Demantujući komentare o umaranju od stalnog intervenisanja na građanskim blokadama saobraćaja, pomoćnik direktora policije Dejan Luković je izjavio da je policija izuzetno „moralna“ (verovatno misleći na borbeni moral, što je dosta zanimljiv izbor reči nekoga ko pokušava da nas ubedi da se postupa civilizovano), ali i opremljena, obučena i motivisana za izvršenje svih zadataka. Ali dok moral možemo drugačije doživljavati, pa i u nekim čudnim kategorijama koje postoje i izvan rata, ornost im se svakako ne može sporiti – od 28. juna i protesta na Slaviji do 5. jula, policija je legitimisala ukupno 5.503 lica, a privela 365. Brojevi tu možda jesu postali preveliki da bi se i dalje sabirali, pa je dnevni bilans uličnog „ulova“ prestao da se objavljuje, ali to nikako ne znači da se posustalo – samo zbog prvog probijanja kordona u Užicu je privedeno šestoro građana.
Ono što deluje da se promenilo je stepen nasilja za kojim pripadnici MUP-a posežu, iako su sve vreme negirali da ga primenjuju. Nešto poput epizode iz Ulice vojvode Stepe sa zaletanjem četiri marice u narod se svakako nije ponovilo. Istina, u nekoj drugoj državi bi do sada već saznali šta su vozači prethodno kačili na društvene mreže, da li su povezani sa ekstremističkim organizacijama, postoji li istorijat mentalnih bolesti i da li im je prilikom pretresa stanova pronađen nekakav manifest. U Srbiji smo pak obavešteni da se radi o pripadnicima Žandarmerije „koji su prošli vrlo strogu obuku“, kao i da nije bilo ni naredbe ni namere da se vozilima ide na građane. U suštini, to što ste svi videli na snimku se nije desilo, ali da je neko stradao mogli bi bar neki mir da nađemo u tome da je gaženje obavljeno na veoma stručan način. Što se tiče nemotorizovanog nasilja i tu smo naizgled dostigli pik sa intervencijom ispred Pravnog fakulteta u Beogradu 2. jula, kada je zbog mirne blokade raskrsnice uhapšeno čak 23 građana, pre svega studenata, na način koji je bio daleko od mirnog.
Prema svedočenju advokata Luke Vodinelića koji se našao u toj grupi, iz jednog pravca je krenula oklopljena brigada sa štitovima, a iz drugog se zaletela grupa od tridesetak neuniformisanih lica koja ih je obarala na zemlju, nakon čega su vezivani, maltretirani, čupani za kosu… Takvo „uspostavljanje nesmetanog odvijanja saobraćaja“, kako je događaj kvalifikovao MUP, u slučaju Vodinelića je imalo epilog u vidu preloma ključne kosti, naprsnuća rebara, nagnječenje levog kuka i oguljotine oko kolena, što je utvrđeno na VMA tek nekoliko sati nakon što je prvi put zatražio medicinsku pomoć. Na sve to, u policijskoj stanici im nije saopšteno iz kog razloga su uhapšeni (u nekom trenutku je pomenut prekršaj koji nije preciziran), niti im je prilikom puštanja uručen prekršajni nalog ili neki drugi dokument. Ako pitate generala Lukovića, očigledno je reč o primeru upotrebe sredstava prinude „na zakonit način i u skladu sa zakonom“, pošto dosadašnjim proverama „nigde do sada nije utvrđena prekomerna upotreba sile“.
„Svakodnevno prisustvujemo tome da policija, odnosno ono što se predstavlja kao policija, pomera granice prihvatljivog i dozvoljenog. Obavezujuće odredbe niza zakona koji se bave hapšenjem i procesuiranjem lica zbog sumnje da su izvršila krivična dela, zapravo su suspendovane. Imamo ljude pod fantomkama koji se ne legitimišu i za koje ne znamo da li su policija, koji privode što u policijsku stanicu, što na informativne ili kako oni kažu – prijateljske razgovore. Kidnapuju automobile u kojima se voze studenti, dovode ih i odvode kako hoće, ne zna se ni kada ni gde su zadržani… Sve što definišu ti zakoni, naročito u poslednjih mesec dana se krši od strane pripadnika MUP-a, BIA i od strane, pre svega, Višeg javnog tužilaštva (VJT) u Beogradu. Te norme se zamenjuju nekim trenutnim pravilima ponašanja i tu više nema mnogo pravnih procedura koje se poštuju. Tako da kada govorimo o zloupotrebama, treba prvo utvrditi da li su oni koji zloupotrebljavaju te odredbe, a nesumnjivo je da ih zloupotrebljavaju – imamo hiljadu primera, zapravo policija? Na osnovu svega što vidim, izražavam sumnju da su mnogi koji nisu pripadnici policije u poslednjih mesec do dva dana dobili značke, pendreke i mogućnost da sprovode zakon“, kaže advokat Jovan Rajić.
Od 28. juna i protesta na Slaviji do 5. jula, policija je legitimisala ukupno 5.503 lica, a privela čak 365
Gotovo da bi bilo presedan, ali nije isključeno da je međunarodna reakcija dovela do (privremenog?) suzdržavanja od toliko ekstremnih činova – dan nakon što smo saznali za dešavanja ispred Pravnog, komesar Saveta Evrope za ljudska prava Majkl O’Flaerti je reagovao na upotrebu sile i proizvoljna hapšenja čak i maloletnika, ODIHR je apelovao na uzdržanost policije, a Amnesti internešenel se založio za nezavisne istrage policijske brutalnosti i pozvao lidere EU da bezrezervno osude kršenja ljudskih prava demonstranata. Ali takvo spuštanje lopte ne znači da država ne nastavlja sa zastrašivanjem drugačijim metodama, pre svega pojačanim pritiskom na pojedince, verovatno u nadi da bi lične priče mogle da imaju veći efekat.
Studentu Fakulteta tehničkih nauka Luki Mihajloviću, kome je policija na vidovdanskom protestu nanela teške povrede glave (slomljeni su mu gornja vilica, nos i jagodična kost, povređena očna duplja, a čeona kost naprsla) prvo je pretilo da će ga pre neophodnih operacija prebaciti iz KBC Zemun u zatvorsku bolnicu, gde ne bi mogao da dobije adekvatnu negu. Osnov za to je što je osumnjičen za nasilničko ponašanje na protestu, za šta mu je određen pritvor a da uopšte nije saslušan. Iako je nekoliko operacija obavljeno uspešno, očekuje ga još mnogo i dug oporavak. A izgleda i još trauma – u danu u kome je prema propisanim rokovima trebalo da stigne odgovor na uloženu žalbu na rešenje o pritvoru, porodici i advokatu ništa nije javljeno, ali se zato policija pojavila u bolnici i bez jasnog obrazloženja mu oduzela mobilni telefon i vezala nogu lisicima za krevet. Ne ruku, samo zato što su lekari nekako uspeli da ubede policajce da bi mu to ugrozilo lečenje.
Kidnapuju automobile u kojima se voze studenti, dovode ih i odvode kako hoće, ne zna se ni kada ni gde su zadržani… Sve što definišu zakoni, naročito u poslednjih mesec dana krše pripadnici MUP-a, BIA i Višeg javnog tužilaštva u Beogradu
Jovan Rajić
Anesteziolog Vladimir Stefanović koga je na vidovdanskom protestu policija nasilno privela dok je pružao medicinsku pomoć povređenim građanima, nije pristao na sporazum o priznanju krivice u kome je navedeno da je motkom napao policiju (deo u kome pokazuje lekarsku legitimaciju i podiže ruke uvis su nekako ispustili u tužilaštvu) zbog čega je doživeo i da se nađe na meti predsednika države koji ga je nazvao magarcem. „Ne znam je li gori on ili sudija koji ga je pustio“, upitao se javno Vučić nakon što je preinačena prvobitna odluka o pritvoru od 30 dana.
I onda je uspeo da ode još niže, prebacivši se na Milomira Jaćimovića, auto-prevoznika koji je sve vreme pomagao studentima i zbog toga trpeo i pritiske i napade na imovinu. A kada su mu pred očima priveli maloletnog sina zbog lepljenja nalepnica na izlog SNS-a, Jaćimović je pokušao samoubistvo, u čemu ga je sprečila policija. Kao da nije bilo dovoljno što ga je po izlasku iz bolnice sačekala optužba za izazivanje opšte opasnosti u pokušaju (da je uspeo da se zapali u automobilu to bi svakako bilo opasno, ali teško je zamisliti i teorijski, a ne ljudski razlog da se neko goni za pokušaj samoubistva) i ometanje službenih lica u obavljanju službene dužnosti (na šta god da se to odnosi), Vučić je smislio nešto još gore. „Oni su hteli da žrtvuju čoveka! Da ubiju čoveka samo da bi podigli revoluciju koja im je propala. S monstrumima imamo posla. O ovome se vodi istraga i to debela istraga se vodi“, najavio je predsednik plan kako da iskoristi nečije loše psihičko stanje za pripremu terena za dalje hapšenja političkih neistomišljenika. Sa čime ima posla studentkinja kojoj je polomljena vilica u Novom Sadu nije elaborirao – samo je pomilovanjem stranačkih batinaša sprečio „debelu istragu“, po modelu koji bi se mogao primeniti i na policajce, ukoliko postoji ikakav izgled da im se jednom sudi za delo zlostavljanja i mučenja, koje predviđa posebne kazne za službena lica.
„Ne postoji nikakva mogućnost da mi za vreme ovog režima vidimo bilo kakvu pravdu. MUP nema samostalnost da radi svoj posao, a kada je reč o unutrašnjoj kontroli policije, tu važi princip vrana vrani oči ne vadi. Imao sam nekoliko slučajeva u kojima smo ukazivali na zloupotrebu ovlašćenja od strane pripadnika MUP-a u takvoj proceduri i nijedan od njih nije ishodovao nekom sankcijom prema onima koji su očigledno činili krivična dela. A ako sankcija treba da dođe iz tužilaštva, tek tu nema samostalnosti, jer je najčešće ili nadležno ili se umeša VJT u Beogradu pod kontrolom Nenada Stefanovića, koji je jedan politički instrument koji nema nikakav integritet i nikakvu sposobnost, mogućnost, niti želju da samostalno deluje“, kaže Rajić.
A sličnog je stava i advokat Ivan Ninić: „Došli smo do terminalne faze kada institucije ne mogu da se odupru pritiscima i moraju da budu sinhronizovane sa političkim centrima moći i predsednikom države. Jer ako nisu, proći će kao sudije iz Užica kojima su fotografije iz ličnih dokumenta završile u tabloidima samo zato što su glasali za uvažavanje žalbe kojim se ponavljaju izbori u Kosjeriću. Ova vlast je nemilosrdna i kada kaže predsednik – menjaćemo Ustav, sudije, tužioce, ljude u policiji – to je svojevrsna pretnja sudskoj grani vlasti od strane nenadležne institucije. A kako sada imamo situaciju da u svakom tužilaštvu i sudu postoje spiskovi ljudi koji su podržali studentske zahteve, režimu nije teško da delegira osetljive predmete lojalnim sudijama i tužiocima i da ih za to nagradi.“
A koliko god ministar pravde Nenad Vujić upozoravao da prisustvo građana ispred sudova baca sumnju i na konačne presude, koje bi se eventualno mogle osporiti na Evropskom sudu za ljudska prava – šta drugo građanima preostaje osim da vrše direktan pritisak u konkretnim predmetima?
