2. jun
Postoji jedan fenomen u lingvistici koji opisuje povezanost forme reči sa njenim značenjem – ikoničnost (ili možda preciznije, ikonicitet) – i obično se izražava u dve forme.
Jedna su takozvane onomatopeje, reči koje imitiraju zvuke oko nas – prirodne, životinjske, industrijske… „Mijau“, „kukuriku“, „beeee“, „av, av“, „krc“; ili alanfordovske „puf, pant“ za zadihanost, „frit, frit“ za brojanje para ili „štumft, štumft“ za pumpanje gume.
Druga forma je takozvana fonestezija, kada je zvučanje reči povezano sa suštinom subjekta ili objekta koji opisuje; kada nam foneme, zvuci, glasovi u reči pomažu da osetimo njegovu „dušu“, njegov izgled, ponašanje, energiju koju emituje…
Jedna takva fonestetička reč je „mufljuz“.
Na turskom i arapskom, reč označava propalog i pokvarenog čoveka („muflis“), ali je tek u srpskoj varijanti dobila svoj zvučni vrhunac reprezentacije.
Ljigavost reči odslikava ljigavost subjekta. „Flju“ je slično engleskom „phew“, izrazu gađenja (ali, čudno, i olakšanja), a i našem „fuj“, što me navodi da mislim da postoji nešto univerzalno neprijatno u ovoj kombinaciji zvukova uprkos inherentnoj arbitrarnosti jezika.
Mufljuz je zvučna forma pritajene pokvarenosti, prevrtjivosti, korupcije i moralnog pada.
Mufljuz je zvuk zadovoljnog trljanja ruku kada kaplje kinta, konspirativnog šaputanja u dnu kafane, pažljivo konstruisanih dodatnih klauzula za „ugradnju“, opreznog šunjanja u senci moćnih pokrovitelja, delimično preplašenog osvrtanja preko ramena, a delimično nemisleće arogancije, često polirane površine ispod koje vri ljudska trulost.
Mufljuzi su univerzalni rastvarači vrednosti, moralna kiselina koja nagriza red i pravdu, poštenje i pristojnost, dobrovoljni vojnici naše društvene propasti…
Mufljuzi su nagrađene pčele radilice koruptivnih i korumpiranih sistema, sô zatrovane zemlje, radnička klasa burazerske, klijentilističke ekonomije. Mufljuzi su licemerje koje se pretvara da je vrlina, laž koja tvrdi da je jedina ljudska istina koja je ikada postojala: briga za sebe, samo za sebe, po svaku cenu.
Mufljuzi su krpelji na koži društva, sveprisutni i neuništivi, nakoćeni svake sezone, sakriveni u pejzažu koji na površini obećava, ali ispod toga je prepun bolesti i rizika.
Mufljuzi su univerzalni rastvarači vrednosti, moralna kiselina koja nagriza red i pravdu, poštenje i pristojnost, dobrovoljni vojnici naše društvene propasti…
3. jun
Laste vole mat svetlo.
Temena naših unutrašnjih dvorišta, vazdušni kavezi između zdudanih zgrada – internih fasada musavih i oljuštenih ako su stare ili ulickanih ako su nove – vrve od ovih akrobata, mini Spitfajera u vratolomnom letu za koje je milisekunda večnost, a metar nepostojeća jedinica distance…
Razlude se baš u momentima kada noć još nije noć, ali ni dan više nije dan; u tim trenucima kada je vazduh prepun mušica, njihovo lovište je najbogatije. U suton, nebo iznad Saborne crkve i hotela Palace, ono što vidim sa prozora, ali i svuda po gradu, pretvara se u zvučni goblen izvezen mnoštvom sitnih zvučnih uboda, cvrkuta koji je mešavina vrapca i zrikavca. Ima nečega ne samo veselog, već i urgentnog u tom cvrkutu, nečega pomalo maničnog, kao i njihov let… Suton u Beogradu je bipolarni ptičji fenomen: manične laste koje vazduh pune munjevitim posekotinama svojih akrobacija i tupi, spori, teški golubovi ispod njih, zombirano gegajući po crepovima i limenim krovnim tablama.
Laste pune suton začudnošću, nekom svrbljivom energijom koja miriše na bolje sutra, na to da će, nekako, ipak sve biti u redu, iako duboko dole osećamo da verovatno neće
Mat svetlo sutona je afektivno svetlo, i uznemiravajuće i obećavajuće u isto vreme, ali nedefinisano, amorfno, difuzno, svetlo inspiracije i depresije, i ono bipolarno u svojoj indeferenciji prema ljudima i njihovim isparljivim osećanjima.
Laste pune suton začudnošću, nekom svrbljivom energijom koja miriše na bolje sutra, na to da će, nekako, ipak sve biti u redu, iako duboko dole osećamo da verovatno neće.
3. jun
Večeras u Knez Mihailovoj mimoiđoh poznatog mladog režimskog mufljuza, u pogubljenom delu našeg naroda čak i „selebriti“ lika. Maloletne sponzorušice u treningu okreću se za arhićacijem fasciniranog lica, moljci za plamen slave, ma kakva bila…
Ide u pratnji isto mladog prijatelja, veseo, pun sebe, relaksiran, kao da grad pripada samo njemu. Nema straha u njegovom telu i pogledu, samo ubeđenosti pravednika i sigurnosti pobednika. Koliko ubeđenja, ili koliko koristi i obećanja, je potrebno da neko takav hoda kroz svoj narod na taj način? Koliko fundamentalizma, koliko represije, koliko vere ili samo koliko gluposti i tuposti za stradanje ljudi oko sebe?
Takav nesalomivi optimizam verovatno osećaju i Jehovini svedoci na početku svakog dana, kada božije svetlo obasja zemlju još jednom, nudeći nadu spasenja još neke duše, beskrajnu mogućnost novih čuda u službi Više Svrhe. Dan kroz koji treba ići podignute glave, ispravljenih leđa, lakog osmeha i sa beskrajnom verom u Proviđenje…
Svi smo krivi za tu Ničeovu izreku, naravno, ali mladi „ćaci“ mufljuz mnogo više: „najveći neprijatelj istine nisu laži nego ubeđenja“. Još više kada je ubeđenje podržano i ovozemaljskim dobrima. Ubeđenja i sujeta su letalna kombinacija.
Retko šta mi je tako bolno, tako gadno, tako opsceno, kao sigurni, povlašćeni mufljuz u toploj, medenoj beogradskoj noći…
Plovi mladi mufljuz kroz besciljnu gužvu sparne beogradske večeri, okružen i onima za koje se „bori“ i onima koje uništava, duboko dole ravnodušan prema oboma, samo beslovesna masa za vajanje ili gaženje.
Retko šta mi je tako bolno, tako gadno, tako opsceno, kao sigurni, povlašćeni mufljuz u toploj, medenoj beogradskoj noći…
4. jun
I desilo se.
EU je zvanično usvojila projekat rudnika litijuma u Jadru. Od svih spoljnih projekata na globalnoj listi, ovo je jedini za litijum. Rio Tinto, „poster junak“ velikog predatorskog kapitala, je pobedio, tako bar izgleda.
Kako je prokomentarisao jedan moj prijatelj, više deprimirano nego ozbiljno, „Evropa kao da želi građanski rat u Srbiji“.
Naravno da ne, što ne znači da ga iz sopstvene gluposti možda i ne dobije.
Niko nas ovde ne kažnjava ni za šta. Niko nas nešto posebno ni ne mrzi. Samo smo mali „čip“ u globalnoj igri geopolitičkog pokera. EU za stolom ima Putina, Sija i Trampa, sve češće i Erdogana, dok joj Orban, Fico, AfD i slični gvire preko ramena i ofiraju karte.
Rusiji retki metali izlaze na uši; Kina je monopolisala preradu skoro svega sirovog što se zove „budućnost tehnologije“; Amerika smatra da je dovoljna sama sebi, ili da će lako da aneksira Kanadu, koja će rudarski da parira Rusiji. A ima i Albaniju i Kosovo, jedan od rudarski najbogatijih regiona u Evropi.
A EU? U takvoj igri, grabi svaki čip koji može, posebno ako je u komšiluku. A mi smo na njen životni aparat već prikačeni.
Srpski režim je trenutno u „bebećoj“ simbiozi sa Evropom: sisa slobodno sve finansijske sise za pridruživanje, koje bi nestale ulaskom, pozamljuje za penzije i svašta drugo bez brige za sutra, a za uzvrat se od njega očekuje da ne kaki po kući i da ne grebe evropski nameštaj, svoj može. I to radi dobro. EU je u geopolitičkoj igri u kojoj je Srbija samo tacna za šoljicu kafe na velikom stolu za poker. Ni meni se to ne sviđa, ali…
Zato je u pravu jedna od predstavnica studenata u blokadi u nedavnoj debati na Mikser festivalu: „Hajde prvo da oslobodimo svoju zemlju, pa ćemo posle o EU“. Slažem se sa njom, o tome sam već i pisao: lopta je u našem posedu, Evropa nam neće smeniti lopovsku vlast, moramo mi. A onda, krenemo da se dogovoramo drugačije; možda samo kopamo, ali ne prerađujemo kod nas; možda pomognemo na neke druge načine, hranom ili vodom; možda…
Mi moramo da rudniku u Jadru kažemo ne, prijateljski ali čvrsto. EU, zarad zajedničke budućnosti i zajedničkog života, mora to da razume i prihvati. I da koruptivne interese srpskog režima i globalnog krupnog kapitala u ovom slučaju zakopa dublje nego što je litijumska žica u Jadru
S obzirom da je režim zemlju prodao svakom gulanferu s torbom punom para, početak rešavanja naše geopolitičke zavrzlame je odlazak režima i povratak makar i bazičnog nacionalnog dostojanstva koje sada postoji samo kao unutrašnji propagandni koncept, dok nas je režim za spoljni svet sveo samo na asteroidnu koloniju na kojoj naplaćuje privatnu rentu za eksploataciju. Jadar je samo najnoviji, nikako i poslednji, režimski „reket“.
Slažem se, kao i za drogu, da treba kriviti i kupca i prodavca, ali ovaj drugi je obično taj na koji se svaljuje gnev društva i zakona. Ovaj litijumski potez EU je sjajan izgovor režimu, dileru i stvarne i droge propagande, da opet okrivi nekog drugog za svoju pljačku. Da srpski režim zaista želi u Evropu i da zaista ne želi rudnik litijuma, ne bi ga ni bilo. Kao ni Ling Longa, kao ni Bora, kao ni smederevske železare…
Eto nas opet, svih dobromislećih, između čekića i nakovnja, u besu koji se otima kontroli, u stanju idealnom za manipulaciju režima vrlo veštog u tome, u opasnosti da u tom besu odbacimo i našu budućnost i naše, ipak, saveznike – trapave i malo sebične iz svoje frustracije, ishitrene i pomalo arogantne u panici svetskih promena, ali suštinski na našoj strani.
Svi volimo evroposlanicu Irenu Jovevu, komšija Picula nas brani, kao i mnogi drugi u EU strukturama. Nema ruske, ni kineske Irene Joveve; i drugi su se ućutali. Zna se šta tamo sledi kada laješ bez dozvole.
Mi moramo da rudniku u Jadru kažemo ne, prijateljski ali čvrsto. EU, zarad zajedničke budućnosti i zajedničkog života, mora to da razume i prihvati. I da koruptivne interese srpskog režima i globalnog krupnog kapitala u ovom slučaju zakopa dublje nego što je litijumska žica u Jadru.
