Kada je prošle godine Vlada rešila da sa Trampovim zetom, Džaredom Kušnerom, uđe u posao izgradnje hotela na mestu Generalštaba, Dubravka Đukanović nije želela da ima išta sa time. Podnela je ostavku na mesto direktorke Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, a zaštitom kulturnog nasleđa nastavila da se bavi teorijski kao redovna profesorka Akademije umetnosti u Novom Sadu. Vlast je odmah našla nekoga ko će prljav posao sa Generalštabom završiti, ali se udar na nasleđe proširio i na državne fakultete, uključujući Akademiju. I nije joj bilo dovoljno što je plate profesora srozala na deset hiljada dinara – na pokrajinskom konkursu za finansiranje projekata u kulturi, Akademija nije dobila ni dinar. Po mišljenju prof. Đukanović, jedini razlog za to je što trenutno nisu „na pravoj strani“, pošto su isto prošle i druge renomirane ustanove koje su podržale studentsku borbu: „Stalno pričamo o tome da treba civilizovano da razgovaramo, a time se šalje poruka: ako mislite drugačije od nas, nećete dobiti ništa.“
Tri meseca nakon dopisa ministarki prosvete povodom umanjenja plata, u kome je rečeno da će se protiv takvih odluka boriti svim pravnim sredstvima, Akademija je saopštila da pod teretom dugova pokreće onlajn nadoknadu nastave. Da li to znači da su pravne bitke izgubljene?
Bitka o kojoj govorimo je dugoročna stvar i ne očekujem da možemo da je dobijemo sutra, jer sredstva prinude nisu u našim rukama. Odluka će biti doneta na izborima. Uredba po kojoj profesori 35 sati provode u nastavnom, a samo pet u naučnom radu je sramna i apsolutno nedopustiva. Očekuje se da naši univerziteti budu rangirani na svetskim listama, ali nećemo se u svetu pozicionirati tako što će bilo ko od nas da napiše – znate ja sam kvalitetan profesor i mene studenti vole da slušaju. Ne, meri se rezultat naučnoistraživačkog ili umetničkog rada. Ni pola radnog vremena nije dovoljno za kvalitetnu produkciju i svetski priznate rezultate. Uostalom, naučna produkcija je za mnoge profesore u proteklom periodu bila zavidno visoka, čak srazmerno veća nego što je uz nastavu. Ali takva uredba je i dalje na snazi i ne mislim da će to što je premijer konačno neko iz sveta akademske zajednice uticati na odluke koje će doneti. Samo što on ove probleme sigurno razume, za razliku od prethodnog koji je uredbu potpisao kao represivnu meru.
Pritisci koji se vrše na fakultete se samo umnožavaju. U slučaju Akademije umetnosti, za donošenje odluka presudno je to što je to jedina članica Univerziteta u Novom Sadu koja nema svoju zgradu. Nismo vlasnici nijednog od osam objekata koje koristimo, a za njih plaćamo sve troškove. Od momenta kada smo potrošili sopstvena sredstva, dugovi se gomilaju i vrlo smo blizu raspletu u kome bi nam bila isključena struja, raskinuti ugovori o zakupu, a mi ostali bez prostora. Može da nam se dogodi i oduzimanje imovine, kao što se desilo Vazduhoplovnoj akademiji. Time je ugroženo samo postojanje Akademije.
A šta to znači za podršku studentima?
Akademija podržava studente još od incidenta sa Reljom Stanojevićem, našim studentom, što je prethodilo i blokadi na FDU. Za nas nije beznačajan status zaposlenih. Zdravstveno osiguranje zaposlenima ističe 30. juna, jer nam se mesecima ne uplaćuju sredstva za plaćanje poreza i doprinosa. Već je počeo odlazak saradnika koji su našli zaposlenje na drugom mestu. Odlazak profesora će ugroziti akreditacije, a realna mogućnost je da sutra krenu da nam odlaze i studenti. Nije pitanje da li ih i dalje podržavamo, već da li možemo da uzmemo na sebe odluku da ugasimo instituciju koja je osnovana pre 50 godina. Ako dovedemo do gašenja Akademije, šta onda radimo? Onda nam padaju u vodu i tužbe koje smo podneli. Dok dočekamo da se Ustavni sud pozabavi spornom uredbom, ukoliko budemo ugašeni, njihova odluka biće potpuno irelevantna za nas.
Veće Akademije, čiji sam i ja član, donelo je odluku 9. juna o onlajn nastavi i to je dovelo do toga da smo se prvi put od početka podelili. I deo studenta i deo profesora neće da učestvuje u nadoknadi, što potpuno poštujem. I odluka o nadoknadi nepune tri nedelje nastave samo zimskog semestra je bila jako teška i bili smo svesni da nijedna odluka nije dobra u ovom momentu. Najpogrešnija situacija je da dođe do raskola u akademskoj zajednici, a ovo jeste jedno ozbiljno razmimoilaženje. Prvi put od kada radim na univerzitetu doživela sam da se drugo mišljenje tretira kao izdaja, što verujem da je bila namera da se postigne na univerzitetu. Od novembra je svaki naredni potez vlasti bio sve pogrešniji i vodio konfrontaciji, a sada se povlače potezi tako da se razjedine ljudi koji se bore za zahteve studenata, normalno funkcionisanje institucija i poštovanje zakona.
Svođenje krivice za rušenje nadstrešnice na grupu stručnjaka – inženjera, zakasnele reakcije i aboliranje svih ostalih učesnika u odlučivanju je nedopustivo
Studenti u blokadi su na nadoknadu reagovali potpunom blokadom svih zgrada Akademije, smatrajući da umetničko obrazovanje zahteva praktičan i kolektivan rad u fizičkom prostoru.
Nadoknada nastave od 17 dana i može da se završi onlajn, ali nadoknada letnjeg semestra bi bila potpuno druga priča. Ja mogu da objasnim suštinu teorije konzervacije u onlajn blok nastavi, ali to ne mogu profesori koji sa studentima rade praktično ili eksperimentalno. I svima nam je potpuno jasno da je to farsa, pritisak da formalno završimo godinu, da pognemo glavu i kažemo evo uradili smo to tako kako ste tražili od nas. Sa druge strane, ovo kroz šta su studenti prošli ne može da se nauči ni na jednom predavanju. I mislim da je to dugoročno najveća vrednost ovoga što se dešava, jer očekujem da će ti mladi ljudi sutra voditi ovu zemlju i to što su oni sada upili kao moralne i vrednosne norme, teško da će moći da pogaze u svojim četrdesetim ili pedesetim godinama. Ali da bismo to doživeli, moramo nekako opstati.
Kako vam je zvučala izjava ministarke građevinarstva u kojoj je nakon duge tišine o sudbini Železničke stanice u Novom Sadu, kao prvo moguće rešenje pomenuto – rušenje?
Mogla bi da se brani i ta opcija, ali da li je moguće da u ovoj situaciji neko uopšte formuliše da može da se sruši stanica? Sve što se dešava mesecima ukazuje na to da je problem daleko veći od toga da su samo inženjeri napravili propust. Svođenje krivice na grupu stručnjaka – inženjera, zakasnele reakcije i aboliranje svih ostalih učesnika u odlučivanju je nedopustivo, sem da bi se reklo da je zakonska forma zadovoljena. Ministarka nije osoba koja treba da odlučuje o sudbini stanice. Postoje stručni ljudi koji treba da utvrde stanje konstrukcije, što nije moguće samo vizuelnim pregledom. Potrebno je da se uzmu uzorci, laboratorijski ispitaju, urade proračuni i kompjuterske simulacije i onda na osnovu toga možemo da odlučimo šta ćemo da radimo. A ja sam sigurna da stanje nije nepopravljivo.
Prvi put od kada radim na univerzitetu doživela sam da se drugo mišljenje tretira kao izdaja, što verujem da je i bila namera da se postigne
Prošlo je godinu dana od vaše i ostavke Olivere Vučković. Da li nam i činjenica da se u beogradskom Zavodu tek sada raspisuje konkurs za novog direktora (u Republičkom nije ni najavljen), govori o odnosu prema nasleđu? Pritom, studenti su doveli u pitanje kvalifikacije članova Upravnog odbora koji će direktora izabrati.
Bilo da govorimo o direktorima ili upravnom odboru, na tim pozicijama moraju biti stručni ljudi, specijalizovani za određenu oblast. Ne može sebi nikakva vlast da da za pravo da na rukovodeće mesto centralne ustanove zaštite ili bilo koje slične ustanove postavi nekoga ko ne poznaje posao, a još manje da od njega očekuje da kvalifikovano donosi relevantne odluke. Kada sam predavala dužnosti u Zavodu 8. jula, imala sam razgovor od skoro dva sata sa novoimenovanim v. d. direktora i shvatila da on apsolutno ne poznaje oblast zaštite. Ostavila sam mu, pored izveštaja o radu Zavoda, dva registratora zakona, pravilnika i međunarodnih dokumenata koje neko ko vodi jednu takvu ustanovu mora da prouči. Morate poznavati procedure, metodologiju, zakonski okvir… Goran Vasić je dakle od 8. po podne, za manje od 48 sati morao da savlada problematiku zaštite da bi do 10. samostalno pripremio i zaveo inicijativu za Generalštab.
A da li je sa takvim znanjem mogao da proizvede dokument koji bi prošao neopaženo kroz dalju proceduru, do konačnog usvajanja na Vladi?
To što je sastavljeno liči na dokument. Ali nema celovitu formu, odgovarajuću elaboraciju niti prateću dokumentaciju – elaborat kojim se dokazuje da je kulturno dobro izgubilo spomenička svojstva. U Ministarstvu postoji Sektor za zaštitu kulturnog nasleđa i digitalizaciju. Kada je u januaru 2022. stupio na snagu novi Zakon o kulturnom nasleđu, Zavod je morao da prema novoj proceduri preradi 176 odluka. Te odluke su vraćane iz Ministarstva iz raznoraznih razloga, od krajnje formalnih do suštinskih. Znači, neko ih je čitao. Kakav je bio put ovog dokumenta, ne znamo.
Da li vas brine što je nakon Vasićevog priznanja da je krivotvorio dokumenta, Vučić rekao da nije bilo nikakvog falsifikata?
To je manir sa kojim se ne srećemo prvi put – vidimo da je napolju dan i slušamo kako nas je obavio gusti mrak. Ali naravno da me brine, kao i cela priča vezana za akademsku zajednicu. Mislim da će način na koji će se završiti priča oko falsifikovanja u vezi s Generalštabom, u velikoj meri pokazati kako će se i mnoge druge stvari rasplesti u našem društvu.
Svakako će pokazati stanje institucija. Pre četiri godine je Upravni sud imao snage da zaustavi početak radova na gondoli na Kalemegdanu.
Problem je što u našoj zemlji kultura nije vest, a u okviru kulture, nepokretno kulturno nasleđe je najmanje u fokusu. Zato nekome može da padne na pamet da gondolom iz parka prevozi preko reke turiste na tvrđavu da bi videli ne znam šta, a ta ista tvrđava ima direktan pristup u ravni iz Knez Mihailove. Ne vidim nikakvu logiku. Gondola je bila kao neki probni balon. Dok su se svi fokusirali na borbu protiv gondole, nikao je K-distrikt. Jedna užasna, agresivna i nepopravljiva prostorna greška, koja je ugrozila vizuru tvrđave sa reke, simbol koji postoji na grbu Beograda. To je potpuno nerazumevanje i nipodaštavanje nasleđa, kao i identiteta grada. Ako hoćemo da čuvamo urbani identitet, moramo slušati ljude koji se bave zaštitom kulturnog nasleđa. Nije dovoljno samo sačuvati objekat, neku kuću, moramo čuvati i njeno okruženje, kontekst u kome živi i u kome je nastala, poglede na nju… A mi to polako uništavamo svuda, na Vračaru, Dorćolu, na Novom Beogradu, ali nijedan grad u Srbiji nije pošteđen zamaha investitorskog urbanizma.
Osvrnimo se na sjajnu ideju da se napravi pet kilometara linijskog parka, uređene obale u Beogradu koji nikada nije zaista živeo sa svojim rekama. Ali šta je nama doneo taj projekat? Na toj trasi je sve ono što je najvrednije, što je kulturno nasleđe, postalo ugroženo samo zato što se nalazi na najinteresantnijim lokacijama. Na početku mog angažmana u Zavodu zalagala sam se za donošenje prostornog plana područja posebne namene za Beogradsku tvrđavu, kako bi ovaj prostor bio sagledan celovito, i urbanistički i arhitektonski, razvojno i dugoročno. Umesto toga, prostor tvrđave i dalje pokriva više planova, a dobili smo jedinstven plan širenja Beograda na vodi. I da ostavimo po strani nezakonit način na koji smo došli do njega, ostaje problem kvaliteta te gradnje. Na tako prestižnoj lokaciji uz Savu, čija urbanizacija nije nova ideja, gde je još Dragiša Brašovan predlagao izgradnju nove varoši City Beograd, izgraditi stambeno naselje nereprezentativnih zgrada, mislim da je nedopustivo. I sada to dalje širimo na Sajam, na Šećeranu…
Šećeranu za koju nas je Goran Vesić uveravao da će država otkupiti i revitalizovati.
Zavod se Šećeranom bavio prvi put 2022. kada je francuska kompanija Ežis idejnim projektom za prvu liniju metroa planirala izgradnju stanice usred kompleksa Šećerane. Mi smo to zaustavili i predupredili problem tako što smo proučili dokumentaciju i celu problematiku, odredili objekat manje vrednosti koji može da bude zamenjen stanicom gabarita postojeće zgrade, a ventilacioni otvori su mogli da se postave na prazan prostor. Tokom 2023. radili smo na pripremi dokumentacije koja će državi omogućiti da iskoristi pravo preče kupovine Šećerane. Postoji niz predradnji koje prethode kupovini i mi smo sve te korake ispoštovali, iskomunicirali sa svim nadležnim institucijama i u trenutku prodaje sve je bilo spremno, Ministarstvo kulture obavešteno, ali sa tim nije ništa uradilo.
Što podseća na isticanje prethodne zaštite kulturno-istorijskih celina u Beogradu, na radost investitora.
U nekim slučajevima Zavod jeste pripremio potrebnu dokumentaciju i poslao je u dalju proceduru, ali je negde došlo do zastoja i otvorilo mogućnost izdavanja dozvola bez uslova zaštite. A investitori su razvili još jedan model koji srećemo i u Novom Sadu i u drugim gradovima: kupiš kuću pod zaštitom, skineš joj par crepova, otvoriš prozore i ostaviš da napuštena lagano propada jer želiš zamenu, a ne obnovu koju propisuje nadležni zavod. Kad propadne, objekat se ruši po osnovu nalaza veštaka da je u ruševnom stanju, a neretko su objekti nestajali i bez ishodovanog rešena o odobrenju za izvođenje i prijave radova. Zakon o planiranju i izgradnji ne poznaje krivičnu odgovornost za nelegalno rušenje. Za nelegalno rušenje može biti kažnjeno pravno lice za privredni prestup, dok fizičko lice, odnosno vlasnik objekta snosi samo prekršajnu odgovornost i simboličnu novčanu kaznu za postupanje bez dozvole. Krivični zakonik takođe nema posebnu odrednicu za bespravno rušenje objekta, mada bi se samovoljno rušenje moglo podvesti pod „ostvarivanje prava uzimanjem zakona u svoje ruke“. I tako investitor stiče pravo da umesto spomenika kulture izgradi novi objekat po sopstvenim estetskim merilima, a mi gubimo kuću po kuću, menjajući identitet grada.
Dok su se svi fokusirali na borbu protiv gondole, nikao je K-distrikt. Jedna užasna, agresivna i nepopravljiva prostorna greška, koja je ugrozila vizuru tvrđave sa reke, simbol koji postoji na grbu Beograda
Da li delite strah kolega da sve bezobzirniji odnos prema nasleđu vodi ka ukidanju službe zaštite?
Godinama se minimizuje značaj službe. Koliko znam, Zavod početkom juna još nije dobio sredstva za realizovanje programske delatnosti u 2025. Radovi na spomenicima su sezonski, traju od proleća do kasne jeseni. Tome prethodi priprema dokumentacije i javna nabavka u trajanju od 30 dana, koja se raspisuje po dobijanju sredstava, a kada su radovi skuplji od dva miliona, a uglavnom jesu, potrebna je i saglasnost Ministarstva finansija. To znači da ako nema saglasnosti na trošenje sredstava u junu, u najboljem slučaju možete da recimo uđete u sanaciju zidina Manasije ili obnovu živopisa Sopoćana krajem septembra, što vam ostavlja veoma kratak period da nešto uradite.
Ali ni scenario sa formalnim ukidanjem Zavoda nije nezamisliv. Mađarska je to doživela pre desetak godina. U jednom momentu je služba rasformirana ukazom, jer nije dozvolila zidanje fabrike na arheološkom lokalitetu. To je bilo dovoljno da ih transformišu – nešto sada pripada ministarstvu građevine, nešto ministarstvu kulture, svuda ih ima pomalo ali kao kompaktna služba ne postoje.
A da li bi angažovanje studenata i na ovom polju moglo da promeni taj kurs? Već su organizovali jedan protest ispred Generalštaba na kome su okupili više ljudi nego što bi ijedna strukovna organizacija mogla.
Verujem da ima nade za Generalštab. Ne može se u pravnoj državi ignorisati falsifikovanje dokumenta, ne samo što je delo priznato već je od prvog momenta jasno da zakonska procedura nije bila ispoštovana. Odijum struke me podseća na rane šezdesete, kada je u Novom Sadu zbog izgradnje Bulevara srušen niz objekata, između ostalog i Jermenska crkva. I tada je struka veoma glasno stala u odbranu nasleđa, ali se nesrećno završilo i Novi Sad i dalje pati zbog toga. Nadam se da ćemo ovog puta uspeti. Za mene je Generalštab objekat koji je tu tri četvrt veka i treba tu da bude zauvek. A kako će se obnoviti – o tome može da se priča kada budemo sigurni da će ostati sačuvan kao spomenik kulture.
