Svaka tema ima dobar razlog ili tužan povod za aktuelizaciju. Za tekst pred vama je bezbroj suvislih šlagvorta o manje poznatoj i zaboravljenoj istoriji prestoničke arhitekture i urbanizma. Počnimo priču nečim lepim, što se odskora ukazalo drugačijim, nasuprot rezignaciji svakodnevice. Na kraju Balkanske ulice, u rekonstruisanoj belini svoje kamene oplate, po kakvoj je Beograd stekao ime, zablistao je neboder nekadašnje Vojnograđevinske direkcije, arhitekte Bogdana Ignjatovića. Na Zelenom vencu nazire se obris trećeg života dojučerašnjeg betonskog skeleta – stakleni soliter Milice Šterić. Dva zdanja provociraju znatiželju i zanimljive činjenice o graditeljskoj emancipaciji jugoslovenskog društva početkom šezdesetih godina prošlog veka.
Na drugoj strani povrh svega stoji delimična svest o krivičnom delu u sticaju naprednjačkog poništavanja identiteta grada, planovima rušenja Savskog mosta, Sajma, Generalštaba, Hotela Jugoslavija. Negde između u limbu je perspektiva katastarske parcele 5053 na adresi Kralja Milutina 10, blok oivičen pomenutom i ulicama Svetozara Markovića, Njegoševom i Krunskom gde je Osnovna škola „Vladislav Ribnikar“. Kako se tužna godišnjica nacionalne tragedije približava, jača spor oko sudbine zgrade koju je kao originalno „Aleksa Šantić“ projektovao takođe Bogdan Ignjatović pre šest decenija – 1964.
Veličinu i značaj graditeljskog opusa Bogdana Ignjatovića definišu njegovih Šest kaplara, stambeni soliteri za vojna lica u Bloku 21, opet u koautorstvu sa Kabiljom. Svrstavaju ga u hol besmrtnih sa drugim neimarima Novog Beograda
Novo doba, krajem pedesetih donelo je nove standarde prostornosti i prosvetljenosti enterijera, komunikacije i uklapanja u gradska jezgra Dorćola i Vračara. Sada, budući memorijalni centar podrazumeva prenamenu objekta jedino racionalnom dekompozicijom. Različite funkcije, buduća komemorativna kultura sećanja i stara pedagoška, nisu kompatibilne u preklapanju rasporeda časova, pa ćemo Ignjatovićevu referencu pretpostaviti uspomeni na Bojanu, Maru, Andriju, Anu, Adrianu, Emiliju, Katarinu, Sofiju, Angelinu i Dragana.
Zgrada Nemačke ambasade – metafora internacije
Dekonstrukcija međutim preti i Hotelu Slavija istog portfolija Bogdana Ignjatovića i jednake sudbine kao stara zgrada Nemačke ambasade u Knez Miloševoj ulici. Ambasada iz 1970. bila je poslednji i najznačajniji njegov rad. Zajedno sa Dobrovićevim SSNO – Generalštabom verovatno najreprezentativniji primer arhitekture brutalizma. Arhitekta Bojan Kovačević pre deset godina svedočio je sa žalom o njenoj osobenosti betonske rešetke koja je izvučena iz same konstrukcije objekta i formirala fasadu kao ulično lice – prepust. Postoji učitavanje da je to asocijacija – metafora na autorovu ratnu internaciju u logor Bergen Belzen i mogući motiv što je u rekonstrukcijama zgrada dobila novi, drugačiji vizuelni identitet.
Bogdan Ignjatović je rođen 1912. u Beogradu. Praksu je sticao kod Dragiše Brašovana i Josifa Najmana. Pred rat je radio u tehničkoj direkciji grada, a njegovo prvo nagrađeno konkursno rešenje bila je Državna hipotekarna banka u Novom Sadu, u ulici Modene br 7. To je bila međuratna najveća bankarska institucija, sedište u Beogradu bila joj je zgrada Narodnog muzeja.
Projekat je realizovan nakon rata 1947, stilom i materijalom solidan kontrapunkt zgradi Banovine i prelaz modernizma u socrealizam, jasnom, pravilnom geometrijom otvora i ulaznog pročelja osam lezena koji nose poslednji sprat. Danas je to zgrada poreske uprave.
U istom razdoblju 1947-1949. Ignjatović je realizovao domove kulture II i IV rejona, poznatije kao Beogradsko dramsko pozorište na Crvenom krstu i Ustanova kulture „Vlada Divljan“ na Paliluli (nekad „Braća Stamenković“) koji su uprkos svedenosti i oskudici posleratne arhitekture, preživeli vreme.
Galerija fresaka u periodu 1950-1953, slična novosadskom uzoru, savršeni je primer poznog modernističkog purizma, a u istom razdoblju u koautorstvu sa kolegom Leonom Kabiljom iz projektnog biroa Stil započinje zidanje stambenog bloka Admirala Geprata 8 – Balkanska 53, dovršenog 1960. Na početku pomenuta zgrada Vojnograđevinske direkcije postavljena je kao regulator prostornih odnosa različitih podužnih i vertikalnih gabarita i kaskadnih varijacija sa unutrašnjim parkovskim parterom navedenog bloka. Sagledavana sa Katanićevom, Mije Kovačevića i zdanjem SSNO-a, JNA se očitovala kao moćan investitor u državi koja je polagala pažnju na moderni arhitektonski stil.
Nakon prošlogodišnje rekonstrukcije u zgradu se uselila Carina, direkcije za duvan, igre na sreću itd. Ignjatović je još sredinom šezdesetih projektovao još jednu administrativnu zgradu republičkog Izvršnog veća Srbije u Nemanjinoj 22, danas zgradu različitih ministarstava vlade. Napokon, Komgrap na adresi Terazije 4, gde se utopio njegov projektni zavod, koji se upravo ovih dana renovira i sa koga je skinuta jedna od poslednjih predratnih svetlećih reklama. Veličinu i značaj graditeljskog opusa Bogdana Ignjatovića na koncu definišu njegovih Šest kaplara, stambeni soliteri za vojna lica u Bloku 21, opet u koautorstvu sa Kabiljom. Svrstavaju ga u hol besmrtnih sa drugim neimarima Novog Beograda, poput Uroša Martinovića, Mihaila Čanka, Mihaila Mitrovića, Ivana Antića i Stojana Maksimovića.
Hotel Slavija, arhitekte Bogdana Ignjatovića, sa svojih 16 spratova, podignut u periodu 1960-1962, zapravo je prvi monumentalni gradski oblakoder nakon Albanije (1938) i pre Beograđanke (1974). Centralni raster fasade raščlanjen je sa dve vertikalno uvučene konzole koje u sebi sadrže prozorske balkone, prepoznatljive u filmu „Dečko koji obećava“ gde se radnja odigrava. Krajem ’60-ih i početkom ’70-ih dobila je dva bočna aneksa u Svetosavskoj i Maršala Tolbuhina, ali što zbog prokletstva Mitićeve rupe, što zbog devedesetih, Trg Dimitrija Tucovića nikad neće dobiti zaokruženo urbanističko uređenje kakvo je nametalo moguće rešenje u replikama sličnih volumena i srodne spratnosti. Iako je krajem ’80-ih, u zlatnom vremenu društvenog standarda, Mekdonaldsa, bio gradski epicentar. U međuvremenu hotel je decenijama reklamni bilbord, da bi ga konačno ove godine kupio zemljoposednik – vlasnik industrije mesa Petar Matijević. Iza akvizicije stoji nevesela najava o mogućem rušenju radi funkcionalne restilizacije, što Zavod za zaštitu i javnost ne bi smeli da dozvole jer je Beograd, kako je i rečeno, već izgubio jedno Ignjatovićevo projektno zdanje. Priča o Slaviji otvara celo novo poglavlje.
Prizori savremenije i bolje prošlosti
Decenija vlasti i građevinske epohe Aleksandra Vučića zapravo je estetska „dubaizacija“ srpske prestonice, identitetskih nekompatibilnosti i hiperprodukcije novih repera panorame: Beograd na vodi, onih umesto saveznog SUP-a, novih na Novom Beogradu. Ledeni breg je otpor žitelja Tošinog bunara i Bežanije investitorskom urbanizmu još jednog mamutskog objekta, kakav poništava osu od zapadne do istočne kapije Beograda. U ozračju novog doba bezličnih fluidnih formi, pre neki dan, možda u poslednji čas – u 90. godini, preminuo je poslednji velikan srpske arhitekture i posleratnog Novog Beograda, Stojan Maksimović. Autor, graditelj Sava centra, zgrade Opštine Novi Beograd, restorana Ušće. U davnom prošlom vremenu – sve uz SIV, CK, Hotel Jugoslaviju, MSU, Genex, Šest kaplara, Fontanu – prizor i horizont savremenije i bolje prošlosti.
Bogdan Ignjatović je preminuo 2004. u Beogradu. Nije bio član SANU, nema ulicu u prestonici niti je u Vikipediji. Njegov sin Nebojša je dugogodišnji član gudačkog orkestra „Dušan Skovran“, profesor kontrabasa na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Unuk Luka, saksofonista, najperspektivniji je predstavnik mlađe generacije džez muzičara, drugi, Marko, svira gitaru u bendu Stray Dogg.
Imperativ nove gradske vlasti morao bi da Bogdana Ignjatovića reafirmiše i vrati iz zaborava. Izdavački deo Zavoda za zaštitu spomenika da mu posveti monografiju, Arhitektonski fakultet da se pozabavi njegovom nepostojećom internet prezentacijom. Na nama je da dignemo pogled i sa ponosom slavimo kulturno nasleđe posleratne panorame šest prestoničkih oblakodera koji su promenili prestonicu. Nakon njih će uslediti „betonski spavači“ – kvartovski neboderi i stambeni soliteri diljem Beograda.
