„Oseka uverenja u evropsku perspektivu Srbije je sve veća, a njeno rukovodstvo svojski otežava njeno ostvarenje. Potpuno razumem građane Srbije i njihovo razočaranje. S druge strane, i Evropska unija nalazi se na raskršću – u njenom najboljem interesu je da zaokruži evropski prostor pridruživanjem novih članica, ali je malo verovatno da će se to desiti u skorijoj budućnosti zbog komplikovanih geopolitičkih okolnosti. Ali važno je reći da se okolnosti menjaju, brže nego u prošlosti. Stvari u svetu su postale dramatično drugačije za svega nekoliko godina, a to će se možda desiti i u Srbiji“, kaže za Radar Jan Filip Albreht, član nemačkih Zelenih i globalni kopredsednik Fondacije Hajnrih Bel. Kao bivši poslanik u Evropskom parlamentu iznutra poznaje sisteme odlučivanja u EU, a kao nosilac članske karte FK Sankt Pauli, ne krije svoju levičarsku zaleđinu.
Ako Srbija zapravo i uđe u EU, kakva će je Unija dočekati?
I ona se promenila. S jedne strane, reč je kompleksnoj strukturi koja mora da balansira s nikada više različitih političkih trendova unutar sebe. Jedan od njih je rast podrške protivdemokratskim, autoritarnim politikama i liderima za koje je Evropa puki skup nacija koje treba da se gledaju preko plota. S druge, proevropski kamp je postao još veći, iako tako ne izgleda, ali i otporniji, baš zato što se našao u iskušenjima. Samo pobrojite sa čime se sve EU suočila u poslednjih desetak godina – izbeglička kriza, pandemija, neophodnost povećanja javne potrošnje oko koje se mnogo pregovaralo, ruska invazija na Ukrajinu, krvoprolića na Bliskom istoku, dizanje bezbednosne strukture nezavisne od Sjedinjenih Američkih Država… slabija struktura bi se već možda raspala.
Geopolitički uticaj EU je opao poslednjih godina, što se poklopilo s odlaskom nemačke kancelarke Angele Merkel kao glavnog evropskog pregovarača. Sada je na delu borba za „lidera Evrope“. Ko će pobediti?
Glavni problem po meni nije nedostatak jednog lidera, nego zastareli mehanizmi odlučivanja. Do sada se insistiralo na jednoglasnosti i uključenosti baš svih, što u Savetu Evrope, što u drugim telima poput Evropskog parlamenta, po pitanju nekih odluka. Verujem da ćemo ući u period „Evrope u više brzina“, što su predlagali mnogi, od Joške Fišera do Junkera. Uostalom, to se već i dešava. Šengensku zonu imamo već trideset godina, evrozonu dvadeset i kusur, i niti se sva pitanja tiču svih zemalja na kontinentu, niti sve zemlje žele da učestvuju u svakoj deliberaciji. Mislim da će razvoj digitalne infrastrukture i odbrambenih sistema neminovno lansirati neke evropske zemlje među predvodnike i da će to otvoriti saradnju i s državama-kandidatima, ali i s Kanadom, SAD, Australijom, Južnom Korejom… Poslednje godine pokazuju da živimo u globalizovanom svetu i važno je sužavati prostor za širenje uticaja Moskve ili Pekinga. Opet, Srbija je dobar primer.
Glavni problem EU nije nedostatak jednog lidera, nego zastareli mehanizmi odlučivanja. Do sada se insistiralo na jednoglasnosti i uključenosti svih u donošenju odluka. Verujem da ćemo ući u period „Evrope u više brzina“
Da li će takav pristup otežati uspostavljanje novog evropskog pregovarača?
Ne bih rekao, jer imamo Rimski, Mastriški i Lisabonski sporazum, imamo jasne postulate koji ne zavise od toga ko u EU ima najveći politički uticaj. Ako zemlje poput Mađarske odluče da ih krše, postoje predviđene procedure. EU mora da bude predvidiva. U tom smislu, Bregzit je bio prvi veliki savremeni izazov, jer je lako moglo da se desi da istupanje Ujedinjenog Kraljevstva proizvede tenzije među drugim članicama. To se nije desilo.
Ipak, evrointegracije sadrže i transakcionu dimenziju. Nije tajna da su Bugarska i Rumunija primljene u članstvo kako bi se zatvorio prostor ka onome što je danas novi istočni front. Nedavno je projekat Jadar uvršten u strateške projekte EU, a veliki deo građana Srbije vidi ga kao adut koje vlasti imaju u saradnji s EU. Da li bi ljudi u Berlinu i Briselu odustali od njegove realizacije ako bi se ispostavilo da je otpor u Srbiji previše jak?
Pitanje bilo kog projekta ne bi trebalo da utiče na pristup priključenja Srbije i EU ne bi smela da proširenju pristupi bilo koje zemlje neokolonijalistički. Mora da bude precizna po tom pitanju. Pomenuli ste Bugarsku i Rumuniju, a na njihovim primerima se pokazalo da ne treba praviti kompromise, njihovo članstvo je i dovelo do zamora od proširenja. Njen strateški interes je jasan – ne želi da zavisi od raspoloženja i eventualnih diktata Kine kada je reč o pristupu sirovinama. To je interes i zemalja u evropskom komšiluku, pa i Srbije. S druge strane, glavni interes Srbije ujedno je i interes same EU – da se poštuju demokratske vrednosti i da se ne naruši poverenje u proces odlučivanja. Ne sme sve da zavisi od jedne kompanije koja će pokupiti profit bez obzira na životnu sredinu i dobrobit lokalne zajednice. Oba interesa su legitimna i jednako su važni. Ako su sve strane transparentne, moguće je sesti, suočiti ih i doneti odluku koja će biti demokratska, kakva god ona bila.
Demokratske vrednosti Unije ne smeju da zavisi od jedne kompanije koja će pokupiti profit bez obzira na životnu sredinu i dobrobit lokalne zajednice
Da li je EU prema vašem mišljenju dovoljno uključena u legitimnost evrointegracija Srbije?
Ako želi Srbiju u svom članstvu, EU ne sme da čeka da se stvari reše same. Njen glavni pregovarački mehanizam mora da bude i da ostane prosperitet koji nudi kroz investicije, pakete razvojne pomoći, vrednosti i vladavinu prava. S druge strane, mora i da balansira, jer je u situaciji da pomaže vlastima koje sve što dobiju koriste da bi postigle suprotno od onoga što evrointegracije predviđaju. To se i u Evropi doživljava kao štetno.
Upravo se nedostatak vladavine prava ukazuje kao problem koji objedinjuje mnoge afere i po društvo štetne pojave u Srbiji, zaključno s padom nadstrešnice u Novom Sadu. Studenti su se u potrazi za njom razočarali u predstavničku demokratiju, u jednom trenutku pozvavši građane u zborove. Ima li demokratije bez reprezentativnosti?
Demokratija je po sebi cilj, a predstavnička i direktna demokratija su sredstva ka njenom ostvarenju i jačanju. Budući da su različita, adresiraju različite stvari. Direktna demokratija ima smisla na lokalnom nivou ili u slučaju malih grupa u kojima je kohezija relativno izražena. Mesne zajednice, studentska tela, i slično. Ako probate da je prebacite na više nivoe, nacionalni ili regionalni, o evropskom da i ne govorim, doći ćete u situaciju da više uticaja imaju oni koji imaju više informacija i moći. Predstavnička demokratija možda zahteva višak poverenja, to poverenje možda ponekad bude izigrano, ali je i dalje najbolji način da građani budu uključeni u donošenje odluka koje ih se tiču. Istovremeno, predstavničke demokratije nema bez organizacija. Verujte mi, razumem zašto je u Srbiji poverenje u stranke, pokrete, pa čak i civilno društvo na niskom nivou, ali spreman sam da tvrdim da bi bez njih situacija ovde bila još gora. S jedne strane su njihove pogrešne odluke, s druge je režimska propaganda protiv njih, ali s treće bi morala da postoji svest da loša iskustva i negativne predstave ne bi smeli da zamagle golu činjenicu da su te organizacije neophodne.
Studenti su na kraju zatražili vanredne parlamentarne izbore, uz uslov da na studentskoj listi ne budu predstavnici opozicije. Šta mislite o njihovom zahtevu?
Podsetio me je na moje aktivističke dane, kada sam kao srednjoškolac i potom student protestovao protiv samita G7, globalizacije, pa i bombardovanja SRJ, kao i invazije na Irak… Povodi za proteste su se ređali, skupovi su bili ogromni i dobro osmišljeni, ali nezadovoljstvo je jenjavalo. Danas potpuno razumem obazrivost studenata u Srbiji. Važno je imati inicijative koje nisu povezane sa strankama i partijskim PR-om. Ipak, tek sam kao član Zelenih uvideo da u okvirima institucija predstavničke demokratije možete da uradite mnogo toga. Znam da je situacija u Srbiji složena i da su ljudi, gledajući nameštene sednice Narodne skupštine, izgubili nadu i volju. Ali, to što nešto trenutno ne radi ne znači da se od toga treba odustati. Nije predsednik Vučić osmislio princip ustavnosti, on je stariji od njega i biće aktuelan i kada on izgubi vlast. Mislim da je komunikacija svih opozicionih činilaca ključna, važno je da se upoznaju i razumeju, da rasporede uloge, prepoznaju svoje snage i slabosti. Kako da studenti, političari i eksperti dopru do ruralnih delova Srbije ako ne dopiru jedni do drugih? Možda će neki ljudi u tom procesu odustati od dalje borbe, ali on je neizbežan.
U vreme bojkota izbora i rada parlamenta, zapadne diplomate su znale da kažu: podržaćemo nezadovoljni narod Srbije kad njihovi predstavnici budu u institucijama. Sada su prisutni, ali stvari nisu mnogo bolje. Nezavisni kandidati istupaju iz izbora za Savet REM-a, lokalni izbori u Zaječaru i Kosjeriću očekivano su bili neregularni, a SNS je izbore za mesne zajednice u Novom Sadu naprosto odložio. Da li je naivno očekivati jasniju podršku Evrope?
Potpuno se slažem da Evropa nije prepoznala da u Srbiji ima nove sagovornike i da im treba ponuditi platformu. Marta Kos se susrela s predstavnicima opozicije, što je vrlo pozitivno. Što se tiče izbora za Savet REM-a, ako se ne poštuju osnovna načela demokratije, ne mislim da u njima treba učestvovati po svaku cenu. Mislim da je i bojkot izbora imao smisla u datom trenutku. Ali nije dovoljno samo bojkotovati, već se naprosto mora imati plan aktivnosti za period dok traje bojkot. Ako je nemoguće učestvovati u institucijama, mora se neumorno skretati pažnja na to šta je njihov rad onemogućilo. Kao što postoji „vlada iz senke“, tako može da postoji i „Savet REM-a iz senke“. Znam da je to lako reći, ali drugog puta nema. Mislim da je opozicija u Srbiji mnogo agilnija no ranije i da potencijal postoji.
Studenti su postali zasebni deo civilnog društva Srbije i trčanjem i bicikliranjem su otišli pred evropske institucije, upravo da bi im skrenuli pažnju.
Uspeh i veštine studenata u Srbiji odjeknuli bi i u većim evropskim zemljama. Nema partije u EU koja ne bi volela da ima toliku prodornost pred Briselom i Strazburom. Ovdašnje civilno društvo postoji dugo, radi dobro, iako pod pritiscima, ali mora da prizna da su studenti za kratko vreme uspeli u onome što ono nije imalo snage da uradi. To ne smanjuje njegove višedecenijske zasluge u borbi za zaštitu ljudskih prava u Srbiji, niti znači da studenti imaju prava na samozaljubljenost. Ako se prvo umanjuje, a uspeh studenata stavlja na pijedestal, vlast će lakše raditi ono što već radi – da činioce koji su protiv njih međusobno sukobljava. Velike zasluge znače i veliku odgovornost u budućnosti. Naravno, važno je pobuditi Evropu i ukazati joj na njeno učešće u krojenju stanja u Srbiji, ali je još važnije dosledno sprovoditi borbu u Srbiji. Ne bih voleo da EU utiče na promenu režima bilo gde, pa ni ovde.
Ako se umanjuje značaj civilnog društva, a uspeh studenata stavlja na pijedestal, vlast će lakše raditi ono što već radi – da činioce koji su protiv njih međusobno sukobljava
Iako jeste intervenisala u slučaju Slobodana Miloševića?
Kad sam rekao da je međunarodna zajednica učila iz svojih odluka, mislio sam na Irak, Avganistan, Srebrenicu, Ruandu, NATO bombardovanje SRJ… pa i na odnose s Miloševićem. Uz to, njegov režim je na različite načine učestvovao u ratovima u kojima se Jugoslavija raspala. Okolnosti su drugačije od današnjih. Danas se vrlo jasno vidi kako bi izgledao intervencionizam, za koji se neki globalno važni igrači zalažu. Naravno, to ne znači pasivnost EU.
