„Dragi prijatelji, želeo bih da kažem koliko smo duboko dirnuti dok pratimo vaš pokret, koji teži da postane uzor mladim ljudima širom sveta u borbi za sve što bi trebalo da se smatra stečenim demokratskim pravima – posebno za pravdu, koja je srž demokratije.“ Ovim rečima počinje poruka naslovljena Pozdrav za Srbiju koju je čuveni grčki i svetski pozorišni reditelj Teodoros Terzopulos uputio našim studentima i građanima kao podršku u njihovoj višemesečnoj pobuni protiv sistema u kojem vladaju korupcija, nasilje i bezakonje.
Na Svetski dan pozorišta, 27. mart, ova specijalna poruka čitala se u pozorištima Srbije zajedno s onom opštom koja se čitala i u svim teatrima sveta i čiji je autor ove godine takođe bio Terzopulos. Projekat Poruke za Svetski dan pozorišta inicirao je Međunarodni pozorišni institut, prvi put je čitana 1962. godine, a njen autor tada bio je Žan Кokto. Do Pozdrava za Srbiju došlo je na inicijativu i zahvaljujući dirljivoj istrajnosti jednog čoveka, mladog glumca Danila Lončarevića.
Teodoros Terzopulos školovao se u Atini i Istočnom Berlinu, gde se upoznao s radom velikog nemačkog dramatičara i reditelja Hajnera Milera, čije je komade rado režirao i na čije se razumevanje mitskog u savremenom pozorištu često referisao. Režirao je predstave po celom svetu, dobitnik je brojnih međunarodnih priznanja, kreator je vlastitog metoda glumačke obuke, a njegovi tekstovi o pozorištu prevedeni su na engleski, italijanski, ruski, nemački, poljski, japanski, arapski, kineski… Suština njegovog glumačkog treninga je potraga za novim jedinstvom između telesne i govorne ekspresije. Bio je inicijator i/ili rukovodilac značajnih međunarodnih projekata kao što su Festival antičke drame u Evropskom kulturnom centru u Delfima i Pozorišne Olimpijade. Na 28. Bitefu 1994. godine nastupao je s Eshilovom tragedijom Persijanci u izvođenju svoje kompanije Atis teatar iz Atine.
U poruci za Svetski dan pozorišta kažete da nema odgovora na mnoga pitanja koja postavljate o ulozi, dužnostima i mogućnostima pozorišta u savremenom svetu, jer pozorište postoji zahvaljujući neodgovorenim pitanjima. Ipak, hajde da bar pokušamo da nagovestimo neke od tih odgovora. Jedno od tih pitanja danas je veoma prisutno u pozorištu, a vi ga formulišete na sledeći način: „može li pozorište postati aktivan deo ekosistema?“ Neki reditelji, poput Кeti Mičel, traže odgovor na ovo pitanje u materijalima koji se mogu reciklirati, drastičnom smanjenju putovanja, itd. Šta vi o ovome mislite?
Naravno, ekološke inicijative Кeti Mičel idu u pravom smeru. U svojoj poruci uglavnom govorim o potrebi da se napišu ili stvore novi komadi kojima je središnja tema priroda, ili da se drevni mitovi osvetle kroz prizmu ekološke katastrofe. Kako bi, ukratko, moderno pozorište moglo da iskoristi tragičko poreklo i antičko nasleđe pozorišta kroz aspekt ekološke katastrofe? U antičkoj tragediji snažno je prisutno i naglašeno jedinstvo čoveka s prirodom i s gradom. Postoje horske pesme koje hvale prirodu i povezanost čoveka s njom. Štaviše, Dionis, glavna figura pozorišne umetnosti, vezan je za elementarne prirodne pojave, za kruženje Zemlje, cvetanje prirode u proleće i njeno umiranje u jesen. Zbog toga su Velike Dionizije održavane početkom proleća. Ovo jedinstvo je narušeno i javlja se potreba za novom vrstom estetike koja je usredsređena na neodvojivi odnos čoveka i prirode. Umetnost i nauka više nisu suprotstavljene jedna drugoj. U praktičnom smislu, vreme je da počne razmena ideja između naučnika, ekologa, antropologa i pozorišnih umetnika, kako bi se postavili temelji pozorišta u kontekstu ekologije i negovali simbiotski odnos između čoveka i prirode. Takođe, važan odraz gubitka jedinstva između čoveka i prirode u savremenom pozorištu je zanemarivanje ili potiskivanje tela glumca.
Jedan od retkih odgovora koje ste eksplicitno ponudili jeste da bi rekonstrukcija mita mogla biti odgovor na traumu savremenog sveta. Poznavaoci vašeg stvaralaštva ističu da je jedna od njegovih karakteristika upravo spoj mitskog, ritualnog sa savremenim pozorišnim izrazom. Da li možete bar da ocrtate šta vidite kao snagu, ulogu i mogućnosti mita u današnjem pozorištu?
Referišem se na mit u dvostrukom smislu. Postoje fundirajući mitovi drevnih civilizacija, poput grčke, kineske, japanske itd. Ali postoje i mitovi, lični, porodični, društveni, koji su upisani u naše korene, u naš DNK. To su elementi koji su ili latentni ili potisnuti i moramo ih probuditi i povezati s univerzalnim mitovima. Imamo materijal – most, da se povežemo s univerzalnim mitovima u sebi, samo treba da nađemo hrabrosti da istražujemo dublje. Mit je opasan i zastrašujući, jer pripada svetu nepoznatog, ali je istovremeno i prolaz u ovaj svet. Kroz mit se dobija pristup mračnoj strani stvari i može se približiti kolektivnim ranama. Mit je noćna mora čovečanstva, ali ljudski identitet se rađa iz kroćenja ove noćne more. Ono što se, naprotiv, često dešava u savremenom pozorištu jeste pokušaj da se normalizuju tenzije koje stvara nepoznato, da se pribegne tehnikama koje imaju za cilj da ulepšaju nepoznato i učine ga bliskim. Ali, sravnjujući sve po svojim standardima, mi u suštini negiramo ono što nije „ljudsko“ i odričemo se nedokučive, mračne i skrivene strane života, promovišući samo ono što je poznato i blisko.
Moderno pozorište je introvertno; reprodukuje iste teme, spljoštenost svakodnevnog života ili malograđanske priče i porodične drame, koje deluju zastarelo u eri kada se sve koleba i redefiniše
U poruci kažete da današnje pozorište osvetljava više sebe nego društvenu traumu. U kojim odlikama savremenog pozorišta prepoznajete takvu samodovoljnost?
Narcizmu, autizmu, samozadovoljstvu, ravnodušnosti. U mnogim slučajevima, moderno pozorište je introvertno; reprodukuje iste teme i norme i ostaje ravnodušno prema savremenim društvenim temama. Obraća se tradicionalnoj publici koja voli pozorište ili iniciranoj publici, ne otvarajući se širim društvenim grupama. Ima za cilj da postigne upečatljivost ili od tehnologije čini sve i cilj svemu umesto da je koristi kao alat. Reprodukuje spljoštenost svakodnevnog života ili malograđanske priče i porodične drame, koje deluju zastarelo u eri kada se sve koleba i redefiniše.
Na osnovu kritika reklo bi se da se vaša poslednja i mnogo hvaljena režija Eshilove Orestije, svrstava u one sjajne postavke ove trilogije nastale u poslednjih pedeset godina u kojima se dovodi u pitanje njen optimistički kraj. Poslednji deo trilogije se ne završava uspostavljanjem istinske demokratije i pravde koju sprovodi boginja Atina, jer je ona prikazana kao politički manipulator… Kakvo je danas stanje demokratije kada više ne možemo da se poistovetimo s njenom apoteozom koju je pružio Eshil?
Tokom proba Orestije, mnogo smo istraživali, posebno treći deo, Eumenide, koji je najzagonetniji, a ipak katalizator za trilogiju, ali obično najzanemareniji u produkcijama Orestije. Proučavali smo istorijski i mitski kontekst, areopag i stanje demokratije u vreme kada je trilogija napisana. Čini se da Eshil uvodi nagoveštaje preispitivanja ne same demokratije kao političkog sistema i kontekst njenog osnivanja, već validnost one demokratije koja se nameće prevarantskim sredstvima i prinudom. Zato on kroz Atinu uvodi element prevarantskog ubeđivanja. Ono što smo želeli da istaknemo je upozorenje da demokratija zahteva stalnu budnost, inače je ranjiva, mogla bi biti napadnuta i postati sredstvo ili alibi konzervativnih snaga.
U Orestiji, kao i u vašim drugim postavkama antičkih grčkih tragedija, hor je geometrijski prikazan, njegove radnje su ritualizovane… Znamo da je u antičkom teatru hor bio spona između mitske radnje i publike, odnosno samog polisa, da je najčešće predstavljao interese i stavove polisa. Koja je društvena uloga hora u današnjim režijama? Da li još uvek ima funkciju stvaranja zajednice i kakva bi to bila zajednica?
Hor predstavlja kolektivitet, a kolektivitet je srž demokratije. U mojim predstavama hor je geometrijski prikazan, jer geometrija daje meru strasti, stvara red u haosu, harmoniju. Snažni oblici stvaraju snažno pamćenje. Hor u tragediji neprestano traži meru. Postavlja pitanja, sumnja, sudi i sudi mu se. S velikom mukom pokušava da definiše šta je pravda, a šta nepravda, šta je ispravno, a šta pogrešno, ko je počinilac, a ko žrtva. Hor je srž tragedije i borbe za demokratiju.
Jedan vid novog političkog jedinstva u borbi protiv nepravde, korupcije i političkog nasilja je onaj koji je pokrenuo studentski pokret u Srbiji, koji je uspeo da animira i poveže se s najširim slojevima građanstva. Vrlo smo vam zahvalni što ste to prepoznali i što ste se obratili srpskom društvu posebnom porukom… Studenti u Srbiji se ne bore samo protiv jedne vlasti, već za promenu čitavog sistema koja bi omogućila efektivnu demokratiju. Kakvu promenu u savremenom društvu vi priželjkujete?
Verujem da se pre svega moraju promeniti duboko ukorenjeni načini razmišljanja i stavovi na ličnom i društvenom nivou: samozadovoljstvo, nedostatak solidarnosti i borbenost. Ako se način razmišljanja ljudi ne promeni, svaka društvena promena bi bila efemerna i neefikasna. A da bismo to uradili, moramo biti posvećeni i sistematski i kolektivno raditi na ličnom nivou, u porodici, školi, umetnosti.
