Pišu: Studenti u blokadi
Nema ničeg moćnijeg od ideje čije je vreme došlo, i ničeg slabijeg od one čije je vreme prošlo. Sada je naše vreme.
Pad nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu ostavio je dubok rez u srcu cele Srbije. Od tog dana vreme je stalo. Tuga je postala deo svakodnevice, a dostojanstveno odavanje počasti na ulici – naš način sećanja. Ipak, 25. novembra, tokom petnaestominutne tišine ispred Fakulteta dramskih umetnosti, studenti i profesori bili su fizički napadnuti. Taj napad dokazao je surovu realnost – ulice Srbije nisu bezbedne. Povukli smo se tamo gde je sloboda mišljenja i dalje postojala – u institucije znanja, na fakultete.
Prve su u blokadu stupile kolege sa Fakulteta dramskih umetnosti, postajući inspiracija za čitav univerzitetski front. Tako je pokrenut talas koji je probudio studente širom zemlje. Zajedno smo ustali u borbi za pravdu, poštovanje zakona, slobodu mišljenja i očuvanje autonomije univerziteta – sve do ispunjenja naših zahteva.
Svoje studentske domove zamenili smo dušecima u hodnicima i učionicama, pretvarajući zgrade fakulteta u druge domove. Kolege su postale saborci, prijatelji, članovi nove zajednice. Početak je bio težak, bilo je potrebno osmisliti plan, organizovati se, odupreti se pritiscima. Svakodnevno smo na plenumima planirali akcije i proteste. Između sastanaka, delili smo obroke, ispisivali parole, razmenjivali ideje. Rodila se i poneka ljubav.
Bilo je teških trenutaka – prebijanja, hapšenja, zastrašivanja, gaženja. Ali svaki napad na jednog od nas postao je napad na sve nas. Zajedništvo nas je učinilo otpornijima, a strah postao apstraktan pojam u našim redovima. Slobode smo se prisetili kao nečeg što nam s pravom pripada.
Svesni svih podvala, prepreka, sitnih interesa, moralnih gimnastičara i kojekakvih profitera na našoj političkoj sceni, odlučili smo da ih suočimo sa jedinstvenom pojavom na koju nemaju odgovor – sa nama, studentima. Nisu navikli da im protivnik nema lidera, da je organizovan, da zna da probudi ljude, da je duhovno nepokolebljiv, sa jasnom vizijom države u kojoj želi da živi
Ulice su ponovo postale pune. Svakim protestom rastao je broj građana, ali i odgovornost koju nosimo. Postali smo najmasovniji društveni pokret u novijoj istoriji Srbije – organizovan, odlučan, nepotkupljiv.
Na jednom od prvih protesta, zajedno s poljoprivrednicima, više od 100.000 ljudi ispunilo je Slaviju i okolne ulice. Bili smo jedno telo. Jedan glas. Jedna poruka. Iako su mnogi mislili da je ova akcija bila vrhunac pokreta, mi smo znali da naša borba tek počinje.
Borba je daleko od kraja
Nismo se zaustavili. Želeli smo da dopremo do svakog građanina, čak i do onih koji žive u medijskoj tišini nacionalnih frekvencija. Tako je nastala ideja studentskih šetnji. Odlučili smo da pešačimo – iz grada u grad, stotinama kilometara, po kiši, suncu i snegu. Svako mesto koje smo obišli probudilo se. A narod nas je dočekao, ne kao strance, već kao sopstvenu decu. U tim momentima ne postoje žuljevi, ne postoje grčevi i ništa nas više ne boli, osim nepravde, a najsnažniji osećaj je jedinstvo. Naši koraci nisu bili prazni, nosili su glas naroda i poruku da smo svi jednaki. Da moramo da budemo jednaki.
Svakim svojim korakom, naši mladi sejali su slobodu, nadu, zajedništvo i ljubav. Konačno smo pobedili višegodišnju propagandu širenu na osnovu različitosti, ujedinivši ceo narod. Protesti koji su organizovani širom Srbije dokazali su da više nema mesta lažima, niti mržnji i da duh borbe neće jenjavati.
U šetnje smo krenuli na samom kraju januara. A u martu, nakon Novog Sada, Kragujevca, Novog Pazara i Niša – stigli smo ponovo u Beograd. Najveći protest u istoriji Srbije – „15. za 15“ – održan je uz brojne prepreke, ali ništa nas nije zaustavilo. Ni pretnje, ni napadi, ni medijske manipulacije, ni strah koji su pokušali da nam nametnu.
A onda, u 19.11, tokom 15 minuta tišine, država je progovorila – neidentifikovanom tehnologijom. Dok je više od milion građana širom Srbije u tišini odavalo poštu žrtvama tragedije u Novom Sadu, prodoran, agresivan zvuk prekinuo je tišinu i trenutak kolektivnog bola. Izazvao je strah, paniku, prekide u radu slušnih i srčanih aparata. Taj čin nije bio samo atak na mir – bio je atak na dostojanstvo, na empatiju, na samu ideju zajedništva u žalosti.
Dvadeset i prvog marta preminula je i šesnaesta žrtva. Još jedan život je izgubljen zbog nemara, bahatosti i bezakonja. Zbog sistema u kome niko ne odgovara. Tih 15 minuta tišine postalo je 16. Dodali smo još jedan minut. Teži od reči. Teži od zvuka.
Ne želeći da ističemo pojedince među nama i na njih prebacujemo težinu studentskog pokreta, odlučili smo da svoje poverenje damo onima za koje smatramo da su toga vredni. Dokazanim borcima za istinu, nepravednim žrtvama ovog sistema i režima koji na njemu počiva. Onima koji opšte dobro stavljaju ispred ličnih interesa, koji mandat ne gledaju kao platformu za moć, već kao ličnu odgovornost
Zato smo ovde. Zato smo na ulici, na fakultetima, u hodu. Jer institucije ćute. Zarobljene su, kompromitovane, oduzete od naroda. Ne pružaju odgovore, ne traže krivce, ne štite ljude – štite pozicije.
Naša borba je daleko od gotove. Ona je sada ušla u novu fazu, samim insistiranjem na parlamentarnim izborima. Ovo nije politički hir – ovo je moralni imperativ. Nećemo više da nas lažu, gaze, prebijaju i ućutkuju. Hoćemo da se pita narod. Hoćemo da se čuje svaki glas. Hoćemo da živimo u zemlji u kojoj zvuk napada nikada više neće prekinuti minute tišine.
I sada, nakon šest meseci borbe za oživljavanje institucija, kao najbitnijeg dela zdravog društva, duplom linijom podvlačimo zaključak – bez promene vlasti nema promene sistema.
Bolna je činjenica da sudija ne sme da sudi po zakonu, novinar da izveštava istinito, a policajac da uhapsi nasilnika. I sve to zbog volje jednog čoveka.
Razumejte, mi smo mogli da ostanemo u okvirima naše borbe – da protestujemo, blokiramo i okupljamo se oko ideje promene sistema, i da, istovremeno, krivimo ostale što ne postoji politička volja da se zamisao građana na ulicama pretvori u realnost. Međutim, pitanje je da li bismo imali mira i savesti da ne pokušamo da uradimo šta je do nas, pa čak i po cenu ulaska u političku arenu. Odgovor na već poznato pitanje – ko ako ne mi i kada ako ne sada, bio je i više nego jasan.
Svesni svih podvala, prepreka, sitnih interesa, moralnih gimnastičara i kojekakvih profitera na našoj političkoj sceni, odlučili smo da ih suočimo sa jedinstvenom pojavom na koju sigurno nemaju odgovor – sa nama, studentima. Nisu navikli da im protivnik nema lidera, da je sjajno organizovan, da zna da probudi ljude, da je duhovno nepokolebljiv, sa jasnom vizijom države u kojoj želi da živi. Nisu nikad, i teško da će ikada, naići na svoju suštu suprotnost.
Ova odluka studenata će se ispitivati detaljno kada se sve bude završilo, a da je ona ispravna pokazuje i činjenica da izbori i mesec dana nakon insistiranja na istim nisu raspisani. Pokazalo se da je režim na izdisaju. Znaju da ne mogu da pobede, pa čak i na nepoštenim i pokradenim izborima. Strah je promenio stranu
Ne želeći da ističemo pojedince među nama i na njih prebacujemo težinu studentskog pokreta, odlučili smo da svoje poverenje damo onima za koje smatramo da su toga vredni. Dokazanim borcima za istinu, nepravednim žrtvama ovog sistema i režima koji na njemu počiva. Onima koji opšte dobro stavljaju ispred ličnih interesa, koji mandat ne gledaju kao platformu za moć, već kao ličnu odgovornost. Znamo, u ovom stanju u kom se nalazimo, teško je zamisliti da ti ljudi uopšte postoje. Ali koliko god da su oni loši isplivali na površinu i pokazali svoje pravo lice, tako su i oni od časti i integriteta. Postalo je očigledno da jedino oni mogu na pravi način predstavljati Srbiju i njen narod.
Ova odluka studenata će se ispitivati detaljno kada se sve bude završilo, a da je ona ispravna pokazuje i činjenica da izbori i mesec dana nakon insistiranja na istim nisu raspisani. Pokazalo se da je režim na izdisaju. Znaju da ne mogu da pobede, pa čak i na nepoštenim i pokradenim izborima. Strah je promenio stranu.
Međutim, ovo i nije borba sa krajem. Ovaj pokret je ušao u srž svih nas, izmenivši nas za ceo život. Možda nećemo uvek delati kao pokret, ali će svako od nas pojedinačno nastaviti da bude kontrolor u društvu, koje je već decenijama uništavano. Nastavićemo da budemo glas onih kojima je to potrebno, trudeći se da nikada više naša zemlja ne bude otuđena od sopstvenog naroda. Zahtevi za pravdu i dostojanstvo ne umiru nikada, oni moraju biti negovani, kako bi se višegodišnje rane jednog dana konačno zalečile.
