Studenti koji hoće da uče umalo da prestanu da jedu! Na svu sreću, umešao se predsednik države i odgovorio ih je od te autodestruktivne ideje, jer kako da učiš ako ne jedeš, na čemu da ti radi mozak? Dobro je barem da se zovu studenti koji hoće da uče, a ne studenti koji uče, onda bi baš bili u problemu.
Najavila je vesela ekipica iz Pionirskog parka da će, ako svi fakulteti ne počnu sa radom do 1. juna, stupiti u štrajk glađu do ispunjenja zahteva. Kad su videli da od njihovog zahteva ni u teoriji nema ništa, a kamoli u praksi, izlazna strategija bila im je da ih neko, kao, ubedi da to ipak ne rade. Kažem „kao ubedi“, jer da se ne lažemo, ni štrajk verovatno ne bi bio pravi već onako, kao, baš kao i svaki drugi naprednjački štrajk glađu koji smo imali prilike da vidimo ili, preciznije, ne vidimo. Od Aleksandra Vulina, preko Aleksandra Martinovića, do Gorana Vesića, sve je to bilo nešto kao bajagi, u nekim slučajevima koji su se kao desili niko ništa nije video da bi mogao da posvedoči, a u drugim slučajevima čuli smo samo najave od kojih na kraju nije bilo ništa.
Prvi je čast da kao ubedi studente koji žele da uče da ne štrajkuju glađu imao predsednik Srpske napredne stranke Miloš Vučević. On je sa njima gledao finale Lige šampiona i usput ih malo ubeđivao, ali su oni tvrda srca bili, prošao je Vučević u tom kao ubeđivanju kao Inter protiv Pari Sen Žermena. Nakon Vučevića, teškog poduhvata prihvatio se predsednik zemlje Aleksandar Vučić. On je studente primio u Predsedništvu, nije im baš došao na noge kao Vučević, ali je bio dosta uspešniji u kao ubeđivanju, te su kao studenti koji kao hoće da uče odustali od najavljenog kao štrajka glađu.
I tako je izbegnuta jedna jako neprijatna situacija da studenti koji hoće da uče, nakon onog glumljenja da su napadnuti biber-sprejem ili kako bi oni rekli biber-solju, sada glume da gladuju. A kad oni glume, to najčešće ne prođe baš dobro, pa bi komšija sa Andrićevog venca morao da smišlja nove ujdurme ne bi li „pokrio“ loš pi-ar još gorih glumaca.
Nakon glumljenja da su napadnuti biber-sprejem ili kako bi oni rekli biber-solju, izbegnuta je još neprijatnija situacija, da studenti koji hoće da uče glume i da gladuju, pa bi prvi komšija sa Andrićevog venca morao da smišlja nove ujdurme ne bi li „pokrio“ loš pi-ar još gorih glumaca
Umesto da štrajkuju glađu, studenti koji hoće da uče mogli bi da urade jednu potpuno neverovatnu i neočekivanu stvar. Ne znam da li je to nekome tamo palo na pamet, ali pazite sad ovo – mogu da uče. Stvarno da uče. Da biste učili, ne morate fizički biti u zgradi fakulteta. Štaviše, najveći deo ispita priprema se u čitaonicama studentskih domova ili studentskim sobama. E, sad, jeste malo nezgodno što ovi mladi ljudi sede u Pionirskom parku, komšije ćaciji sa platoa ispred Skupštine malo-malo pa se posvađaju ili potuku s nekim, a nije se lako u takvim uslovima fokusirati na knjigu. S druge strane, makar ih, dok uče, čuva policija, a time se malo studenata u istoriji može pohvaliti.
Takođe, ako se stvari gledaju sa vedrije strane, možda od komšija ćacija ispred Skupštine ne mogu mnogo toga da nauče, ali od vrhovnog ćacija sa Andrićevog venca i te kako mogu. Za početak, mogu da nauče kako da gladuju, ako ipak jednog dana odluče da uđu u štrajk, jer je on poznat kao čovek koji nikad ništa ne jede i ne pije, eventualno ponekad uzme malo vina i sardine, a i to preko volje.
Mogu da nauče i kako da kontrolišu svoju bešiku i probavni trakt, jer je njihov komšija takođe poznat i po tome što prezire korišćenje toaleta i izbacivanje fiziološkog otpada iz organizma, što smatra odrazom čiste slabosti. Ta bi veština mogla da im bude korisna u predstojećim toplim mesecima, kada toi-toi kabine i nisu baš prijatne za korišćenje. Zato i ostaje nada da su tačne priče po kojima je i sam njihov boravak u Ćacilendu, kao i sve ostalo vezano za njih, samo jedno veliko – kao.
