Političke turbulencije i društvene promene na globalnom planu ne prestaju da se preispituju kroz kulturološke studije i to najčešće na planu sedme umetnosti, gde je tema nacionalnog filma iz godine u godinu sve aktuelnija. Tako je obimnom studijom Film u Turskoj: nova kritička istorija teoretičar, profesor i dokumentarista Savaš Arslan iznova iščitao ne samo istoriju ove velike zemlje na dva kontinenta, već i njenu ulogu tokom najznačajnijih godina formativnog razvoja – od nastanka do devedesetih godina prošlog veka. Dakle, mnogo pre nego što će planetarno poznata autorska imena poput Nurija Bilge Džejlana, Zekija Demirkubuza ili Ješim Ustaolu osvojiti svetske filmske festivale i publiku, Turska je proizvodila na hiljade filmova, koji svojom specifičnošću danas doživljavaju renesansu.
Šta je domaći, a šta nacionalni film
Knjigu, originalno napisanu u Americi pre skoro deceniju i po tokom Arslanovih postdiplomskih studija, nedavno je objavio i Filmski centar Srbije na srpskom jeziku (u prevodu Irene Šentevske, s engleskog i turskog), a tim povodom sam autor je gostovao u Beogradu, prezentujući svoj rad. I već u uvodu, Savaš Arslan se i sam pita u čemu je razlika između nacionalnog i domaćeg filma, i kako razdvojiti ta dva pojma u zemlji koja je po svemu bila i ostala tako specifična. Nastala tokom Osmanskog carstva, kinematografija u Turskoj prolazila je kroz težak tranzicioni period kao i čitava zemlja, sve dok se nije uspostavio jedan po svemu specifičan sistem proizvodnje filmova u Ješilčamu, svojevrsnom turskom odgovoru na Holivud.
„Ješilčam je jedna velika ulica u Istanbulu, u kojoj je nekada bila meka filmskih produkcija, ali i gde su se i regrutovali ljudi koji su želeli da se bave filmom“, kaže nam Savaš Arslan, nakon beogradske promocije. „Dakle, ta danas legendarna ulica omogućavala je mnogima pristup filmu. Tuda su se kretali i oni koji su želeli da budu snimatelji, ali i oni koji su želeli da budu pomoćnici snimatelja. Postojao je i taj legendarni Kaskaderski kafić, u kome su stalno sedeli kaskaderi, koji su sebe nazivali `Borbenom hordom`, i koji su uvek bili spremni za snimanje. Produkcija u Ješilčamu podrazumevala je snimanje kamerama iz ruke, bez dolija, kranova ili druge profi opreme. Filmovi su se snimali bez zvuka, što je olakšavalo rad. Sve je snimano brzo, na originalnim lokacijama, i nisu se pravili studiji, jer je Istanbul lokacija sam po sebi… Rano ujutru, autobus bi prošao kroz Ješilčam i pokupio ljude koji bi tog dana bili na snimanju. Takvo snimanje na dan olakšavalo je produkciju, jer niko nije bio unajmljivan na duže staze… Jedino bi s velikim glumačkim zvezdama, početkom svake sezone, producenti potpisivali ugovore za pet-šest filmova, koje bi snimali od septembra do juna. I tako je do devedesetih, Ješilčam proizveo na hiljade filmova.“
Produkcija serija u Turskoj direktan je nastavak onoga što je rađeno u Ješilčamu. Film je bio gotov, i svi su se prebacili na televiziju. I ako pogledamo po žanrovima, mnoge serije su pretočene iz onoga što smo gledali u filmovima
A devedesetih je, sa slomom filmske produkcije, i Ješilčam došao do svog kraja. Arslan do detalja opisuje taj završetak, koji je počeo još osamdesetih s popularizacijom video-klubova, kada je sve manje ljudi išlo u bioskope pa su se shodno tome masovno i zatvarali, do devedesetih kada je, usled ekonomske krize, primat preuzela televizija. Ješilčam tada odlazi u prošlost. „I dalje nekoliko vrlo malih i starih produkcija radi tamo, ali na potpuno drugačiji način. Postoji i dalje taj kafić kaskadera, koji je danas turistička atrakcija. Ljudi prepoznaju tu plažu u Istanbulu, koja je uvek ’glumila’ pustinju ili neku drugu planetu u filmovima…“, dodaje Arslan kroz smeh.
A primera radi, kako navodi u svojoj knjizi, sedamdesetih godina u Turskoj radilo je na hiljade bioskopa, i većina njih bili su na otvorenom. Iz toga je jasno da je film tih godina, u nedostatku dobrog TV programa pa i samih televizora, bio glavna zabava i preokupacija. U osamdesetim, broj bioskopa počeo je da opada, jer su se masovno otvarali video-klubovi. „I mnogi filmovi snimljeni osamdesetih nisu uopšte išli u bioskope, nego direktno na VHS“, dodaje on. „VHS je diktirao nove žanrove, pa su se snimali akcioni filmovi ili rimejkovi poznatih stranih filmova, poput danas čuvene turske verzije Ratova zvezda. Zatim su veoma popularne bile arabeskne muzičke drame, a krenuo je i prvi talas feminističkog filma. Voljeni su bili i reakcioni, samoreflektivni filmovi, koji su preispitivali šta se zapravo dešava u zemlji pod militantnom vlašću. Bile su to godine revizije istorije, religije, pozicije Turske u svetu. Sve je to vodilo ka zasićenju produkcije u Ješilčamu, a onda su američki distributeri počeli polako da ulaze na polje filmske distribucije. To je i ozvaničilo kraj Ješilčama i početak sasvim novog turskog filma, kakvog znamo danas.“
Kako i sam kaže, njemu je ranih dvehiljaditih, kada je započeo istraživanje o Ješilčamu, bilo teško da pronađe filmove, jer nije bilo interneta, niti Jutjuba, a arhiva je bila nesređena. Tokom istraživanja, uspeo je da uradi i intervjue s mnogima koji su radili u Ješilčamu, a koje je vreme u međuvremenu stiglo i više nisu među živima. Tako je intervjuisao i neke scenariste, koji su pisali 10 do 15 filmova godišnje, te njihove filmografije broje na stotine filmova. „Bili su to najbrži „pištolji“ istoka“, dodaje Arslan kroz smeh. I kako kaže, interesovalo ga je sve, od toga kako su pisali, producirali, snimali do same distribucije. Tako je došao do neverovatnih podataka. „Turska je tokom tih decenija proizvela ogroman broj filmova, jer su ljudi koji su snimali znali tačno šta i kako bi radili. Recimo, reditelji bi od producenata uvek dobijali malo filmske trake od kojih bi morali da proizvedu film do 90 minuta! Dakle, nema mnogo ponavljanja i vremena za gubljenje. Stoga su se dobro pripremali. Pravili bi storibordove i zamišljali film unapred. Sada kada gledate, mnogi filmovi izgledaju amaterski, jer nisu koristili ista pravila montaže, kao holivudski film tih godina. Zum je bio napadan, jer su mnogi, posebno šezdesetih, to smatrali filmskim stilom. Bile su to male produkcije, u kojima je moralo brzo da se radi. Posebno mi je bilo dragoceno otkriće da su snimali čak više verzija istog filma za različitu publiku. Tako bi, recimo, za publiku zapadne Anadolije, koja je uvek bila liberalna, snimano više ljubavnih scena, za regiju oko Crnog mora koja je konzervativnija više scena u džamiji, dok je za takozvanu kurdsku regiju na jugoistoku zemlje uvek snimano više tuča i jurnjava. Ali nijedan film nije sačuvan u više verzija!“
A predstavljajući treš u Turskoj, Arslan se bavi filmom Šejtan, tamošnjom verzijom popularnog filma Viljema Fridkina Isterivač đavola
Metodološki precizno, Arslan postavlja žanrove turskog filma, uzimajući pojedine filmove kao primere, od hiljada snimljenih. Naš sagovornik potvrđuje našu pretpostavku da nije bilo lako odabrati ih iz takvog obilja građe: „Prvo, imao sam problem što nisam imao ujednačen broj filmova za različite epohe. Recimo, mnoge filmove iz pedesetih nisam uopšte uspeo da nađem. Zatim, hteo sam da predstavim i dobre reditelje. A onda da sve suzim na žanrove. Ako pogledate listu najboljih turskih filmova, od 10 filmova uvek bi osam mesta zauzimali filmovi realizma, bilo da su u pitanju kriminalistički ili dramski narativi. Ali ja, recimo, mojim studentima volim da prikazujem film Tarzan u Istanbulu. Posebno studentima montaže. Jer reditelj tog filma nosio je u džepovima filmske trake sa snimcima nacionalne geografije i iz originalnih američkih filmova o Tarzanu, koje je pokazivao ekipi i tako unapred montirao, što je bilo revolucionarno u to vreme. Mnogo toga je bilo revolucionarno, a ja sam smatrao da se teoretičari nisu bili dovoljno posvetili fenomenu Ješilčama, jer je na tu temu bilo malo knjiga. I zato sam odlučio da prođem kroz celu istoriju, na osnovu onoga što sam našao i sklopim sve na jednom mestu. Želeo sam da doktoriram na turskom treš filmu iz doba Ješilčama, ali sam shvatio da u Americi toliko malo znaju o istoriji turskog filma inače, da sam zato morao prvo da ispišem šta se ukupno dešavalo, pa tek onda da se fokusiram na treš“, kaže ponovo kroz širok osmeh.
Isterivač šejtana
A predstavljajući treš u Turskoj, Arslan se bavi filmom Šejtan, tamošnjom verzijom popularnog filma Viljema Fridkina Isterivač đavola. Analizirajući ga detaljno, autor se priseća i svog razgovora s rediteljem, Metinom Erksanom, koji je svoju verziju snimio samo godinu dana posle originala. „Bio je tada čuven u Turskoj, ali po dobrim filmovima. Petnaest godina pre Šejtana, osvojio je čak i nagradu na Berlinskom filmskom festivalu. Međutim, posle se odrekao tog filma. Kad sam razgovarao s njim preko telefona, intervju je lepo tekao sve dok nisam pomenuo Šejtana. Tada se iznervirao, vikao je na mene, rekao da on nema veze s tim filmom i zalupio slušalicu. Jednostavno odrekao ga se, jer je mislio da to nije film koji treba njega da predstavlja. Želeo je da ostane upamćen po dramama koje su bile veličane. U to vreme, drama je bila kraljica filma u Turskoj. Ako biste radili bilo šta drugo, bili biste reditelj niskog ranga. Smatralo se da filmovi moraju da budu kao pozorišne drame. Bila je to uzvišena umetnost u mislima mnogih, a zapravo većina tih filmova bila je izuzetno loša. Pritom, danas je interesantnije iščitavati političke konotacije u popularnim filmovima nego u dramama, koje bi uvek u startu zauzimale politički stav. U filmovima drugih žanrova, posebno fantastici, političke poruke bile bi skrivene, i tek bi ih otkrivali s vremenskom distancom na potpuno drugi način. Zato su ti filmovi postajali kasnije kultni.“
Na našu konstataciju da se ogrešio o Džunejta Arkina, verovatno najveće zvezde turske kinematografije, jer ga sem filma o osmanskom junaku Kara Muratu dalje uopšte ni ne spominje, Savaš Arslan kaže da ima jedno objašnjenje zašto je tako ispalo: „Kada sam počinjao da pišem knjigu, turska verzija Ratova zvezda, u kojoj je igrao Arkin, postala je veoma popularna u Turskoj, ali su je otkrivali i u drugim zemljama, te su mnogi pisali o tom filmu, iako je snimljen još početkom osamdesetih, neposredno posle revolucije. To je jedan od razloga što sam odabrao Šejtana kao primer filma fantastike a ne taj film. S druge strane, njegova takođe enormno popularna serija filmova o inspektoru Džemilu s kraja sedamdesetih, postala je tema knjige jednog mog kolege. Ta serija je danas posebno zanimljiva iz političke perspektive, jer je u to vreme policija bila znatno podeljena na levicu i desnicu i vrlo često su se međusobno sukobljavali, a Džemil je bio levičarski orijentisan policajac, što nije baš očekivano za filmove tog vremena. I zato sam odabrao da ga predstavim kroz Kara Murata. Ali nesumnjivo da je Džunejt Arkin jedna od najvećih zvezda Turske svih vremena, prepoznatljiv i u drugim zemljama. Poznato je i to da je sve kaskade on radio sam, što nije uobičajeno za zvezdu njegovog kalibra.“
VHS je diktirao nove žanrove, pa su se snimali akcioni filmovi ili rimejkovi poznatih stranih filmova, poput danas čuvene turske verzije Ratova zvezda
Baš kad je i Ješilčam prestao da producira filmove devedesetih, i Džunejt Arkin se povlači sa platna. U to vreme, televizija preuzima primat, i u jednom trenutku postalo je teško zamisliti program, posebno televiziju u regionu, bez turskih serija, koje su srušile dominaciju latino sapunica. A do toga, kako kaže Savaš Arslan, nije slučajno došlo: „Produkcija serija bila je direktan nastavak onoga što je rađeno u Ješilčamu. Mnoge filmadžije su samo nastavile da rade u drugom mediju. Film je bio gotov, i svi su se prebacili na televiziju. I ako pogledamo po žanrovima, mnoge serije su pretočene iz onoga što smo gledali u filmovima. Recimo, jedna policijska serija sada ulazi u 19. sezonu, i to je najduža serija u Turskoj, ne računajući dnevne sapunice kojih ima mnogo kao i svuda, ali one se snimaju više u Ankari nego u Istanbulu. Ne znam kakva je njihova budućnost, ali zasad Turska proizvede od 45 do 60 serija po sezoni. Međutim, prošle godine ih je bilo manje. Nova ekonomska kriza u Turskoj odražava se na pad produkcije serija. Producentima je sve teže da sastave budžete od novca oglašivača. Neke serije su tako završavane pre vremena, snimanje nekih prekidano. Vreme se ponovo menja. Pogotovo kada su u pitanju mlađe generacije. Danas postoje mnoge platforme, i za filmove i za serije, i sada je televizija prošlost, baš kao što je onda bio film…“
Savaš Arslan nas još jednom vraća u davnu prošlost, na same početke kinematografije, kada je u Turskoj još za vreme poslednjih sultana radio Jevrejin Zigmund Vajnberg, koji se smatra pionirom filma, što zbog prvih ostvarenja, što zbog prvog bioskopa u Istanbulu, koji je otvorio još 1908. godine. A upravo je ta neobična figura bila tema njegovog dokumentarca iz 2020. godine, koju osvetljava kroz brojne razgovore sa članovima njegove porodice i bogatu arhivu.
