Lokalni izbori u Turskoj 2024. godine jasno su pokazali turskom predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu da ni on lično, niti njegova Partija pravde i razvoja više ne mogu pobediti na iole fer izbornom nadmetanju. Na ovim izborima, održanim samo godinu dana nakon predsedničkih izbora iz maja 2023. godine, na kojima je Erdogan uspeo da osvoji drugi, i po važećem Ustavu Turske poslednji predsednički mandat, stara Republikanska narodna partija koju je osnovao još Kemal Ataturk prvi put je nakon pune dve decenije dobila ukupno više glasova nego Erdoganova partija. Bio je to jasan signal svima u Turskoj, već godinama pogođenoj ogromnom inflacijom koja nagriza ono malo ekonomske sigurnosti koju je upravo Erdogan u prvoj polovini svoje dvodecenijske vladavine doneo turskim građanima, da dugogodišnji, i za sve mlade u ovoj velikoj zemlji jedini vlastodržac za koga znaju, više nema poverenje naroda.
Personalne promene
Iako se mnogima unutar i izvan Turske nakon Erdoganovog trijumfa na izborima 2023. godine činilo da je on time u potpunosti pokopao opoziciju, a najpre najveću i najstariju Republikansku narodnu partiju, trijumf ove strane u svim većim gradovima 2024. godine pokazao je da je upravo ova tradicionalistička, kemalovski konzervativna partija ona politička snaga koja može okončati već generacijsku vladavinu Erdogana.
Lokalni izbori prošle godine, na kojima je Republikanska narodna partija dobila većinu, bili su jasan signal turskom predsedniku da više nema poverenje naroda
Ovaj pomalo neočekivani uzlet kemalističke partije posledica je promene koja se odigrala na njenom čelu. Novembra 2023. godine je umesto prestarelog Kemala Kiličdaroglua, „večnog gubitnika od Erdogana“, kako je sa podsmehom nazivan u krugovima vlasti ali i opozicije, došao Ozgjur Ozel, predstavnik srednje generacije i blizak saradnik najpopularnijeg političara u Turskoj, Ekrema Imamoglua. Ovom promenom je Tajip Erdogan izgubio kontrolu nad najuglednijom opozicionom političkom partijom, kojom je preko Kiličdaroglua vešto iz senke upravljao i manipulisao njenim odlukama.
Za samo godinu dana, Ozel i Imamoglu su uspeli da učmalu gubitničku atmosferu pretvore u dobitničku političku opciju na turskoj političkoj sceni. Dva puta biran za gradonačelnika metropole, Istanbul, prvi put 2019, kada ni Erdoganovo poništavanje izbora nije moglo da ga zaustavi, a zatim još ubedljivije 2024. godine, Ekrem Imamoglu je postao upravo onakav protivnik kakvog se Erdogan čitave svoje karijere plašio: harizmatičan, potekao iz njegovog rodnog Istanbula, vešt, strpljiv i sa pobedničkim mentalitetom. Bilo je jasno da će glasanje za budućeg kandidata za predsednika Turske unutar Republikanske partije u martu ove godine biti samo formalnost i da će Imamoglu biti suparnik već ostarelom predsedniku.
Izbori bez izbora
Takvu mogućnost, da se Imamoglu nađe na listi kandidata, Erdogan nije smeo da dopusti. Pre gotovo četiri meseca, i samo nekoliko dana pre izbora Imamoglua za kandidata, gradonačelnik Istanbula je 19. marta uhapšen pod različitim optužbama. Prethodno već optužen „za vređanje javnog funkcionera“, kada je izjavio da je predsednik istanbulske izborne komisije „glupan“ jer je poništio lokalne izbore 2019, Imamogluu je sada najpre oduzeta univerzitetska diploma, čime je onemogućeno da formalno bude kandidat na izborima, a zatim je optužen da je predvodnik korupcionaške grupe, koja je kupovala glasove za unutarpartijske izbore i delila poslove sebi bliskim firmama.
Sve ove optužbe, a posebno one za korupciju, mogu izazvati samo podsmeh i unutar i izvan Turske, s obzirom na način funkcionisanja Erdoganovog klijentelističkog sistema, ali one imaju ozbiljne posledice. Imamoglu je već mesecima u zatvoru, zbog toga smenjen sa mesta gradonačelnika, a suština je zapravo u jasnoj političkoj poruci: „sultanu“ se ne sme oponirati. Pa ipak, kao svedočanstvo ogromnog nezadovoljstva u Turskoj, 15,5 miliona građana Turske je nedugo nakon što je Imamoglu uhapšen glasalo da upravo on bude kandidat za predsednika, deset puta više ljudi nego što Republikanska narodna partija ima članova! Sve nezadovoljstvo, međutim, brojni protesti i masovne demonstracije, samo su utvrdili Erdogana u stavu da je neophodno da primeni jedini recept koji će mu omogućiti pobedu na novim izborima – uhapsiti sve političke protivnike i time organizovati izbore bez pravog izbora, sa njim kao faktički jedinim kandidatom.
U prethodnim nedeljama, Tajip Erdogan je upravo počeo da sprovodi ovaj politički recept. Pod propagandnim sloganom „borbe protiv korupcije“, hapšenja u zoru su se intenzivirala, a Imamogluu su se u zatvoru pridružili i brojni drugi gradonačelnici i predsednici opština iz Republikanske narodne partije. Uvek fokusiran na svoj rodni Istanbul, verujući da ko vlada Istanbulom vlada i Turskom, kako je ne jednom ponovio, turski predsednik je najpre u potpunosti obezglavio upravu najvećeg turskog grada. Od ukupno šesnaest za sada zatočenih gradonačelnika i predsednika opština, većina je, uz samog Imamoglua, iz Istanbula i okoline, ali se ovaj krug hapšenja naglo proširio prethodne nedelje. Od preko 500 uhapšenih, od kojih je gotovo polovina zadržana u zatvoru bez bilo kakve optužnice, preko 200 je uhapšeno u poslednjih desetak dana, uključujući i gradonačelnika Atalije Muhitina Bočeka.
Zašto je pošteđena Ankara
„Istraga protiv korupcije“ se od početka jula proširila gotovo na sve gradove u kojima je pobedila Republikanska narodna partija, uz Ataliju i Adanu i na Smirnu, treći po veličini grad u Turskoj. Jedino se prestonica Ankara, u kojoj je Mansur Javaš iz iste kemalovske partije već drugi mandat gradonačelnik, do sada nije našla na udaru Erdoganovih političkih progona. Pitanje zašto je to tako, predmet je žestokih polemika i izvor brojnih političkih tračeva u Turskoj. Javaš, izuzetno popularan ali umeren prvak Republikanske partije, naglo je ustuknuo pred Imamogluom i Ozelom, novim predsednikom stare Republikanske stranke. Deceniju mlađi od njega, ovi pedesetogodišnjaci su istureni kao najsnažniji suparnici Erdogana. Stoga ne čudi što je i protiv Ozela povedena istraga, uz tvrdnju vlasti i uz pomoć starog Kiličdaroglua, da je „mitom“ kupovao glasove na partijskim izborima, na kojima je zamenio svog prethodnika, „večnog gubitnika od Erdogana“.
„Istraga protiv navodne korupcije“ se proširila na gotovo sve gradove u kojima je pobedila Republikanska narodna partija. Jedino se prestonica Ankara, u kojoj je Mansur Javaš već drugi mandat gradonačelnik, do sada nije našla na udaru „sultanovih“ progona
Da li je i Mansur Javaš pomalo uvređen tim naglim uzletom Imamoglua i Ozela zauzeo pomirljiv stav prema politički uvek prevrtljivom Erdoganu, ili je samo reč o oprezu turskog predsednika prema prestonici zemlje, postaće jasnije u narednim nedeljama – ili će Javaš zauzeti vodeće mesto u „reformisanoj“, pokajničkoj Republikanskoj partiji, ili će se i sam pridružiti Imamogluu i ostalim gradonačelnicima u sve punijim Erdoganovim zatvorima.
Dogovor sa Kurdima
Ono što je potpuno jasno jeste da je ovo kraj mita o demokratskoj Turskoj pod Erdoganom. Politički progoni, koji su u punom obimu započeli nakon velikih protesta 2013. godine, zatim se proširivši na sve sfere turskog državnog aparata, novinare i univerzitete nakon neuspelog prevrata jula 2016. godine, sada su dostigli svoj logični vrhunac i bukvalnim uklanjanjem svih političkih protivnika sa političke scene njihovim hapšenjem. Uvek istican kao pozitivan primer demokratski izabranog političara u muslimanskoj zemlji, zbog toga svojevremeno miljenik i Baraka Obame, uprkos njegovoj otvorenoj podršci, uz ostale, terorističkom Hamasu, Tajip Erdogan je sada samo otvoreno postao ono što je oduvek bio – apsolutni autokrata.
Neophodnost zagrtanja diktature tankim slojevima demokratskih institucija i procedura primorava Erdogana da i sada traži formalni način za ostanak na vlasti i nakon 2028. kada mu ističe drugi mandat. Iako je on faktički već doživotni predsednik, potreba dobijanja novog mandata nagnala je Erdogana poslednjih meseci da, zajedno sa hapšenjima političkih protivnika, pokuša da se dogovori sa Kurdima, koji drže ključ dvotrećinske većine u turskom parlamentu. I dok se turski zatvori pune opozicionim funkcionerima, bez ikakve stvarne reakcije izvan Turske na ove progone, Erdoganovo kockanje pregovorima sa omraženim vođama „kurdskih terorista“ predstavlja najrizičniji politički potez čitave njegove karijere.
Iako je faktički već doživotni predsednik, potreba dobijanja novog mandata nagnala je Erdogana poslednjih meseci da, zajedno sa hapšenjima političkih protivnika, pokuša da se dogovori sa Kurdima, koji drže ključ dvotrećinske većine u turskom parlamentu
Uprkos gužvi u Erdoganovim zatvorima, koja će u narednim nedeljama nesumnjivo postati još veća, ovo političko kockanje ukazuje na slabost u političkom sistemu koji predvodi turski predsednik – slabost koja može neočekivano brzo da okonča njegovu dugu vladavinu.
