3. jul
Veliku konsternaciju izazvao je ovih dana članak našeg verovatno najpoznatijeg međunarodnog ekonomiste Branka Milanovića o nekim ideološkim aspektima našeg studentsko-narodnog protesta.
S obzirom na neosporivu ne samo stručnu već i moralnu težinu koju prof. Milanović ima u svetu – kao jedan od vodećih eksperata za ekonomsku nejednakost – a i kao globalno poznata akademska figura, preko njegove intervencije se ne može preći olako.
Prof. Milanović studentima i protestu zamera nekoliko stvari, ali jezikom i kvalifikacijama koje su prilično teške. Nekoliko teza je posebno kontroverzno.
Sam naslov sugeriše da Pokret (a i početno veliko slovo je deo simboličkog problema) vodi ka diktaturi ili građanskom ratu.
Difuznost i decentralizovanost protesta se tumače kao nedemokratska netransparentnost, a nedostatak jasnog naziva pokreta se poredi sa Crvenim Kmerima!
Zamera se da protest nije artikulisao nijedan način na koji bi se smanjila institucionalna korupcija niti unapredio rad institucija, kao jedan od glavnih zahteva.
Profesor smatra da je vlast legitimna, da iza nje stoje izbori, i da bi protest trebalo s režimom da napravi zajednička (paritetna) tela za smanjenje korupcije, kao i da bi trebalo da sarađuje sa opozicijom na pripremi redovnih izbora.
Takodje, eksplicitno, da protest ima ‘ekstremne zahteve koji sada otvoreno pozivaju na nasilje’.
I tako dalje…
Otkuda to da intelektualac koji se i dalje kredibilno, uprkos dugogodišnjem boravku u Americi, povezuje sa Srbijom u smislu razumevanja njene istorije i društva, ispali ovakvu encikliku koja je u najblažem slučaju tragično naivna, a u najtežem duboko štetna za pokušaj – ma koliko nesavršen bio – demokratskih promena u Srbiji? Otkuda to da ovaj tekst nema, po mom mišljenju, uobičajenu preciznost argumenta po kojoj je prof. Milanović poznat?
Kako je moguće da prof. Milanoviću nije vidljivo ono što je jasno čak i nelagodno tihoj EU: da su izbori koji daju ‘legitimitet’ SNS-u pokradeni, svaki od njih, da režim ne pregovara, smisleno, ni sa jednim činiocem unutar Srbije, da režimu – kao kriminalnom kartelu – ne pada na pamet da učini bilo kakav ustupak, da mu je modus operandi samo 1. potkupljivanje, 2. razdor ili 3. represija i da je bilo kakva smislena saradnja sa zvaničnim institucijama samo naivna fantazija. Znam iz prve ruke…
Otkuda takva formalistička naivnost?
Domaća ‘X-osfera’, inače po zlu čuvena po površnim malignim preterivanjima svih vrsta, odmah je ponudila uobičajeni odgovor: ‘Plaćen je’ (prvi modus delovanja režima). To je malo verovatno, ne samo zbog globalnog statusa prof. Milanovića, već i zbog njegovog dosadašnjeg stručnog i analitičkog opusa koji ne ide na ruku režimima kao što je srpski. Život je čudo, videli smo svakakve šokove u nedavnim dešavanjima, ali mi je ovo najmanje uverljiva hipoteza.
Druga linija uvređenosti je ‘šta on zna o nama?’, što je takođe malo verovatno. Ko god vidi makar jedan video prof. Milanovića imaće utisak kao da je pre pet minuta izašao iz svog kafića na Dorćolu (ponekad, kao da u njemu i dalje sedi): po jeziku koji koristi, po ličnoj istoriji, po tonalitetu… Nema amerikanizovanog akcenta, nema prisećanja svakodnevnih reči, samo prirodna fluentnost ‘rođenog’ Beograđanina koji je i dalje u dodiru sa svojim ‘korenima’.
Treća je verovatno najdirektnija i najkontroverznija: prof. Milanović je nazvan ‘trolom’ koji podriva protest, a s time i ukupnu borbu građana Srbije protiv razularene i smrtonosne korupcije i autoritarnosti srpskog režima i njegovog vođe. Mislim da je ova etiketa bila greška, počinjena iz strasti i opravdane iznerviranosti, ali svakako greška.
Ko god vidi makar jedan video prof. Milanovića imaće utisak kao da je pre pet minuta izašao iz svog kafića na Dorćolu (ponekad, kao da u njemu i dalje sedi): po jeziku koji koristi, po ličnoj istoriji, po tonalitetu
Ja mislim da je problem u nečemu drugom, i po meni možda i više uznemiravajućem, ako se procenjuje doprinos domaćih intelektualaca budućnosti zemlje.
Iako i sâm upozoravam na potencijalne negativne posledice nedostatka jasnog ideološkog narativa protesta, koji ostavlja prostor da to onda za njih definišu oni od kojih se ne možemo nadati ni demokratiji ni svemu za šta se protest javno zalaže, mislim da je problem sa analizom prof. Milanovića problem specifično akademske optike, u ovom slučaju možda i sa specifično američkom kulturnom bojom.
Viđam to i na fakultetima na kojima sam angažovan: na Goldsmitsu u Londonu i na FMK-u u Beogradu.
Jedan zanimljiv fenomen se dešava mnogima koji dostignu same vrhove svoje akademske discipline, apsolutni autoritet svoje akademske pozicije; ne znam da li je to posledica dugogodišnjeg obitavanja u moru stručne literature, teorijskih modela, visoke konceptualizacije kategorijskog tipa koja često nema mesta za nijanse, a ponekad ni za realnost.
Kao da ta neutaživa potreba za teorijskim strukturisanjem, bez koje nema napretka nauke, kreira neku vrstu formalističkog slepila kome je teško da prihvati, čak mu se ponekad i gadi, svu haotičnu zamršenost pojedinih situacija, posebno onih koje izlaze iz okvira ustaljenih paradigmi.
Pogledajmo samo muke na kojima se nalaze politikolozi koji pokušavaju da objasne naše nove hibridne političke sisteme prepune paradoksa proizvedenih evolucijom u digitalni svet: ‘iliberalne demokratije’, ‘stabilokratija’, ‘cezarizam’, ‘podkast populizam’ i tako dalje.
Isto to, u velikoj meri specifično američko, akademsko slepilo je upropastilo i kampanju Kamale Haris jer nije moglo da prihvati da van univerzitetskih kampusa opsednutih rodnim, seksualnim i ‘telesnim’ pravima, slobodom govora, pravima ilegalnih imigranata i drugim temama ‘kulturnih ratova’ postoji veliki deo američke populacije kome je bitno samo da li će imati šta da jede ove nedelje, da li će bankrotirati ako se razboli, da li će mu član porodice umreti od opijatske zavisnosti i da li uopšte može da zamisli život u kome postoji neki smisao i lično dostojanstvo. Sve to sublimirano u želju da se čitav taj sistem ‘elite’ koja ne nudi rešenje rasturi na parčiće. Žrtve ekstremnog neoliberalizma o kome prof. Milanović piše sa toliko ekspertize…
Mi smo svi stvorenja naših okolnosti. I ja sam slep za različite stvari, mada – porodica i prijatelji su mi svedoci – pokušavam, zaista pokušavam… Kako kažu, u teoriji nema razlike između teorije i prakse, ali ima u praksi.
Mnogi se neće složiti sa mnom, ali mislim da je prof. Milanović mislio dobro kada je napisao svoj tekst, i prvi ‘tvit’ koji je doveo do njega. Mislim da je želeo da iskreno upozori protest na neke opasnosti koje dižu glavu, pre svega ‘kidnapovanje’ protesta od strane nacionalista. Ali mu, uz svo uvažavanje, zameram nedostatak nijansi u analizi, upotrebu tupe sekire umesto skalpela i, pre svega, jezik koji je mnogo brutalniji, nepažljiviji, nediplomatskiji, naivniji – čak i uvredljiviji – nego što studentski protest i okolnosti oko njega zaslužuju.
Ali, mislim da i brutalni kritičari prof. Milanovićevog teksta greše. Vređati jednog od internacionalno najistaknutijih srpskih intelektualaca današnjice zbog jednog nedovoljno promišljenog teksta – bez prethodne istorije ‘slizavanja’ sa režimom – nije način da se na njega odgovori.
Moj savet je da se sa prof. Milanovićem razgovara razumno, argumentovano, na panelu ili u podkastu, da se pretresu nijanse i bolje objasne okolnosti; možda i kroz argumentovane duže eseje kao odgovor na njegov; da se umiri jezik i možda refrazira pozicija; da se dođe do novog preciznijeg teksta koji i dalje može da bude upozorenje protestu – na isti način na koji i ja i Steva Filipović i mnogi drugi upozoravaju studente na opasnosti ideološke naivnosti i trapavosti – ali upozorenje koje je izrečeno sa više intelektualne pažnje, nijanse i poštovanja prema, suštinski, zajedničkoj misiji kreiranja boljeg društva u Srbiji. I, možda, kao primer i drugima.
Ako smo išta naučili od srpskog režima i od studentskog protesta kao njegove suprotnosti, onda je to da vređanje i agresija ne bi više trebalo da nam budu primarni oblici razgovora…
5. jul
Još od Cvjećarnice, dakle negde od 2011, zagovaram stav da je naš regularni môd društvenog funkcionisanja nadrealna farsa. Nijedan od standardnih ‘izama’ tipa liberalizam ili socijalizam, nego nadrealizam.
Ako je Nemačka svetu dala romantizam, a Latinoamerikanci ‘magični realizam’, mi ga snabdevamo obilnim količinama ‘dokumentarnog nadrealizma’. Protesti to potvrđuju svakoga dana.
Pre neki dan, policija je uhapsila građanina koji je ispred kordona ‘provokativno lizao limun’. Naravno, X je odmah reagovao serijom mema sa scenom iz Toma i Džerija…
Pošto su pešački prelazi postali novo bojno polje, a izraz ‘zebra’ u Srbiji prešao iz zoologije u politiku, režim – u svom sve nadrealnijem ludilu – pešačke prelaze sada smatra štetočinama koje treba istrebiti. Zebra istrebljivači su u obliku bagera koji grebu oznake na kolovozu, kao i sâm kolovoz. Dezinsekcija, deratizacija, dezebrizacija…
Građani su na jednom od protesta u Beogradu nastupajućoj Žandarmeriji puštali Imperijalni Marš iz Ratova zvezda. Vrlo nerazumljivo prosečnom glasaču režima, ali ultra ‘cool’ za prosečnog borca protiv njega.
Žandarmerija u Užicu blokira magistralu – da je građani ne bi blokirali!
Pošto su pešački prelazi postali novo bojno polje, a izraz ‘zebra’ u Srbiji prešao iz zoologije u politiku, režim – u svom sve nadrealnijem ludilu – pešačke prelaze sada smatra štetočinama koje treba istrebiti
Policajac u Novom Pazaru kaže vozaču koji trubi jer bi da prođe kroz blokadu, ‘Nemo’ da sviraš, ja ovde regulišem saobraćaj’, i onda dobije poljubac od zgodne devojke iz protesta.
Iscrpljeni policajci, a ko im je kriv, koji na ulici spavaju na nogama, oslanjajući se na štitove da ne padnu.
Nadrealni alafordizam srpskog društva se vidi i u ponašanju Broja 1 koji štapom vitla sve više i sve manje birajući žrtve – svako je na udaru, posebno deca. Od besa iskrivljeno lice Pulčinele – lika iz ‘komedije del arte’ na kome se bazira Broj 1 – sve teže krije napor suzdržavanja uprkos znanju da je opasno preći granicu nasilja jer se tada sve može okrenuti protiv tebe. Za razliku od stripovskog Broja 1, naš stvarni zlobni vladar nema zadrške kada se radi o uništavanju svega postojećeg zarad odbrane svega postojećeg.
6. jul
Nastavak nadrealne farse i primer kako se ona može koristiti kao oružje otpora – a i kao ‘najvreliji’ modni trend ove sezone – je obesmišljavanje čina hapšenja i njegovo pretvaranje u farsu za ismejavanje režima.
Hapšenje je sada cool. Građani masovno dolaze sa ličnim kartama do policajaca i kordona i traže da budu uhapšeni. Policija jednostavno ne zna gde da gleda… instrukcije na ovu temu nisu baš jasne. Kao i drugim primerima simboličke ‘inverzije’ – pretvaranja negativnog simbolizma u pozitivni – uvreda se neutrališe njenim otvorenim prihvatanjem i pretvaranjem u simbol časti za ‘moju’ svrhu. Na primer kada su MAGA glasači ponosno prihvatili uvredu Hilari Klinton da su ‘korpa žalosnih likova’ ili kada su navijači Milvola skovali pesmu ‘niko nas ne voli, a nas baš briga’…
Hapšenje je u ‘normalnom’ društvu beleg srama, ali je u borbi protiv represivnog i kriminalnog režima čin ponosa i hrabrosti. Svi zatvori svih revolucionara su deo njihovog mita.
Za sada, privođenja su prekršajna i puštanje je brzo. Nema masovne torture falangističkog tipa. Stvari će, naravno, izgledati potpuno drugačije ako se to promeni… Nestanak lakoće ‘rekreativnog’ hapšenja biće znak ulaska u završnu fazu borbe.
7. jul
Evropska impotencija prema sve primetnijem i ogoljenijem neofašizmu je sada na viagričnom nivou.
Ne moraju više mladi naslednici čuvenih krvnika iz poslednjeg svetskog rata da se kriju u podzemnim komunama, da se šunjaju po mračnim ćoškovima interneta ili zabitih kafea, oni su sada u mnogim EU zemljama, o periferiji i da ne govorimo, ne samo ‘mejnstrim’ – oni postaju poželjni, oni su čak i ‘cool’. Oni imaju svoje festivale.
Nedavni ‘Ustok’ (ustaški Vudstok) hrvatske desnice oličen u koncertu idiotskog Marka Perkovića Tompsona je sramota i za Evropu i za Hrvatsku. Dok u ‘susjedstvu’ mlade generacije svojevoljno i požrtvovano izlažu glave i leđa žandarmerijskim pendrecima – čiji mnogi pripadnici slušaju slične muzičke pokolje raznih ‘knindži’ – njihovi vršnjaci i, kako izgleda, dobar deo ostatka hrvatskog društva, slavi najmračniji i najsramotniji deo svoje moderne istorije. Skoro pola miliona ljudi je došlo da sluša ekvivalent muzičkog genocida, klanje u notama; bukvalno, čime se budala ponosi…
Tupsonov koncert je upozorenje da su nacionalisti, fašisti i religijski fundamentalisti ‘neučljivi’ (da skujemo novu reč, novi ‘kalk’ – pozdravi za Veljka Žižića). Njihovi mozgovi su ekstremno nereflektivni jer su potpuno predati jednom fiksnom fundamentalističkom (u ovom slučaju i religioznom) narativu za koga sve izvan predstavlja ili irelevantnost ili anatemu. Zato su skloni ponavljanju grešaka iz prošlosti. Mi u Srbiji to takođe dobro znamo jer kolekciju takvih grešaka još živimo…
Nedavni ‘Ustok’ (ustaški Vudstok) hrvatske desnice oličen u koncertu idiotskog Marka Perkovića Thompsona je sramota i za Evropu i za Hrvatsku. Dok u ‘susjedstvu’ mlade generacije svojevoljno i požrtvovano izlažu glave i leđa žandarmerijskim pendrecima, njihovi vršnjaci i, kako izgleda, dobar deo ostatka hrvatskog društva, slavi najmračniji i najsramotniji deo svoje moderne istorije
Tako je moguće da moroni koji su bili na ovoj turbo-folk misi i koji su, jelte, protiv svega srpskog, u isto vreme daju vetar u leđa upravo srpskom režimu protiv koga se nominalno bore, u kritičnom trenutku kada je taj režim po prvi put ozbiljno uzdrman za više od jedne decenije. Ili je u pitanju, u stvari, vrlo zgodna koalicija interesa u kojoj dva klero-klepto kartela zavise jedan od drugog da bi za svoje sluđena i traumatizovana stanovništva uvek imali instant ponudu ‘bliskog i neposrednog neprijatelja’ kao opravdanje sopstvenog opstanka na vlasti.
EU misli da im je Mađarska neuralgična točka; ja mislim da to mnogo više postaju Slovačka i Hrvatska. Novi problemi na Balkanu dolaze iz istih starih opsesija i fundamentalizama, istih zabluda i istih gluposti.
8. jul
Konačna, mračna, tragična strana naše nadrealne farse je da nam se zemlja raspada, sada već ne samo simbolički i finansijski, već fizički. Srbija sada bukvalno podseća na Cvjećarnicu grupe TNT, bar onaj deo za ‘običan’ narod, dok se pored nje šepure ulickane novogradnje za režimsku i pridruženu elitu.
Nadstrešnica u Novom Sadu nije ni prvi ni poslednji slučaj vidljivih posledica korupcije, aljkavosti, nebrige i nesposobnosti sistema. Skoro svakog dana, jedna od vesti u medijima je da je nešto palo, mada samo stvari koje ne bi trebalo da padnu.
Krovovi u školama, sa klinika, pre par dana i betonska tabla iznad prodavnice u Knez Mihajlovoj. Tako će svetski turisti moći da vide i uživo kako izgleda ‘svakodnevni život u Beogradu’.
I onda vest o po život opasnim defektima nove pruge do Subotice.
Ako ima ičega što pokazuje svu brutalnost, nečovečnost i, iskreno, sada već i psihopatiju, srpskog režima, to je ova vest. Teško je naći i reči za takvo hladnokrvno preziranje života svojih sunarodnika, 24-karatnu nebrigu za bilo šta drugo sem održavanja iluzije napretka i odbrane lične zarade. Ovaj slučaj pokazuje da bi nas režim potpuno lako, kada bi mogao, sve pobio bez milosti ako bi našao način da to brzo naplati.
Što se i može desiti ako se pruga i prateća infrastruktura ne poprave, sudeći po dokumentima eksperata koji su brže-bolje sklonjeni čim su ukazali na probleme. I, opet, kineske firme u centru dešavanja… ‘ruski rulet’ se sada epitetski pomerio još više na istok.
Teško je naći i reči za takvo hladnokrvno preziranje života svojih sunarodnika, 24-karatnu nebrigu za bilo šta drugo sem održavanja iluzije napretka i odbrane lične zarade. Ovaj slučaj pokazuje da bi nas režim potpuno lako, kada bi mogao, sve pobio bez milosti ako bi našao način da to brzo naplati
Kako bilo koja osoba normalnog uma i makar bazične socijalne svesti može da sa Njime deli počasnu vožnju na ‘otvaranju’ ove trase smrti je teško objasniti. Nadam se da će oni sami biti u prilici da to pokušaju na budućim suđenjima…
Svi smo mi sada, zaista, pod nadstrešnicom, a nadstrešnice su sada svuda, i sve ih je više…
