Andre Asiman je profesor komparativne književnosti, književne teorije i Prusta u Njujorku (The Graduate Center of the City University of New York), esejista i pisac, autor brojnih romana i knjiga eseja, našoj čitalačkoj publici najpoznatiji kao pisac romana Zovi me svojim imenom (2007) po kojem je urađen istoimeni film u režiji Luke Gvadanjina (2017).Sa Asimanom smo se sreli u njujorškom kafeu Purple Waves, u blizini Central parka, dan pre početka višednevnih promocija njegove novoobjavljene knjige Room on the Sea (2025), koju čine tri novele. Promocije je vodio proslavljeni američki glumac i režiser Džon Turturo.
Da li kada pišete imate na umu sinesteziju kako je posao pisca da vas natera da čujete, osetite i vidite?
Sinestezija je važna, radio sam na njoj. Ipak, ne verujem toliko u sinesteziju koliko u stil, a stil ima ritam koji je važan. Ukoliko želite da ono što pišete ima elegični ton onda razvučete ritam, ali budete povremeno odsečni, tako da bude potpuno jasno šta ste hteli da kažete. Ukoliko pak želite ironiju, onda pišete jako kratke rečenice. Moja omiljena retorička forma jeste anafora, ponavljanje jedne iste stvari, zbog čega čitaoci smatraju da sam vrlo poetičan. Iako nemam svesnu nameru da to budem, volim ritam rečenice i puštam ga da ide dokle god može. Često ga ne zaustavljam kako bih video šta od toga može da nastane, i uvek se iznenadim.
Koliko vam je važna intertekstualnost? Pominjete mnoge pisce u svojim delima. Da li biste voleli da čitaoci budu kadri da dešifruju vaša iznijansirana upućivanja na književne stvaraoce ili pojmove?
Naravno da bih voleo, ali ni od koga to ne mogu da tražim. S druge strane, moji čitaoci su mahom adolescenti od sedamnaest do dvadeset godina, tek što se upisuju na fakultete, ne znaju dovoljno. Ali, volim utemeljenost u tradiciji jer volim tradiciju – to je sve što imam. Kao što znate, pripadam mnogim mestima, ali sam, u stvari, van vremena. Jer, jedini ljudi za koje znam jesu drugi pisci, od kojih su mnogi već potvrđeni, neki pripadaju antičkoj Grčkoj. Volim da se vraćam u istoriju, i pokažem da čak i danas kada pišem mogu da na umu imam, na primer, Uliksa, i da od toga napravim stilsku figuru. Očekujem od čitaoca da zna da je Uliks bio vezan za brodski jarbol i da je slušao pesmu sirena.
Mnoge Kavafijeve pesme podsećaju na vrstu želje koja postoji u vašim delima, i naravno u romanu Zovi me svojim imenom. Koliko vam je bliska Bretonova prenaglašena ideja „lude ljubavi“: jednim delom kao da biste voleli da to što on govori bude istina, a s druge strane jasno vidite da je to poza?
Bilo koja vrsta ljubavi je neposredna, trenutna, uvek je tu, ali ne traje dugo, gubi se vremenom. Moj konačni stav prema ljubavi jeste da ona nije samo prolazna, već i ironična. Drugim rečima, posmatram je, proučavam, istovremeno je želim i ne verujem u nju.
Šta mislite o ambivalentnosti ljubavi, o tome da smo ujedno i subjekat i objekat ljubavi? Da li biste voleli da se vaši junaci oslobode takve zavisnosti?
Da, želeo bih da je savladaju, ali isto tako ne mislim da mogu, jer su oni deo mene – ja sebe na njih projektujem. Oni žude za ljubavlju: znaju da će imati seks, to im ne predstavlja neko iznenađenje, i stoga žele nešto drugo. Nekada žele romansu ljubavi, a nekada samo romansu što bi bila gotovo trivijalna želja, ali tu romansu svejedno žele. Dakle, oni hoće poeziju ljubavi koju vam ne daje sâm grad, a ni sâm život. Ukoliko vam je ipak dâ, daje vam je samo nakratko.
Da li se slažete sa Gvadanjinom da je Zovi me svojim imenom priča o inicijaciji?
Samo ako želite da to bude. To jeste priča puna mladosti, tako da je primamljivo da se o njoj misli kao o priči o mladoj ljubavi, prvoj ljubavi. Ali, Oliver ima prethodnog iskustva, kao uostalom i Elio. Nije baš ni da Elio ništa o tome ne zna. Tako da to nije priča o mladoj ljubavi, ili otkrivanju ljubavi prvi put. To je priča o dvoje ljudi koji se zaljubljuju, ali kojima očigledno nije suđeno da budu zajedno. I oni to znaju. Da li će kasnije biti drugačije, to je sasvim druga priča.
Zovi me svojim imenom nije priča o mladoj ljubavi, ili otkrivanju ljubavi. To je priča o dvoje ljudi koji se zaljubljuju, ali kojima očigledno nije suđeno da budu zajedno. I oni to znaju
Premda se Zovi me svojim imenom bavi homoseksualnom ljubavlju, meni se čini da akcenat romana nije na temi homoseksualnosti, već na ljubavi kao takvoj.
To jeste roman o ljubavi, naročito o žudnji u ljubavi. Ne može se sasvim ni odbaciti činjenica da je to roman o homoseksualnoj ljubavi. Zapravo, to je istovremeno i priča o ljubavi i priča o homoseksualnoj ljubavi: mogla bi se odnositi na ljubav koja je potpuno heteroseksualna, a opet to jeste gej priča.
Priča mi se učinila drugačijom od Forsterovog Morisa u kojem se, na neki način, pisac bori za bolji status homoseksualne ljubavi.
U mom romanu nema misije, nekog misaonog sistema zbog kojeg bi se homoseksualna ljubav raspala ili održala.
Džejms Ajvori je napisao scenario za film Zovi me svojim imenom, i režirao Morisa.
Luka Gvadanjino uopšte nije uzeo u obzir scenario Džejmsa Ajvorija, već je priči dao potpuno novu orijentaciju koja je jako bliska mom viđenju stvari. Drugim rečima, u filmu nema slika frontalne nagosti, izbegnuti su svi takvi grafički momenti, zbog čega sam vrlo zadovoljan.
Luka Gvadanjino ne misli da je homoseksualnost zasebna tema.
Homoseksualnost jeste posebna tema, ali, slažem se, nije od centralne važnosti. Dopada mi se ideja da ona može označavati sve stvari u isto vreme.
Rekli ste jednom prilikom da ste Zovi me svojim imenom najpre zamislili kao priču između muškarca i žene, ali da vam se učinilo da bi priča bila zanimljivija kada bi u osnovi imala homoseksualnu ljubav.
Ne nužno zanimljivija koliko bi imala više tenzije. U to vreme sam radio na jednoj priči između mladića i devojke koji odmah imaju seks. Sada sam hteo priču koja bi to prevazišla, priču koja bi se zasnivala na teškoći, odbijanju da se povežete s nekim, ne toliko priču o homoseksualnosti.
Pomenuli ste, takođe, kako ste se zaljubili u ljubav između Olivera i Elija, ali i u leto, kuću, voće… Da li ste bili u Italiji dok ste pisali ovu priču?
Dok sam pisao, ne. Idem u Italiju jednom godišnje, ali sam knjigu uspeo da napišem baš zato što nisam išao u Italiju tog leta, pa mi je nedostajala. Gledao sam Moneovu sliku kuće, i pomislio sam „Moram nešto da uradim“.
Koliko verujete u zavodljivost pojedinačnih mesta, ili prostora uopšte?
Kada pišem, uvek idem do mora u Italiji. A tamo gde je plaža, tu sunce, koža i ljubav postaju neizbežni. Kao i voće i vino. To Italija za mene znači. Ne bih rekao da me Italija zavodi, već da je pre koristim kao pozadinu.
Rečenica koja se u romanu pripisuje Eliju „Dodirnuo me je, i tada sam došao do posebnog saznanja“ podseća na erotske pesme Emili Dikinson.
Upoznat sam s nekim njenim pesmama, ali nisam znao da je pisala i erotske pesme.
U jednom eseju kažete da žudnja ume da nas prevari jer ono što je razvratno u stvari nije seks, već misao. Zaista, vaše su knjige vrlo bogate idejama, u čemu naročito uživaju oni koji se bave književnošću na jedan ili drugi način. Naročito mi se dopadaju svuda razasute pojedinačne „slike“. Na koji način ih birate?
Morate da se pitate na koji način svaka slika doprinosi knjizi, o čemu govori, šta je to što želite da naglasite. Obično me kod pojedinačnih slika privlači ideja da su stvari zapravo kontradiktorne, liminalne, da su po prirodi stvari ironične. Kao kad ste očajni da nađete hotel, a ipak ne želite sobu bez pogleda na more. To je vrsta kontradiktornosti koja se zasniva na humoru, koja podvlači sentimentalnost: neku stvar najpre podignem na viši nivo, pa je onda spustim.
Njujork je grad koji ne prestaje da osvaja. Čini mi se da bi tu od svake sličice mogla da se napravi priča.
Da, sve može postati priča. Moje su priče vrlo štedljive. Zaplet je tu vrlo sveden. Nema nikakvog zapleta zapravo, jer mene ne zanima zaplet.
Koja vrsta nostalgije je snažnija: ona za stvarima koje su se desile, ili za onima koje su mogle da se dese a nisu?
U knjizi Homo Irrealis uvek govorim o stvarima koje su mogle da se dogode, za kojima smo žudeli. Ono što se dogodilo, to smo zapamtili, i to je u redu. Ali, važne su mi stvari koje su mogle da se dogode – koje se nisu desile, ali bi još uvek mogle da se dogode.
A opet, i naša prošlost je ono što je moglo da se dogodi jer mi konstruišemo prošlost.
Apsolutno. Prošlost nije samo sećanje, ona je deo mašte. Volim da oslobađam svoju maštu koliko god je to moguće.
Pisci se vraćaju na svoja dela kada im ponestane inspiracije, ili se pak nikad ne vraćaju nečemu sa čim su završili. U vašim se delima neke teme ponavljaju i prepliću. Da li nekad čitate svoje prethodne knjige?
Događa se da mi neko pročita neki pasus pa ih pitam: „Kako to pametno zvuči! Ko je to napisao?“ I kažu mi: „Pa, vi ste to napisali!“ Ja zaboravim, potpuno zaboravim. Ne čitam ponovo ono što sam napisao. Ukoliko neka tema vaskrsne zato što sa njom nisam završio, to samo znači da mi još uvek postavlja pitanja, i da ću njome morati opet da se pozabavim.
Luka Gvadanjino uopšte nije uzeo u obzir scenario Džejmsa Ajvorija, već je priči dao potpuno novu orijentaciju koja je jako bliska mom viđenju stvari. Drugim rečima, u filmu nema slika frontalne nagosti, izbegnuti su svi takvi grafički momenti, zbog čega sam vrlo zadovoljan
Ne bojite se, dakle, da ćete se ponavljati.
Ne. Ljudi će reći da se ponavljam. Ali, uzmite, recimo, Monea ili Baha: stalno se ponavljaju, citiraju sami sebe, nesvesno. Zato što bez prestanka pokušavaju da razreše neku stvar. I ja radim isto. Tako da, i ukoliko se ponavljam, to nije eho onog što sam ranije mislio, već samo ukazuje na to da sam i dalje opsednut istom stvari.
Da li biste mogli da objasnite ideju „Šta da radim s ovolikom vodom?“ iz eseja U potrazi za plavetnilom i implikacije razočaranja koje ona nosi. Kažete „Želeo sam plavetnilo koje je više razvodnjeno, fragmentirano, iskrivljeno, opstruisano…“
Kada imate frontalni pogled, kada vam je dato neko iskustvo, onda imate to iskustvo. Više ga ne tražite, više ne žudite za njim. Samo posedujete iskustvo. Ali ja to ne znam. Ja mogu samo da imam iskustvo o nedostatku iskustva, to je deo mog života. I verujem da gotovo svi ljudi razumeju iskustvo ne kao nešto što smo imali, već nešto što smo želeli da imamo, ili ponekad nešto što nismo želeli da imamo. Znate onu poznatu scenu iz romana U Svanovom kraju gde kada junak želi da poljubi Odetu, on je, u stvari, svestan želje da je poljubi: ne samo da je poljubi, već da se ostvari njegova želja da je poljubi. On razmišlja o dve stvari: anticipaciji trenutka, i iskustvu tog trenutka. Ono što se naposletku dogodi jeste da iščekivanje uspeva da nadvlada sâmo iskustvo koje želi da iskusi.
Dakle, osuđeni smo na propast.
Naravno da smo osuđeni na propast. Kao kada treba da idete u fantastičan restoran da jedete fantastičnu hranu: imate sve te slike pred sobom, a onda stave hranu pred vas, i shvatite da je to samo hrana.
Svetlana Bojm u svojoj knjizi Budućnost nostalgije (2001) upravo govori o vašem pojmu rememoration/arbitrage. Da li biste ga i vi tako definisali: da sećanje na mesto, pre nego sâmo mesto, postaje objekat sećanja, što znači da je neko ko se seća izložen opasnosti da bude prisutan na više mesta u isto vreme.
Povremeno imam sjajna iskustva, a povremeno iskustva koja sam iščekivao. Nema načina da saznamo koje će nam se od tih iskustava desiti. Čovek se nada iskustvima: ja se nadam iskustvima, još uvek sam živ. Ipak, čovek nekad hoće da prevari iskustvo, ali onda znate da ćete da ga prevariti. Često kad imam neki problem u životu, želim da pišem o tome, jer je to mesto gde će neko moći da me voli, ali to nije rešenje problema, jer je problem često interpersonalnog karaktera. Uostalom, ne možete rešiti problem nekom drugom osobom, jer oni neće da vas slušaju, ili žele da se svađaju, ili žele da rade nešto drugo… Kad ste sami sa sobom, onda proizvodite nešto, a ni to nešto nije iskustvo.
Volim Turgenjeva. Takođe, volim Gončarova, kao i mnoge ruske pisce. Ali ne volim Tolstoja. Nikad nisam mogao da ga čitam
To je u vezi sa tzv. pukotinama (ghost spots) u sećanju.
Da, nikad ne znate kada će se nešto desiti. Ne možete da naterate sebe da se nečega sećate, naročito ako govorimo o čulima koja nose iskustvo ili sećanje, tako da morate da se otvorite. Iskreno, ionako nisam toliko otvoren kao ljudsko biće. Moram ponekad da se nateram da se sećam.
Da li vam smeta što na svakoj vašoj knjizi piše „autor romana Zovi me svojim imenom“? Čak i neki književni kritičari ne znaju da pišete eseje.
To je stvar marketinga. Ukoliko me pitate koja je meni omiljena knjiga koju sam napisao, rekao bih da je to Osam belih noći, s jasnom aluzijom na Dostojevskog. U Italiji je upravo prevedena kao Bele noći, u Americi i Engleskoj kao Osam belih noći.
U vašim knjigama postoji izvesni reciprocitet između različitih umetničkih medija. Vaše knjige su vrlo vizuelne. Mislim da je Luka uradio izvrstan posao sa filmom Zovi me svojim imenom.
O, da! Našao je sjajno mesto za snimanje filma, koje je ujedno bilo i najlakše mesto za njega. Bilo je to savršeno mesto za film: kuća je bila divna… sve je bilo savršeno. Imao sam sreće sa tim.
Čini mi se da je Gvadanjino bio siguran u svoj izbor i sud?
Hvala Bogu da je tako. Trenutno se po mojoj knjizi Enigma Variations (2017) pravi istoimena TV serija na Netfliksu, sa Džeremijem Alenom Vajtom u glavnoj ulozi.
Koja je vaša omiljena Ficdžeraldova ili Hemingvejeva knjiga?
Nisam neki ljubitelj njihovih dela, ali to samo ukazuje na moju ograničenost. Uvek kažem kako imam loš ukus, to je naprosto činjenica.
Zašto to kažete? Prust nije loš.
Ja predajem Prusta, volim Prusta. Volim dugačke knjige. Mnogo volim Dostojevskog, ali ne i Tolstoja.
Hemingvej je voleo Dostojevskog. Imao je spisak pisaca za koje je smatrao da svako treba da pročita. Pominje Braću Karamazove, ali takođe kaže da treba pročitati sve od Turgenjeva.
Volim Turgenjeva. Takođe, volim Gončarova, kao i mnoge ruske pisce. Ali ne volim Tolstoja. Nikad nisam mogao da ga čitam.
Onda bi vam se Hemingvej dopao.
Ne verujem. Nije on za mene. Potpuno je drugačijeg senzibiliteta.
Kako biste definisali pisanje? Šta je po vašem mišljenju posao pisca?
Postoje, uslovno rečeno, dve radne definicije pisanja. S jedne strane, pišete kako biste izbegli život. Čitav taj koncept da se život prenosi u pisanje potpuno je pogrešan. Pisac piše o onome što bi želeo da zna ili ima. Pišete zato što ne želite da se suočite sa životom. Želite da ostanete sami sa sobom u sobi i da pišete knjige, kao što je Bah radio kada bi komponovao muziku. Pisac bez prestanka izbegava osnovne životne principe.
Hemingvej je novinar. Postoji razlika između pisca i pisca koji je novinar. Pročitao sam novelu Starac i more. Nikad je više neću pročitati. Mislim da sam je pročitao pre više od pedeset godina.
Zar to ne znači da se tako životnim principima samo još više bavimo?
Oni vas zapravo posećuju u vašim knjigama. U mojim knjigama se vidi da vas život podseća da je upravo on nadmoćan nad onim za šta verujete da ste postigli pisanjem. Drugim rečima, život vas kažnjava kroz sâmo pisanje kojim se služite kako biste izbegli život. Mislim da pisac uvek piše o onome što ne poznaje, o onome o čemu malo zna. U Americi, na kursevima kreativnog pisanja, reći će vam da treba da pišete o onome što znate. To uopšte nije istina. Pišete o onome o čemu biste želeli da znate.
To je potpuno suprotno Hemingvejevom stavu.
On je novinar. Postoji razlika između pisca i pisca koji je novinar. Pročitao sam novelu Starac i more. Nikad je više neću pročitati. Mislim da sam je pročitao pre više od pedeset godina.
Da li postoji neko pitanje koje priželjkujete da vam postave?
Često mi ponestanu pitanja koja bih ja postavio ljudima. Ne pada mi na pamet nijedno takvo pitanje. Za poslednjih trideset godina postavljali su mi razna pitanja, i trudim se da im odgovorim na nešto drugačiji način, kada god mogu. To je moj posao kao pisca. Recimo, Prusta sam predavao u srednjoj školi, na osnovnim i doktorskim studijama. Studenti obično nikad prethodno nisu čitali Prusta, a onda moraju da pročitaju celu knjigu, i tako dođe do njihove transformacije: dobar pisac vas primorava da vidite stvari za koje ste možda osećali da postoje, ali o kojima niste ranije razmišljali.
Donela sam vam dve knjige prevedene na engleski, koje bih volela da primite na poklon: jedna je priča našeg nobelovca Ive Andrića Anikina vremena, a druga je Roman o Londonu Miloša Crnjanskog koja se, između ostalog, bavi temom egzila. Iznijansirani stil Crnjanskog će vam se sigurno dopasti.
Hvala najlepše. Naravno da ću ih prihvatiti! Od srpskih pisaca jedino sam imao priliku da čitam Tišmu. Nažalost, ni to nisam stigao da pročitam do kraja, ali mi se jako svideo.
