Jun ove godine ostaće upamćen kao vododelnica kojom je označena smrt starog multilateralnog pristupa vođenju međunarodnih poslova. Postojeće institucije, posebno one utemeljene na ideji „Zapada“ – poput NATO i Grupe sedam – više nisu od značaja. Dok je Amerika signalizirala da bi mogla da izvede udar na iranska nuklearna postrojenja, nije se zamarala time da se prvo o tome konsultuje s drugim članicama NATO. Upravo suprotno: predsednik Donald Tramp je samit G7 u Kananaskisu, u Kanadi, napustio pre njegovog završetka kako bi iz Vašingtona izdao komandu za napad.
Irelevantnost G7 svedoči o trenutnom stanju međunarodnih odnosa. Zanimljivo je da je prvi samit ove grupe, pre pola veka, sazvan da bi se pronašlo rešenje za nestabilni Bliski istok nakon što je Jomkipurski rat 1973. u pitanje doveo ekonomsku i političku stabilnost „Zapada“. Učesnici samita su se u novembru 1975. okupili u Rambujeu, nadomak Pariza, ne bi li osmislili alternativu opciji direktne vojne intervencije.
Akterima tog skupa bilo je očajnički stalo do toga da se izbore s percepcijom ekonomske i političke krhkosti koja je u to doba pretila demokratskim uređenjima njihovih zemalja. I dok je glavna tema samita proizašla iz onoga o čemu su na redovnim sastancima razgovarali ministri finansija Sjedinjenih Država, Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Japana, na samit je pozvana i Italija – ne zato što je u to vreme mogla da ponudi upotrebljive resurse, već zato što je bila u najdubljoj krizi i što je demokratija u njoj bila najugroženija.
Trampovo insistiranje da je Rusija neophodna za rešavanje međunarodnih problema bizarno je s obzirom na činjenicu da je ona i izazvala mnoge od njih, ili ih učinila gorim nego što su bili
Henri Kisindžer je bio taj koji je 1974. ponudio alternativu vojnoj opciji: regionalne sile, u prvom redu Saudijsku Arabiju i Iran, trebalo je uključiti tako što bi im se dao podsticaj da visoke zarade ostvarivane od izvoza nafte pohranjuju u zapadnim bankama. Te petrodolare bi potom trebalo pozajmiti velikim ekonomijama koje su se uzdizale u to vreme – zemljama u Južnoj Americi, ali takođe i u centralnoj Evropi, tada pod kontrolom Sovjetskog Saveza – tako da bi na kraju svi međusobno bili povezani novcem. Na taj način bi se kroz finansije osiguralo da svi zajedno u budućnosti izbegnu skupe nasilne konfrontacije.
Ovakvo rezonovanje kasnije će biti odbačeno kao oblik nekontrolisanog neoliberalizma, a politički lideri u rasponu od Džoa Bajdena i Vladimira Putina do predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen distanciraće se od takvog koncepta. Ali dok su svi udarali po neoliberalizmu i iz njega proizašlom uverenju da trgovina može doneti mir, malo ko je bio u stanju da ponudi neku koherentnu alternativu.
Ne bi bilo naodmet da skeptici konsultuju drevnu mitologiju, koja boga trgovine, Merkura, pozicionira kao rivala boga rata, Marsa. Samo je Putin pokazao intelektualnu konzistentnost i video da je Mars ono što se dobija kad se odbaci Merkur. I kladio se na to da će bog rata biti taj koji će dovesti do rađanja nove Rusije.
Samo je Putin pokazao intelektualnu konzistentnost i video da je Mars ono što se dobija kad se odbaci Merkur. I kladio se na to da će bog rata biti taj koji će dovesti do rađanja nove Rusije
Deo problema pronalaženja alternative leži u neadekvatnom institucionalnom ustrojstvu G7. Do smene vekova G7 više nije predstavljala najprikladniji format globalne koordinacije, da bi se po izbijanju finansijske krize 2007-2008. kao primarni forum nametnula Grupa 20. Međutim, iako je na londonskom samitu u aprilu 2009. G20 ponudila efikasan inicijalni odgovor na tu krizu, uskoro je izgubila na potencijalu jer su SAD, Kina, Nemačka i druge zemlje krenule da se spore oko trgovinskih i valutnih pitanja.
Koju godinu kasnije, Rusija je, nakon okupacije Krima i napada na istočnu Ukrajinu, izbačena iz G7 (koja je prethodno, nakon njenog prijema u članstvo, postala G8). Tramp je tokom prvog mandata prigovarao zbog takve odluke, da bi se na samitu u Kananaskisu vratio toj temi. Ali njegovo insistiranje da je Rusija neophodna za rešavanje međunarodnih problema bizarno je s obzirom na činjenicu da je Rusija ta koja je i izazvala mnoge od njih, ili ih učinila gorim nego što su bili – uključujući tu i njenu podršku diktaturama u Siriji i Iranu. S mnogo više argumenata bi se moglo zagovarati da u G7 treba da uđe Kina (a možda i da se format samita steše tako što će prisustvo Evropske unije biti svedeno na samo jednog predstavnika).
U svakom slučaju, dinamika prisutna u Kananaskisu neprijatno je podsećala na onu u Rambujeu pre skoro 50 godina. Dok je francuski predsednik Emanuel Makron želeo da se razgovara o primirju, Tramp je, napuštajući samit, objašnjavao da na umu ima „nešto mnogo veće od toga. Namerno ili ne, ali Emanuel uvek nešto pogrešno razume“. Mars je odneo prevagu nad Merkurom.
Šta sledi ukoliko se ispostavi da dosadašnji intenzitet bombardovanja nije dovoljan da bi se iransko rukovodstvo zastrašilo, ili ako superbombe GBU-57 nisu uništile podzemno nuklearno postrojenje u Fordou
Ali napuštanje multilateralnog foruma da bi se krenulo u rat bio je neobičan potez za nekog ko je oduvek insistirao kako pokušava da isposluje dogovor koji bi vodio miru. Obećanje „Amerike na prvom mestu“ – smanjenja globalnog angažovanja i odbacivanja „večitih ratova“ – bilo je ono što je mnoge Amerikance privuklo Trampu. Štaviše, odluka o udaru na Iran je, reklo bi se, u suprotnosti s njegovim nedavnim boravkom na Bliskom istoku, kada je posetio države u Persijskom zalivu a zaobišao Izrael, i fokusirao se na sklapanje finansijskih i ekonomskih sporazuma.
Tramp je 2019. u karakterističnom maniru obznanio kako je (američki, prim.) vojni angažman na Bliskom istoku „najgora odluka ikada doneta“. A opet, evo navodnog majstora Umeća pregovaranja kako 2025. zaključuje da je potrebna ista onakva eskalacija pretnji kakvoj pribegava i u carinskom ratu koji je pokrenuo. Ali šta sledi ukoliko se ispostavi da dosadašnji intenzitet bombardovanja nije dovoljan da bi se iransko rukovodstvo zastrašilo? Šta ako superbombe GBU-57 nisu uništile podzemno nuklearno postrojenje u Fordou?
Od rizika eskalacije vojnog konflikta do dubokog nezadovoljstva stanjem demokratije kod kuće, savremene paralele s Rambujeom 1975. upadljive su. Pitanje je ima li bilo koga ko bi u današnje vreme ponudio kisindžerovski uvid u stvari. Scenario koji bi takav lider trebalo da sledi je jasan, i podrazumeva da se ide Merkurovim, a ne Marsovim putem. Ovo je trenutak kada bi neko u Evropi, Kini ili na Globalnom jugu trebalo da ustane i kaže: „Naši problemi su mnogo veći od toga. Namerno ili ne, ali Donald uvek nešto pogrešno razume“.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
