije znao da l’ ste pošli il’ ste došli – jer ste s njim počeli o požarima, a nastavili o nečemu što nije u njegovoj nadležnosti, a što je očigledno čuo, jer mobilni niste odmicali. Verovatno vas je oprezno upitao – kakve šljive, kakve višnje i trešnje? A vi ste dreknuli – Pa, prekidam Glamočiću vezu zato što nisam u centru Beograda, nego negde drugde – odbrusili ste. Glamočiću, ajde, uzmi sada i gledaj samo kako da ljudima koji su pogođeni požarima, a gde im je stoka izgorela, gledaj tim ljudima kako da se pomogne. Ne možeš ceo iznos, ali koliko možeš pomozi im, obiđi svaku kuću. Ajde!
Glamočić je shvatio da nema ni kintu u svom budžetu i to vam je očigledno rekao, na šta ste odlepili – Glamočiću, nema pokušaću! Nema, šta mogu! Nego da bude onako kako sam ti ja rekao! Glamočić je verovatno i dalje kumio i molio da ga razumete, da novca nema… Ma, bre, uradićeš ovako kako sam ti rekao, a ne šta možeš! Glamočić je očigledno pristao, jer ceo prenos fingiranog razgovora, poput svih nas – gledao je na te-veu. Minut, dva ste ćutali. Šatro, slušali ste Glamočića i onda ste uzviknuli – eee, to je odgovor. Ajde, ćao! Završili ste kao pobednik. Razgovor – koji sudeći po snimcima, niste ni započeli. Bila je to demonstracija vaše sile. Predstava za meštane, u kojoj je glavnu ulogu igrao vaš mobilni!
Kad smo već kod tog stravičnog požara, sećate li se vesterna, gde neka rudarska kompanija dođe u grad i angažuje razbojnike da ljudima zapale stoku, štale i kuće? Potom dođe i otkupi im imovinu za deset puta nižu cenu. I… počnu da kopaju zlato
Kad smo već kod tog stravičnog požara, sećate li se vesterna gde neka rudarska kompanija dođe u grad i angažuje razbojnike da ljudima zapale stoku, štale i kuće? Potom dođe i otkupi im imovinu za deset puta nižu cenu. I… počnu da kopaju zlato. Ne znam zašto mi je to palo na pamet? Možda zato što, umesto zlata, može da se kopa litijum. Nekako se poklapa mapa požara i planiranih rudnika. Ovo s razbojnicima u vesternima bilo je nekada. Danas razbojnici upravljaju dronovima. Požari ovakve prirode mogu da se izvedu tim malim spravama, kojima se vaš kompanjon hvali. On ih proizvodi. On ih demonstrira. Priča se da su baš ti dronovi viđeni te kobne noći. Ne znam… Ono što takođe ne znam, a zanima me – od kakvog su materijala napravljene kuće vaših saradnika, kad su jedino one preživele požar? I da li će u slučaju da kopači litijuma dođu u Srbiju, njima biti isplaćena puna cena, jer im kuća nije oštećena, za razliku od ovih, koji će umesto nekadašnjih kuća – prodavati zgarišta? I da li je licitacija za gradnju – samo maska pred iseljenje, ili je iskrena želja da im se pomogne, da na istom mestu ostanu? Tu leži i odgovor na pitanje – hoće li se litijum kopati u Srbiji?
Vaš razgovor sa građanima koji su u požarima sve izgubili, bio je ponižavajući. Reci odmah, sada, kolika ti je šteta i da odmah dajemo pare – po tom principu razgovarali ste s meštanima, kao da ceo državni budžet držite u džepu. Koliko ovo može da vredi kume, pitali ste zbunjenog čoveka, kojem se srce cepalo dok je gledao kako mu vatrena stihija odnosi sve. Ne znam – kazao je kum zbunjeno – izvođač nek’ napravi procenu. Čovek je kazao sasvim logično – da kažu stručnjaci, a vi ste insistirali da kaže – on. Ako budeš čekao, čekaćeš sto godina, pusti bre, reci koliko? Koooliko, pitam te?
Jadan je onaj ko spadne na to da mu vi pomažete, pomislila sam.Vikali ste na čoveka. Niste mu persirali. Oslovljavali ste ga uličnim žargonom – kume. Poštapalica – bre, bila vam je u svakoj drugoj reči. Želeli ste da ga otaljate. Je l’ tako, brate? Vidite, mogla sam i ja izrazima sa ulice da vam se obratim. Ali, nisam ja – vi, kao što nije ni onaj pošten čovek koji je sve ovo morao da istrpi. Sigurno petnaest, dvaest hiljada – kazao je najzad, jer ste insistirali. Kako možeš za dvaest hiljada da napraviš kuću?, upitali ste. A, meni nije bilo jasno – kad već to znate, zašto ste se poigravali – i ciframa i njim? Zašto ste ga na taj način ponizili? Njemu je u tom trenutku, u trenutku beznađa, kad umesto toplog doma, gleda vrelo zgarište, njemu je tih dvaest hiljada bilo kao vama dvaest milijardi.
Vaš razgovor sa građanima koji su u požarima sve izgubili, bio je ponižavajući. Reci odmah, sada, kolika ti je šteta i da odmah dajemo pare – po tom principu razgovarali ste s meštanima, kao da ceo državni budžet držite u džepu
Umesto da opet iskoristite mobilni i da pozovete svog Drobnjaka, ili Glamočića, nekog ko je stručan za vaše procene, od tuge vas je srce zabolelo. Na vama se to nije videlo. Uspravni kao vita jela, s rukama na kukovima, blago ste se njihali u svetloplavoj košulji, diskretno otkopčanoj dva dugmeta odozgo. Sveže ošišani – najavili ste let u drugi kraj Srbije. Sve što sam video, tačno me srce zabolelo jer nisam dobro razumeo Gagića… Mislio sam da je samo u Žitorađi izgorelo sto hektara, uzdahnuli ste teatralno. I… s mobilnim u džepu, krenuli ste dalje – da varate narod, promovišući sebe. A, kum, kako osloviste meštanina kojeg ste prvi put u životu videli, ostade da čeka – da dođe zima. Pa da mu opet postavite isto pitanje – pričajući uprazno. Mobilnim.
Nekada je u Pozorištu Slavija uspešno izvođena predstava Alo, ođe mobilni. Sad se mobilni javlja iz vašeg džepa, dok na Slaviji naši mobilni svetle u mraku – kao znak protesta protiv vaših obmana. Prazne priče prodajte naivnima.
Ovo vam šaljem na adresu Ćacilenda.
