12. jul
Jedna od najtežih stvari za prepoznavanje, a posebno za priznavanje, je kada smo manipulisani.
Manipulacija nije ubeđivanje, kao što mnogi pogrešno misle; manipulacija zavodi. Manipulacija je emotivni nindža, najjača je kada deluje ispod praga svesnosti, ispod radara, kada sve ono što nam radi deluje logično, normalno i neizbežno… čak i poželjno.
Za manipulaciju su ključne emocije, ne inteligencija, jer manipulacija kreira refleksno, nesvesno reagovanje; manipulacija je carica impulsa, instinkta. Manipulacija se igra vatrom, prosvećenost i znaje svetlom.
Osećanje žrtve i nama nanesene nepravde je najmoćnije propagandno sredstvo u istoriji ljudske civilizacije. Ko postane majstor ove manipulacije, obično dolazi na pozicije moći, često apsolutne.
Većina fašističkih diktatora je bila upravo to; Putin jaše na istom talasu, Bregzit je svoju destruktivnu energiju dobijao iz istog generatora, Trampova Amerika ponavlja grešku, većina populista širom sveta i u EU igra na istu kartu, a mi u Srbiji – kao i u Izraelu i u Rusiji – smo mit žrtve doveli na nivo društvenog identiteta, do te mere da na destruktivan način briše razlike i ujedinjava ideološke opcije koje bi se vrlo retko ikada našle u bilo kakvoj koaliciji.
Formula je toliko jednostavna i banalna da bi bila smešna da nije duboko tragična i destruktivna. Kada se manipulacija podigne na nivo sistema, kroz sve sistemske platforme jednog društva – medije, škole, fakultete, sport, porodice, politiku – vrlo je teško tome se odupreti, čak i kada čovek oseća da treba.
Svi smo mi stvorenja sistema, on u nas curi kao vazdušno zagađenje, kao atmosfera koju nesvesno udišemo.
Osećanje žrtve i nama nanesene nepravde je najmoćnije propagandno sredstvo u istoriji ljudske civilizacije. Ko postane majstor ove manipulacije, obično dolazi na pozicije moći, često apsolutne.
Moderni svet se, posebno mnogo u poređenju sa prethodnim mirnodopskim istorijskim periodima, bazira na manipulaciji. Dva akronima mi odmah iskaču kada pomislim na moduse delovanja modernih društava, čak i onih takozvanih „razvijenih“.
Jedan je PPP – univerzalni globalni okvir za formiranje naših mentalnih modela: Politika, Propaganda, Profit. Svaki deo ove permanentno cirkulatorne trijade hrani ostale, podržava i podstiče je, daje joj snagu, zajedno kreirajući globalni hegemonistički intelektualni blok van koga je gotovo nemoguće zamisliti bilo kakvu alternativu za uređenje sveta. Stanje sveta je stanje PPP-a; mentalni operativni sistem jedne zabludele, pogubljene i samodestruktivne civilizacije…
Na mnogo nižem taktičkom nivou drugog „P“ – propagande – jedna formula je poslednjih godina postala skoro automatski metod manipulacije percepcija kroz manipulaciju emocija i jedan od omiljenih metoda autokrata i populista širom sveta; a pošto smo mi, uprkos sopstvenim naporima, i dalje deo sveta, i kod nas.
Ovaj molekul psiholoških „večnih hemikalija“ je poznat kao DDA – Deny, Deflect, Attack (Negiraj, Skreni, Napadni).
Prvo je očigledno, blatantno negiranje činjenica, izrečeno potpuno „ravnog“ lica, psihopatskom mirnoćom: „to nije istina“, „nema nikakvih kredibilnih dokaza da se to desilo“, „to su klevete i laži političkih protivnika“. Vesti su nam, globalno, pune ovog „D“.
Drugo „D“ je takozvani „whataboutism“ (da kreiramo još jedan novi „kalk“ – „aštajesa-izam“): sa kritike se skreće pažnja frazom „A šta je sa…!“ (popuniti bilo kojom vrućom emotivnom „nacionalnom“ temom koja često nema veze sa originalnom kritikom). „Vi kritikujete akciju u Banjskoj dok je srpski narod na Kosovu izložen brutalnoj represiji“, „A šta je svim onim normalnim građanima koji žele da stignu do bolnica i vrtića?“, „Srpska sela gore, a vi blokirate puteve!“. Ili onaj omiljeni Basarin (apokrifni?) primer, „Sram vas bilo da me pitate o tome da li kradem, dok Hilandar gori!“. Ceo domaći tabloidni septosistem se bazira na ovoj manipulaciji.
Mufljuzi i manipulatori, psihopate i predatori nas, globalno, okreću oko malog prsta trikovima kojih bi se postideo (dobro, ne bi) i mali „šibicar“ sa vašara u Mrčajevcima. Moizes Naim je u pravu: naš globalni problem je i kriza sledbeništva, ne samo kriza vođstva
Treći „atom“ spinsterske vradžbine, slovo „A“, je ono što svi populisti i diktatori imaju „u malom prstu“: Napad. Nemilosrdni, permanentni, bezobzirni napad. Pitajte Đilasa, Đajića, Tepićku, majku momka poginulog pod nadstrešnicom, studente i profesore, slobodne novinare i svakog drugog ko je na primajućem kraju ove režimske taktike. Svako ko digne glavu je izdajica, nacista, ološ, strani špijun, neznalica, lopov i sve drugo što, u ogledalu koje pokazuje realnost, u stvari jeste sâm režim i njegova klika.
Ponavljanje je majka učenja, hteli mi to ili ne, bazična ljudska istina koju su propagandisti, popovi i trgovci znali još od praskozorja čovečanstva. Ponavljanje + DDA + zarobljeni ili razbijeni društveni sistem = metod vladanja.
Mufljuzi i manipulatori, psihopate i predatori nas, globalno, okreću oko malog prsta trikovima kojih bi se postideo (dobro, ne bi) i mali „šibicar“ sa vašara u Mrčajevcima. Moizes Naim je u pravu: naš globalni problem je i kriza sledbeništva, ne samo kriza vođstva…
13. jul
Jedna od starih srpskih izreka koja se kod nas koristi više nego što bi trebalo – ne zato što se koristi olako, već zato što poseduje tragičnu opravdanost učestalosti – je da „dok selo gori, baba se češlja“. Ako je češljanje metafora za trivijalne distrakcije, a i destrukcije, tupost i slepilo za svet oko sebe, onda je to u mnogo čemu i realni, mada i nikada ozvaničeni, slogan i misija vladajućeg režima.
Njihov esencijalni modus delovanja je fokus na pogrešne stvari, na površinu umesto na supstancu, na kratkoročnu ličnu korist umesto dugoročne društvene, na trivijalne distrakcije od stvarnih izazova i na propagandu umesto realnosti.
Spomenik bliskom saradniku režima Draganu Markoviću, koga Srbija skoro isključivo zna po nadimku koji priziva idilične vibracije tropskih plaža i drveća sa koga padaju kokosi – ali i drveća koje rađa banane – jedan je od takvih primera.
Dok Srbija bukvalno gori, dok se studenti brutalno prebijaju i tako prebijeni lisicama vezuju za bolničke krevete, dok psihopate u policijskim uniformama jezivo komentarišu fizičke atribute protestujućih studentkinja, dok razni mračnjaci u civilu otimaju decu sa ulica, dok se pljačka društvenih resursa ubrzava – jer i Oni shvataju da neće još dugo – u Jagodini se slavi osoba koja je postala simbol pretvaranja Srbije u „banana republiku“, s tom razlikom što su nam i palme i banane domaće. Sve te kore od banana sa svih tih i sličnih palmi su iste kore na koje se klizamo već trideset godina…
Kao ni mnogo šta drugo, ni ova „svečanost“ nije mogla da prođe bez naše tipične nadrealne farse. Umesto originalnog spomenika, tvrdi vajar „ondašnji“ od koga je bio naručen, koji je bio viši od dva metra i predstavljao je čitavu figuru dotičnog moćnika, u Jagodini je osvanula – na zgražavanje vajara – samo bista upitnog zanatskog umeća koja neodoljivo zrači energije Džaba Hata i Barona Harkonena u jednom, ublažena jedino diznijevski kolačarskim belim trospratnim postamentom koji čitavoj konstrukciji daje utisak svadbene torte za mladoženju koji se, očigledno, ženi sam sa sobom.
Dok Srbija bukvalno gori, dok se studenti brutalno prebijaju, dok psihopate u policijskim uniformama jezivo komentarišu fizičke atribute studentkinja, dok razni mračnjaci u civilu otimaju decu sa ulica, dok se pljačka društvenih resursa ubrzava – jer i Oni shvataju da neće još dugo – u Jagodini se slavi osoba koja je postala simbol pretvaranja Srbije u „banana republiku“
Tom originalnom većem spomeniku, tvrdi vajar, se nešto desilo jer nikada nije ugledao svetlost dana. Niko nije saopštio šta – čak ni vajar, ako mu je verovati, ne zna. Livnica ćuti. Puf! Priča se da se slomio u transportu; možda su ga odneli agilni kradljivci svega mesinganog po Srbiji pre instalacije, vredno je to. A možda je ta količina bronze bila opštini preskupa čak i za jednog lokalnog moćnika tog kalibra, sada kad se njegovo voluminozno prisustvo više ne oseća.
A možda je činjenica da je upravo On otkrio spomenik – da je potrošio dan u svom kalendaru za ovo dok zemlja vapije za rešenjem krize i polako klizi u još gore scenarije, dok sela po Srbiji bukvalno gore i stoka na planinama plače od žeđi i suše – pravi pokazatelj gde prioriteti režima leže. Spomenik Palmi je spomenik Njima, a i Njemu. Sve kontroverze vezane za dotičnog velmožu, optužbe za masivnu korupciju, podvođenje maloletnica i razne druge mučne stvari koje više prizivaju sliku zatvorskih vrata sa brojem nego herojske biste nisu bitne jer su to takođe Oni. I On. Došao je da osveti još jedan nakazni totem svog nemoralnog i brutalnog kulta, čopora predatora čiji je glavni plen sopstveni narod.
Dok Srbija gori baba se ne samo češlja, nego se prsi i duva, licka i timari, pevušeći sebi u bradu, srećno i zaneseno, „Ogledalce, ogledalce…“
14. jul
Samodestruktivni, čak samoubilački, impulsi srpskog režima su svuda oko nas; spremni su da i bukvalno, fizički, rasture zemlju da bi produžili svoj ostanak na vlasti. Ništa nije sveto, ništa nije vredno ako Njih i Njega dovodi u pitanje.
Exit festival je jedan od najvećih poslednjih primera. Zbog podrške studentima, zbog izazova vlastima, nema više podrške festivalu od strane grada Novog Sada i od države uopšte – kao da Exitu daju svoje lične, a ne narodne pare, kao da porezi i doprinosi služe da se trpaju u džep, a ne da se vraćaju narodu kroz jedan od globalno najprestižnijih i najvećih kulturnih događaja u našoj zemlji.
Ovo je bilo samo retoričko pitanje, naravno.
Jedanaesta tačka na listi od 14 ranih znakova fašizma u jednoj vlasti je ignorisanje, prezir i represija slobodnih intelektualaca i umetnika. Exit je drastičan primer.
Festival će, naravno, biti dobrodošao u jednoj od zemalja u komšiluku i svoj svetski prestiž će sada prelivati tamo. Mamlazi i mufljuzi će oko sebe napraviti pustinju – a ovaj režim bi i od Sahare napravio pustinju – da bi sačuvali samo svoje drvo. A onda, kada ostanu ogoljeni, kada bujica počne da se diže, u svojoj panici da se popnu na vrh, još dalje od bujice, seći će sve grane ispod koje počnu da se plave.
Dok se ne popnu na one najtanje, najviše, sa zavodljivim pogledom, ali previše slabe da nose svu tu olovnu težinu. I onda…
16. jul
Primećujem na ulicama, pre svega u Londonu, malu svakodnevnu upotrebu takozvane „bihejvioralne ekonomije“ – uticanja na ljude preko automatskih kognitivnih prečica koje su svima nama evolucijom ušrafljene u mozak.
Kuriri na mopedima koji obično iza leđa imaju jednu ili dve dostavne kutije, na njih stavljaju slatke plišane igračke. Dominiraju jednorozi, slončići, slatki zmajevi i „Paddington“ mede. Neki ih zovu „kurirske amajlije“ (courier charms), neki „vozačeve plišanke“ (rider’s plushies).
Poruka je „miran sam, dobro mislim, samo radim svoj posao“. Takozvana „subliminalna“ poruka je „smiri se“, „ne juri me“, „chill out, mate“… Sam pogled na lutkicu nesvesno kod mnogih otvori ventil i pusti paru, malo smanji pritisak, makar i toliko da se ne pređe preko tog ključnog momenta besa i agresije koji mogu da kreiraju neočekivane spirale tragedije.
To isto pokazuje koliko smo mi jednostavni u svojoj kompleksnosti, koliko nas je vođeno impulsima: sam pogled na dečiju lutkicu nas „tempira“ (priming) za mir, „spuštanje lopte“, taj često kritičan jedan dubok uzdah koji nekada može da znači razliku između reda i entropije.
